Pisci (i) prestupnici

Opčinjenost negativcima nije odvajkada svojstvena književnosti, već se javila u moderno doba. Pre toga privlačnih literarnih zlikovaca gotovo da i nema, pogotovo ne u glavnim ulogama

Fascinacija zločincima, kako spisateljska tako i čitalačka, nije novina u književnosti, a nije novo ni bavljenje tim fenomenom. Ima već više od pola veka od kako ga je teorijski podrobno istražio Nikola Milošević u svojoj, sada već klasičnoj, studiji Negativni junak. „Čini se da iz ovih literarnih likova zrači neka privlačna moć, pred kojom su nemoćne sve etičke norme“, konstatovao je on tom prilikom, proveravajući svoje hipoteze na protagonistima pojedinih Šekspirovih i Sartrovih drama, odnosno romana Fjodora Dostojevskog i Vilijama Foknera. Iako je i sam bio svestan ograničenosti odabrane građe, njen izbor podstiče na zapažanje koje se jasno kristališe čim tok razmatranja preusmerimo u književnoistorijskom pravcu. Tada uočavamo da opčinjenost negativcima nije odvajkada svojstvena književnosti, već da se javila u moderno doba. Pre toga privlačnih literarnih zlikovaca gotovo da i nema, pogotovo ne u glavnim ulogama. Nema ih u antici, koja je Miloševiću bila bliska, nema ih u ranom a ni u poznom srednjovekovlju. Preokret koji će uslediti lepo se može ilustrovati poređenjem zastrašujuće ali žalosne i epizodne pojave Lucifera u Danteovom Paklu sa dominantnom i bogato karakterisanom figurom Satane u Miltonovom Izgubljenom raju.
[restrict]

Dantea i Miltona deli nekih tri i po veka, a stvari su počele bitnije da se menjaju pri kraju tog razdoblja, na prelasku iz 16. u 17. stoleće. U Španiji tada nastaje pikarski roman čiji junaci, ako po zlodelima i nisu uporedivi sa Ričardom Trećim ili Jagom, iskazuju tako ležeran odnos prema moralnim normama da zaslužuju epitet antiheroja. Bačeni u vrtlog baroknog doba neizvesnosti, prisiljeni na lutanja i svakodnevnu borbu za opstanak, oni ne prezaju od prevara, krađa, pa i ubistava, ukoliko im je to jedini izbor. Oni su preteče kolosalnih literarnih figura koje će se uskoro pojaviti u likovima Don Kihota, Don Žuana, Fausta i Robinzona Krusoa, a koje će Miloševićev britanski kolega Ijan Vat nazvati „mitovima modernog individualizma“. Sve i ako Don Kihotove zlosrećne „podvige“ tretiramo kao počinjene iz nehata ili u stanju sužene svesti, nema sumnje da barem dvojica iz Vatovog kvarteta, Don Žuan i Faust, zaslužuju oznaku negativaca. Ostaje samo Robinzon, mada ni njegova savest nije baš sasvim čista, ako je suditi prema stavovima današnjih postkolonijalnih kritičara.

To što je moderna književnost uočila i iskoristila privlačnost zla u čoveku razumljivo je već i iz činjenice da ni sami pisci modernog doba često nisu bili nikakvi anđeli, odnosno da su se i među njima počeli javljati moralno problematične osobe, nekada čak i pravi prestupnici. Jednog takvog, parisko spadalo Fransoa Vijona, pamtimo još iz „jeseni srednjeg veka“ po baladama u čast ocvalim uličarkama i obešenim kriminalcima, ali i po krađi crkvenih relikvija, najzad i po zagonetkom nestanku bez traga i glasa. Mnogo je poznatija a ništa manje kontroverzna biografija samog Migela de Servantesa, Don Kihotovog tvorca, koji je svoje remek-delo započeo u seviljskom zatvoru u kojem je boravio u dva navrata. Prvi put je odležao dve godine jer je, po navodima optužnice, preprodavao žito koje je otkupljivao od seljaka kao vojni intendant. Posle je postao sakupljač poreza u Granadi, ali ga je i to odvelo iza rešetaka, pošto je osuđen zbog prisvajanja novca, mada se on pravdao bankrotstvom trgovca kod kojeg je novac čuvao. Ipak, zatvorsko iskustvo nije se pokazalo sasvim beskorisnim – podrobno poznavanje seviljskog podzemlja iskoristio je delimično i u Don Kihotu, a naročito u noveli Rinkonete i Kortadiljo.

Slične epizode otkrivamo i u dramatičnom životopisu Fjodora Dostojevskog, koji je svoj četvorogodišnji „robijaški univerzitet“ završio u Sibiru. Okolnost da je utamničen iz političkih razloga nije ga poštedela ledenih baraka sa stenicama, kulučenja u okovima, kao ni društva najokorelijih kriminalaca, ubica i psihopata. I on je, nekim čudom, uspeo ne samo da preživi nego i da stečena iskustva pretoči u literaturu. Najpre je to učinio neposredno, u memoarskoj prozi pod naslovom Zapisi iz mrtvog doma, da bi kasnije, u svojim velikim romanima, pojedine likove gradio prema ljudima koje je upoznao u Omsku. Jedan od takvih bio je izvesni Orlov, čovek nesalomljive volje i neiscrpne energije, uprkos niskom rastu i slabačkoj konstituciji – „očevidna pobeda duha nad telom“. Posmatrajući njega, pisac se učvršćivao u ideji o „izuzetnim“ ljudima, onima koji ne priznaju prepreke i koji se nalaze s one strane svakog morala. To pitanje konkretizovaće u Zločinu i kazni, prvom od svojih kapitalnih romana. Ali, za lik Rodiona Raskoljnikova građa sa robije nije bila dovoljna. Tu će „francuska veza“ odigrati bitnu ulogu.

U francuskom romanu se još tridesetih godina 19. veka, na zalasku romantizma, pojavio tip napoleonovskog junaka, ambicioznog skorojevića koji pred sebe postavlja visoke ciljeve i nepokolebljivo stremi njihovom ostvarivanju, ne prezajući od žrtava, ni svojih ni tuđih. On objavljuje rat društvu i u tom ratu obično strada, kao što se događa u Stendalovim romanima. Dostojevski se na početku karijere dosta nadahnjivao francuskim romansijerima, naročito Žorž Sandovom i Eženom Sijem, ali je kritika odavno utvrdila da su za Zločin i kaznu i za lik Raskoljnikova najznačajniji književni izvori bili Balzakovi romani Čiča Gorio i Izgubljene iluzije, odnosno njihovi protagonisti – Ežen de Rastinjak i Lisjen de Ribampre. Pominjan je, mada mnogo ređe, i jedan prototip iz stvarnosti. Njegovo ime bilo je Pjer-Fransoa Lasner.

U Lasnerovoj ličnosti spojili su se pisac i zločinac. Budući da je osuđen na smrt zbog hladnokrvnog ubistva nekadašnjeg zatvorskog kompanjona i njegove majke, za mnoge je on pre svega bio kriminalac sa pesničkim pretenzijama. Ipak, ima i onih koji na njega gledaju iz obrnute perspektive, ukazujući na to da je književni talenat iskazivao još kao gimnazist u Lionu, da je, došavši u Pariz kao dvadesetogodišnjak uspešno započeo karijeru pesnika i dramskog pisca, a da je, čekajući u zatvoru na pogubljenje, stigao da napiše memoare. Oni su skloni da prihvate njegov argument o osveti društvu koje mu nije pružilo šansu da zaradi ni za koricu hleba, njemu koji je, po sopstvenim rečima, bio „stvoren da sedi u prvim redovima životne gozbe“. Oponenti će im, međutim, uzvratiti da je, razočaran slabim prihodima od pisanja, brzo odustao od strpljivog uspona ka književnoj slavi, da je u policiji imao dosije nabijen prevarama i krađama, a da je, pre zločina zbog kojeg je osuđen, dvojicu ljudi ubio u dvobojima.

„Ubijam čoveka kao što ispijam čašu vina“ bila je jedna je od Lasnerovih kontroverznih izjava koje su javno mnjenje delili za i protiv njega. Njegova harizmatična ličnost, rečitost i cinizam privlačili su medicinske stručnjake, advokate, novinare i, naravno, romantična ženska srca. Uspeo je da svoje suđenje pretvori u javnu tribinu, a ćeliju u mondenski salon, pre nego što je giljotiniran početkom 1836, u svojoj trideset trećoj godini. Biće to početak mita o zlikovačkom dendiju. Stendal, koji je u Crvenom i crnom već opisao slično suđenje, pronašavši u izvesnom Berteu, još jednom pobunjenom društvenom otpadniku, model za lik Žilijena Sorela, načiniće po uzoru na Lasnera skicu za lik Valbera u nedovršenom romanu Lamjela. Balzak će ga pomenuti u jednoj svojoj priči, Teofil Gotje posvetiće mu pesmu, Bodler će ga nazvati „herojem modernog života“, a Lotreamon će četvrto od svojih Maldororovih pevanja napisati pod neposrednim uticajem njegovih memoara.

Pošto se vrati iz Sibira, dobije dozvolu da ponovo objavljuje i da sa bratom Mihailom pokrene časopis, Fjodor Dostojevski otisnuće se na svoje prvo putovanje u Evropu. Pored mnogih protivrečnih utisaka, u svojoj glavi doneće i niz podataka o Lasnerovom slučaju, pronađenih u sudskoj hronici na koju je negde nabasao. Dragoceniji od ubičine filozofije, izgleda i karaktera bili su mu detalji dvostrukog ubistva, od kojih je neke verno preneo u Zločin i kaznu. Neku vrstu omaža Lasneru odaće potom u Idiotu time što će njegovo ime biti pomenuto u razgovoru kneza Miškina i Jevgenija Radomskog. Dostojevski je umeo da pozajmljuje, ali je svoje dugove uredno vraćao.   
[/restrict]