Писци (и) преступници

Опчињеност негативцима није одвајкада својствена књижевности, већ се јавила у модерно доба. Пре тога привлачних литерарних зликоваца готово да и нема, поготово не у главним улогама

Фасцинација злочинцима, како списатељска тако и читалачка, није новина у књижевности, а није ново ни бављење тим феноменом. Има већ више од пола века од како га је теоријски подробно истражио Никола Милошевић у својој, сада већ класичној, студији Негативни јунак. „Чини се да из ових литерарних ликова зрачи нека привлачна моћ, пред којом су немоћне све етичке норме“, констатовао је он том приликом, проверавајући своје хипотезе на протагонистима појединих Шекспирових и Сартрових драма, односно романа Фјодора Достојевског и Вилијама Фокнера. Иако је и сам био свестан ограничености одабране грађе, њен избор подстиче на запажање које се јасно кристалише чим ток разматрања преусмеримо у књижевноисторијском правцу. Тада уочавамо да опчињеност негативцима није одвајкада својствена књижевности, већ да се јавила у модерно доба. Пре тога привлачних литерарних зликоваца готово да и нема, поготово не у главним улогама. Нема их у антици, која је Милошевићу била блиска, нема их у раном а ни у позном средњовековљу. Преокрет који ће уследити лепо се може илустровати поређењем застрашујуће али жалосне и епизодне појаве Луцифера у Дантеовом Паклу са доминантном и богато карактерисаном фигуром Сатане у Милтоновом Изгубљеном рају.
[restrict]

Списатељска фасцинација злочинцима: Вилијам Шекспир, Жан-Пол Сартр, Фјодор Достојевски и Вилијам Фокнер

Дантеа и Милтона дели неких три и по века, а ствари су почеле битније да се мењају при крају тог раздобља, на преласку из 16. у 17. столеће. У Шпанији тада настаје пикарски роман чији јунаци, ако по злоделима и нису упоредиви са Ричардом Трећим или Јагом, исказују тако лежеран однос према моралним нормама да заслужују епитет антихероја. Бачени у вртлог барокног доба неизвесности, присиљени на лутања и свакодневну борбу за опстанак, они не презају од превара, крађа, па и убистава, уколико им је то једини избор. Они су претече колосалних литерарних фигура које ће се ускоро појавити у ликовима Дон Кихота, Дон Жуана, Фауста и Робинзона Крусоа, а које ће Милошевићев британски колега Ијан Ват назвати „митовима модерног индивидуализма“. Све и ако Дон Кихотове злосрећне „подвиге“ третирамо као почињене из нехата или у стању сужене свести, нема сумње да барем двојица из Ватовог квартета, Дон Жуан и Фауст, заслужују ознаку негативаца. Остаје само Робинзон, мада ни његова савест није баш сасвим чиста, ако је судити према ставовима данашњих постколонијалних критичара.

То што је модерна књижевност уочила и искористила привлачност зла у човеку разумљиво је већ и из чињенице да ни сами писци модерног доба често нису били никакви анђели, односно да су се и међу њима почели јављати морално проблематичне особе, некада чак и прави преступници. Једног таквог, париско спадало Франсоа Вијона, памтимо још из „јесени средњег века“ по баладама у част оцвалим уличаркама и обешеним криминалцима, али и по крађи црквених реликвија, најзад и по загонетком нестанку без трага и гласа. Много је познатија а ништа мање контроверзна биографија самог Мигела де Сервантеса, Дон Кихотовог творца, који је своје ремек-дело започео у севиљском затвору у којем је боравио у два наврата. Први пут је одлежао две године јер је, по наводима оптужнице, препродавао жито које је откупљивао од сељака као војни интендант. После је постао сакупљач пореза у Гранади, али га је и то одвело иза решетака, пошто је осуђен због присвајања новца, мада се он правдао банкротством трговца код којег је новац чувао. Ипак, затворско искуство није се показало сасвим бескорисним – подробно познавање севиљског подземља искористио је делимично и у Дон Кихоту, а нарочито у новели Ринконете и Кортадиљо.

Сличне епизоде откривамо и у драматичном животопису Фјодора Достојевског, који је свој четворогодишњи „робијашки универзитет“ завршио у Сибиру. Околност да је утамничен из политичких разлога није га поштедела ледених барака са стеницама, кулучења у оковима, као ни друштва најокорелијих криминалаца, убица и психопата. И он је, неким чудом, успео не само да преживи него и да стечена искуства преточи у литературу. Најпре је то учинио непосредно, у мемоарској прози под насловом Записи из мртвог дома, да би касније, у својим великим романима, поједине ликове градио према људима које је упознао у Омску. Један од таквих био је извесни Орлов, човек несаломљиве воље и неисцрпне енергије, упркос ниском расту и слабачкој конституцији – „очевидна победа духа над телом“. Посматрајући њега, писац се учвршћивао у идеји о „изузетним“ људима, онима који не признају препреке и који се налазе с оне стране сваког морала. То питање конкретизоваће у Злочину и казни, првом од својих капиталних романа. Али, за лик Родиона Раскољникова грађа са робије није била довољна. Ту ће „француска веза“ одиграти битну улогу.

Инспиративни „прототип из стварности”: Пјер-Франсоа Ласнер

У француском роману се још тридесетих година 19. века, на заласку романтизма, појавио тип наполеоновског јунака, амбициозног скоројевића који пред себе поставља високе циљеве и непоколебљиво стреми њиховом остваривању, не презајући од жртава, ни својих ни туђих. Он објављује рат друштву и у том рату обично страда, као што се догађа у Стендаловим романима. Достојевски се на почетку каријере доста надахњивао француским романсијерима, нарочито Жорж Сандовом и Еженом Сијем, али је критика одавно утврдила да су за Злочин и казну и за лик Раскољникова најзначајнији књижевни извори били Балзакови романи Чича Горио и Изгубљене илузије, односно њихови протагонисти – Ежен де Растињак и Лисјен де Рибампре. Помињан је, мада много ређе, и један прототип из стварности. Његово име било је Пјер-Франсоа Ласнер.

У Ласнеровој личности спојили су се писац и злочинац. Будући да је осуђен на смрт због хладнокрвног убиства некадашњег затворског компањона и његове мајке, за многе је он пре свега био криминалац са песничким претензијама. Ипак, има и оних који на њега гледају из обрнуте перспективе, указујући на то да је књижевни таленат исказивао још као гимназист у Лиону, да је, дошавши у Париз као двадесетогодишњак успешно започео каријеру песника и драмског писца, а да је, чекајући у затвору на погубљење, стигао да напише мемоаре. Они су склони да прихвате његов аргумент о освети друштву које му није пружило шансу да заради ни за корицу хлеба, њему који је, по сопственим речима, био „створен да седи у првим редовима животне гозбе“. Опоненти ће им, међутим, узвратити да је, разочаран слабим приходима од писања, брзо одустао од стрпљивог успона ка књижевној слави, да је у полицији имао досије набијен преварама и крађама, а да је, пре злочина због којег је осуђен, двојицу људи убио у двобојима.

„Убијам човека као што испијам чашу вина“ била је једна је од Ласнерових контроверзних изјава које су јавно мњење делили за и против њега. Његова харизматична личност, речитост и цинизам привлачили су медицинске стручњаке, адвокате, новинаре и, наравно, романтична женска срца. Успео је да своје суђење претвори у јавну трибину, а ћелију у монденски салон, пре него што је гиљотиниран почетком 1836, у својој тридесет трећој години. Биће то почетак мита о зликовачком дендију. Стендал, који је у Црвеном и црном већ описао слично суђење, пронашавши у извесном Бертеу, још једном побуњеном друштвеном отпаднику, модел за лик Жилијена Сорела, начиниће по узору на Ласнера скицу за лик Валбера у недовршеном роману Ламјела. Балзак ће га поменути у једној својој причи, Теофил Готје посветиће му песму, Бодлер ће га назвати „херојем модерног живота“, а Лотреамон ће четврто од својих Малдорорових певања написати под непосредним утицајем његових мемоара.

Пошто се врати из Сибира, добије дозволу да поново објављује и да са братом Михаилом покрене часопис, Фјодор Достојевски отиснуће се на своје прво путовање у Европу. Поред многих противречних утисака, у својој глави донеће и низ података о Ласнеровом случају, пронађених у судској хроници на коју је негде набасао. Драгоценији од убичине филозофије, изгледа и карактера били су му детаљи двоструког убиства, од којих је неке верно пренео у Злочин и казну. Неку врсту омажа Ласнеру одаће потом у Идиоту тиме што ће његово име бити поменуто у разговору кнеза Мишкина и Јевгенија Радомског. Достојевски је умео да позајмљује, али је своје дугове уредно враћао.   
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *