NATO humanisti

Šta je to SAD i NATO preporučilo da se prime uloge planetarnih zaštitnika prava žena? Uništenje žena i dece američkih starosedelaca kojim su SAD započele svoju istoriju?

Istorija potvrđuje da pobedničke države često pokušavaju da pišu istoriju pobeđenih i da im propisuju moralne norme. U njihovim prestonicama, ambasadama, na univerzitetima oduvek je bilo onih koji veruju da sila određuje istinu i dodeljuje pravdu. Vremenom se i među pobeđenima pojavljuju oni koji počnu da ispovedaju takva uverenja. Istina i moral nasilnika po pravilu, međutim, traju onoliko koliko i njihova sila. Ta jednostavna pouka potvrđuje se, evo, već vekovima. Zato moralizatorski žar i istoriografske ambicije okupatora najčešće izgledaju otužno, pa i komično.
[restrict]

U Srbiji je tako ove godine, povodom Međunarodnog dana za ukidanje nasilja nad ženama (25. novembar), priznanja, u svojoj rezidenciji, dodeljivao američki ambasador. Sve je bilo na najvišem nivou. Nagrađene su jedna ministarka u srpskoj vladi, predstavnice tri „nevladine organizacije“ i jedan visoki službenik srpskog MUP-a. Zahvaljujući agilnosti našeg Javnog servisa, koji je ovekovečio ovu lepu svečanost, o tome smo obavešteni u udarnim terminima.

Zadovoljstvo je utoliko veće, jer se opet pokazalo da je Srbija integralni deo (zapadnog) sveta. Londonski Gardijan je 10. decembra objavio zajednički, koautorski tekst Jensa Stoltenberga i Anđeline Džoli, pod rečitim naslovom Zašto NATO mora da štiti prava žena. Velike, humane ideje odnele su, dakle, još jednu pobedu. A i NATO je, konačno, pronašao smisao postojanja. Gađaće „tomahavcima“ svakoga ko počini „džender bejzd vajolens“.

Zlobnici će sigurno požuriti da upitaju šta je to SAD i NATO preporučilo da se prime uloge planetarnih zaštitnika prava žena? Uništenje žena i dece američkih starosedelaca kojim su SAD započele svoju istoriju? Mizerno tavorenje ostataka ovih naroda po američkim rezervatima? Šta su vekovima činili sa svojim afričkim robinjama? U Kanadi, jednoj od najagilnijih NATO članica, oko 20.000 domorodačke, ženske i muške dece je, samo od 1960-ih do 1980-ih, oteto od majki i odgajeno u belačkim familijama ili katoličkim internatima. U Australiji niko ne može ni da ih izbroji, jer se to radilo od 1910-ih, sve do 1970-ih. U miroljubivoj i prosperitetnoj Kanadi se, sudeći opet po Gardijanu (27. 10. 2017), i danas sprovodi nasilna sterilizacija domorodačkih žena.

Ali zašto da idemo tako daleko, zašto bismo se stalno vraćali u istoriju, da li smo zaista mi, ovde, u Srbiji, nadležni za sudbine indijanskih žena, ili žena iz Hirošime, Nagasakija, Vijetnama? Trebalo bi da se bavimo sopstvenim, srpskim poslovima? Zaista, kakva je bila uloga SAD i NATO-a u nasiljima nad srpskim ženama i u uništavanju i proterivanju celih srpskih porodica iz Krajine, Zapadne Slavonije, Bosne, Hercegovine, sa Kosova i Metohije? Jesu li SAD i NATO priveli pravdi svoje ratne saveznike, o čijim delima, recimo, govore svedočanstva u knjizi Naša ispovijest: Žene žrtve rata iz Republike Srpske, koju su, na srpskom i engleskom jeziku, priredili Aleksandar Vranješ i Bojana Miodragović? Jesu li se ikada izvinili ženama u Srbiji i Srpskoj, obolelim od malignih bolesti, zbog bombardovanja osiromašenim uranijumom? Jesmo li zaboravili Milicu Rakić?

Izgleda da SAD i NATO naročito vole da se, na rečima, razmeću pažnjom prema onima koje, u praksi, sistematski uništavaju. Šta tek reći o medijskoj brizi za evropske muslimane, o upiranju prstom na populiste i „ekstremne desničare“, dok vojske NATO-a i njihovih saveznika razaraju Avganistan, Irak, Siriju, Libiju, Jemen i prete Iranu?

Slikovit primer NATO dušebrižništva doneo nam je i Novi dan televizije N1, balkanskoj transmisiji „Si–En-Ena“, emitovan sutradan posle decentne svečanosti u rezidenciji američkog ambasadora. Arnoa Gujona, koji već duže od decenije donosi pomoć u srpska geta na Kosovu i Metohiji, tu je sačekala klasična zaseda. Novinarka je uporno, junački zahtevala od njega da se izjasni o svojim vezama sa francuskim „identitarcima“ i njihovim „islamofobičnim stavovima“.

Odgovor Arnoa Gujona je, međutim, posvedočio postojanje sazrele svesti o tome odakle potiče istinska pretnja ne samo po muslimane nego i po građane zapadne Evrope: „Nažalost mnogi u Francuskoj imaju islamofobične stavove i to su ti ljudi koji su se uglavnom zalagali za razaranje tih muslimanskih zemalja od Libije preko Iraka do Avganistana. Oni su bili čak i blizu vlasti i to je veoma problematično, jer nažalost vidimo kakve konsekvence, kakve posledice njihova politika ima danas.“ Pošto je novinarka nastavila sa isleđivanjem („Vi danas nemate problema sa muslimanima?“), Gujon je odgovorio da je učestovao na demonstracijama protiv rata u Libiji, ali da su „tada mediji bili za razaranje, kao što su bili za razaranje Srbije, Jugoslavije, bili za rat, a mi bili protiv rata“. Pošto je pomenuo dete iz svog sela, koje je nastradalo u terorističkom napadu na parisku salu Batlakan, on je zaključio: „I oni koji podržavaju na Bliskom istoku sve te terorističke grupe, to su upravo oni koji su najviše protiv islama. I nažalost danas mnoge države se tako ponašaju.“

O toj temi, na tom mestu, više se nije moglo reći.           
[/restrict]