НАТО хуманисти

Шта је то САД и НАТО препоручило да се приме улоге планетарних заштитника права жена? Уништење жена и деце америчких староседелаца којим су САД започеле своју историју?

Историја потврђује да победничке државе често покушавају да пишу историју побеђених и да им прописују моралне норме. У њиховим престоницама, амбасадама, на универзитетима одувек је било оних који верују да сила одређује истину и додељује правду. Временом се и међу побеђенима појављују они који почну да исповедају таква уверења. Истина и морал насилника по правилу, међутим, трају онолико колико и њихова сила. Та једноставна поука потврђује се, ево, већ вековима. Зато морализаторски жар и историографске амбиције окупатора најчешће изгледају отужно, па и комично.
[restrict]

У Србији је тако ове године, поводом Међународног дана за укидање насиља над женама (25. новембар), признања, у својој резиденцији, додељивао амерички амбасадор. Све је било на највишем нивоу. Награђене су једна министарка у српској влади, представнице три „невладине организације“ и један високи службеник српског МУП-а. Захваљујући агилности нашег Јавног сервиса, који је овековечио ову лепу свечаност, о томе смо обавештени у ударним терминима.

Задовољство је утолико веће, јер се опет показало да је Србија интегрални део (западног) света. Лондонски Гардијан је 10. децембра објавио заједнички, коауторски текст Јенса Столтенберга и Анђелине Џоли, под речитим насловом Зашто НАТО мора да штити права жена. Велике, хумане идеје однеле су, дакле, још једну победу. А и НАТО је, коначно, пронашао смисао постојања. Гађаће „томахавцима“ свакога ко почини „џендер бејзд вајоленс“.

Злобници ће сигурно пожурити да упитају шта је то САД и НАТО препоручило да се приме улоге планетарних заштитника права жена? Уништење жена и деце америчких староседелаца којим су САД започеле своју историју? Мизерно таворење остатака ових народа по америчким резерватима? Шта су вековима чинили са својим афричким робињама? У Канади, једној од најагилнијих НАТО чланица, око 20.000 домородачке, женске и мушке деце је, само од 1960-их до 1980-их, отето од мајки и одгајено у белачким фамилијама или католичким интернатима. У Аустралији нико не може ни да их изброји, јер се то радило од 1910-их, све до 1970-их. У мирољубивој и просперитетној Канади се, судећи опет по Гардијану (27. 10. 2017), и данас спроводи насилна стерилизација домородачких жена.

Али зашто да идемо тако далеко, зашто бисмо се стално враћали у историју, да ли смо заиста ми, овде, у Србији, надлежни за судбине индијанских жена, или жена из Хирошиме, Нагасакија, Вијетнама? Требало би да се бавимо сопственим, српским пословима? Заиста, каква је била улога САД и НАТО-а у насиљима над српским женама и у уништавању и протеривању целих српских породица из Крајине, Западне Славоније, Босне, Херцеговине, са Косова и Метохије? Јесу ли САД и НАТО привели правди своје ратне савезнике, о чијим делима, рецимо, говоре сведочанства у књизи Наша исповијест: Жене жртве рата из Републике Српске, коју су, на српском и енглеском језику, приредили Александар Врањеш и Бојана Миодраговић? Јесу ли се икада извинили женама у Србији и Српској, оболелим од малигних болести, због бомбардовања осиромашеним уранијумом? Јесмо ли заборавили Милицу Ракић?

Изгледа да САД и НАТО нарочито воле да се, на речима, размећу пажњом према онима које, у пракси, систематски уништавају. Шта тек рећи о медијској бризи за европске муслимане, о упирању прстом на популисте и „екстремне десничаре“, док војске НАТО-а и њихових савезника разарају Авганистан, Ирак, Сирију, Либију, Јемен и прете Ирану?

Сликовит пример НАТО душебрижништва донео нам је и Нови дан телевизије N1, балканској трансмисији „Си–Ен-Ена“, емитован сутрадан после децентне свечаности у резиденцији америчког амбасадора. Арноа Гујона, који већ дуже од деценије доноси помоћ у српска гета на Косову и Метохији, ту је сачекала класична заседа. Новинарка је упорно, јуначки захтевала од њега да се изјасни о својим везама са француским „идентитарцима“ и њиховим „исламофобичним ставовима“.

Одговор Арноа Гујона је, међутим, посведочио постојање сазреле свести о томе одакле потиче истинска претња не само по муслимане него и по грађане западне Европе: „Нажалост многи у Француској имају исламофобичне ставове и то су ти људи који су се углавном залагали за разарање тих муслиманских земаља од Либије преко Ирака до Авганистана. Они су били чак и близу власти и то је веома проблематично, јер нажалост видимо какве консеквенце, какве последице њихова политика има данас.“ Пошто је новинарка наставила са ислеђивањем („Ви данас немате проблема са муслиманима?“), Гујон је одговорио да је учестовао на демонстрацијама против рата у Либији, али да су „тада медији били за разарање, као што су били за разарање Србије, Југославије, били за рат, а ми били против рата“. Пошто је поменуо дете из свог села, које је настрадало у терористичком нападу на париску салу Батлакан, он је закључио: „И они који подржавају на Блиском истоку све те терористичке групе, то су управо они који су највише против ислама. И нажалост данас многе државе се тако понашају.“

О тој теми, на том месту, више се није могло рећи.           
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *