АНЕКСИЈА ИЛИ ОЛУЈА

ХОЋЕ ЛИ МОЛДАВИЈА НЕСТАТИ?

Напори Букурешта да Молдавију припоји својој држави опасан су подухват који би, у крајњој инстанци, могао довести до рата на територији једне чланице Европске уније у који би била укључена и Русија

План за брисање Молдавије као државе постоји. Постоји за то издвојен буџет, обучени кадрови, а све извршавају румунске колеге под руководством САД“, наводи директор Института безбедности Молдавије и бивши заменик министра спољних послова Валерија Осталепа. Молдавски председник Игор Додон је сагласан са Осталепом, али додаје да би реализација овог плана преобратила његову државу у „крваво језеро“, јер би се одмах подигли Гагаузи, Бугари и Руси са севера земље (има их око 500.000). У Придњестровљу има 200.000 Руса, а присутна је и руска војска. За Брисел би то био кошмар, јер би се рат из Украјине проширио директно у Европску унију. Но Букурешт се не осврће на ова упозорења. Да је тако, посведочио је бивши румунски премијер Виктор Понта (2012–2015), који је још 2016. као председнички кандидат Социјалдемократске партије Румуније први најавио да ће се поводом стогодишњице присаједињења Бесарабије Румунији догодити уједињење Румуније и Молдавије.

Главни „извођач радова“ према пројекту „Unirea 2018“ (уједињење) треба да буде бивши румунски председник Трајан Басеску (2004–2014), који је због тога добио молдавско држављанство и формирао политичку партију која на парламентарним изборима 2018. треба да победи, те да присаједини Републику Молдавију Румунији. Управо је овај политичар потврдио да је припајање Молдавије Румунији „национални пројекат“, који има подршку Брисела, Вашингтона и НАТО-а.

[restrict]

КОЛИКО БИ КОШТАЛО УЈЕДИЊЕЊЕ? „Уједињење са Молдавијом је трећи национални пројекат Румуније, док су први и други били улазак у НАТО и Европску унију“, говоре у Букурешту, иако су свесни да је више од 70 посто становника Молдавије против ове идеје. Посебно је питање „цене уједињења“, које према рачуну униониста износи најмање 20 милијарди евра. Против присаједиња Молдавије Румуније је не само становништво ове републике него и неке политичке партије, које су у парламенту усвојиле декларацију „која потврђује неутралност, јединство и недељивост државе“. Такође, парламент је преко усвојене декларације позвао међународне институције и организације да чувају независност Републике Молдавије. Али званични Букурешт се не обзире на ово.

„Припрема присаједињења Молдавије Румунији мора се завршити 2018. године“, упоредо са парламентарним изборима у Молдавији, сматра посланик румунског парламента Константин Кодријану. Идеја Букурешта и НАТО-а је, како тврди Кодријану, да се на изборима у Молдавији кандидује бивши румунски председник Трајан Басеску, који је раније добио молдавско држављанство, па изабран за председника Партије националног јединства. По победи, ујединио би „две Румуније“.

У све се умешао председник Молдавије Игор Додон, који је указом одузео држављанство Басескуу због његовог антиуставног деловања. Међутим, Уставни суд Румуније (у којем је пет од шест судија румунске националности) указ је ставио ван снаге. Тренутно није јасно има ли Басеску или нема молдавско држављанство. Но то њега не спречава да посећује универзитете и пропагира идеју уједињења. Формални повод за одређивање 2018. као године уједињења Румуније и Молдавије је тај што се 27. марта 2018. навршава 100 година од присаједињења Бесарабије Румунији, а после завршетка Првог светског рата 1918.

Бројни румунски политичари и посланици пропагирају идеју присаједињења Молдавије Румунији, а лидер покрета „Актиунеа 2012“ Ђорђе Симион је то и сликовито објаснио: „Године 2018. у Молдавији ће се одржати парламентарни избори и све румунске и прорумунске политичке снаге треба да се уједине како не би дозволиле победу Игора Додона и његове Партије социјалиста, јер би то значило катастрофу за Молдавију.“

„Контролни пуцањ“ за идеју присаједињења Молдавије Румунији изведен је још 18. фебруара 2016, када је Национал-либерална партија Румуније на прес-конференцији представила „Стратегију уједињења две државе“. Да подсетимо, ову партију до ступања на дужност председника Румуније водио је Клаус Јоханис (етнички Немац и протестант). Документ предвиђа стварање јединственог социјално-економског, културног и информативног простора, заједничко тржиште рада, новчану подршку из буџета Румуније молдавским медијима који подржавају идеју уједињења и развој румунског идентитета. Затим се говори о формирању заједничке војске, полиције и жандармерије. На документ нико из света није реаговао, што је заговорнике поништавања молдавске државности охрабрило. И актуелни председник Румуније Клаус Јоханис није против ове идеје, али сматра да питање уједињења треба да буде решено тек када се претходно стабилизује ситуација у Придњестровљу и отклони корупција са обе стране реке Прут.

ПРИДЊЕСТРОВЉЕ БРАНА ОД АНЕКСИЈЕ Придњестровље је, наравно, велика препрека за „гутање Молдавије“, јер се овде ратовало из истих разлога, а мир који су потписали 1992. председници Руске Федерације и Молдавије дао је право на самоопредељење овом делу Молдавије у случају нестанка Републике. Но румунски политичари полазе од става да то „не важи“ и сматрају да су на снази границе које су признале Уједињене нације (настале пријемом ове државе у састав УН), што значи с Придњестровљем. Неки румунски политичари су спремни да Придњестровљу у оквиру „Велике Румуније“ дају статус „републике“, како би се помирило са уласком у састав Румуније.

Процес „варења“ Молдавије од стране Румуније, према Ини Летјагиној (портал „Kommersant Plus“) започет је 90-их година прошлог века „формирањем чудног националистичког покрета, који се није дичио молдавством већ румунизмом“. Ови људи су себе сматрали Румунима и свој језик (молдовлашки) називали румунским. Током рата у Молдавији (почело је конфликтом око Закона о државном језику 1989, а завршило се краткотрајним сукобом 1992. године) Румунија је пружила Молдавији помоћ у оружју, техници, затим је обезбедила дипломатску и информативну подршку, рачунајући да ће ова брзо „прогутати“ Придњестровље, а потом кренути ка уједињењу с њом. Али сценарио није реализован. Формирана је Придњестровска Молдавска Република, против које званични Букурешт и данас води пропаганду.

Румунија је ипак наставила да води политику присаједињења Молдавије. Тако је у Молдавији од 2010. почео да се слави Дан Румуније, затим Дан совјетске окупације и започет је процес негирања постојања каравлашког језика. Исте године Молдавија је омогућила Румунији слободан приступ бази државног регистра становништва. Од тада, како истиче политиколог Богдан Цирдја, у Молдавији фактички функционишу румунски органи власти, а две армије активно сарађују под покровитељством НАТО-а и планирају уједињење. Румунске партије отварају своје одборе у Молдавији, групе политичара обе државе организовале су Савет за уједињење две државе (2013), а владе држе заједничке седнице. Румунија из буџета финансира „дискредитацију совјетског периода у Молдавији“ чија је главна манифестација Дан совјетске окупације, како би се у данима пре њега о СССР-у говорило у најгорем могућем светлу. Затим, усвојена је Платформа Актиунеа 2012, којом је сваки од 41 округа Румуније задужен да покрене пропаганду о природности присаједињења Молдавије Румунији у Европској унији. Наравно, на нивоу округа, промовишући, како се то каже у документу, на локалном нивоу идеју: „Бесарабија – то је Румунија!“

 

КОСТ У РУМУНСКОМ ГРЛУ С друге стране, критичари уједињења истичу да „гутање“ Молдавије од стране Румуније не би било нимало лако, те да би јој можда „запала кост у грлу“ и тако се „удавила“. Прво, са припајањем Молдавије Букурешт би добио борбене Гагаузе и Придњестровце (који су на спољној граници државе). Друго, ако Румунија жели да припоји себи Молдавију, зашто се из састава Румуније не би издвојила Трансилванија у којој живе Мађари и унијати који одавно желе да се врате у састав Мађарске. Треће, постоје снаге у самој Румунији (додуше тренутно слабе и политички нејединствене) које би да се „геополитички монструм Румунија“ демонтира на Влашку и Молдавску Републику, тј. да се поврати ситуација пре уједињења 1859. године – те снаге би уласком нових Молдављана у састав Румуније добиле нове присталице за своју идеју. Управо такав програм има политичка партија „Патриоти Молдавије“, која се залаже за обнову граница историјске Молдавије (две трећине те територије се налази у Румунији) и која је отворили одборе своје странке на истоку Румуније.

Зашто западни покровитељи о овој агресивној румунској реторици и плану ћуте? Прво, уколико би се Молдавија припојила Румунији, то би значило да су се Европска унија и НАТО проширили без референдума, који у случају расписивања очигледно не би довео до овог циља. Друго, „то би значило дефинитивно одвајање Молдавије од Русије и наметање румунског идентитета (који укључује и русофобију) под заставом ЕУ“, како је у румунском парламенту објаснио посланик Еуџен Томак.

Молдавија, да подсетимо, као независна и суверена држава постоји од 27. августа 1991. године, када је парламент донео Декларацију о независности којом је поништио пакт Молотов–Рибентроп и Закон СССР „О образовању савезне Молдавске СССР“. Да је тиме створен проблем, молдавски политичари су се сетили тек касније, јер с Декларацијом о независности престала је да постоји и граница између Молдавије и Румуније, а две државе до данас немају потписан договор о истој због одбијања Букурешта.

Историја проблема присаједињења Молдавије Румунији почиње када је румунска армија, 1918. године, окупирала Бесарабију, а 1940. СССР је ту територију повратио, заједно са Черновицком и Одеском облашћу и предао је у састав Украјине. У Букурешту се нису могли помирити са овим „територијалним губицима“, јер су у политичким плановима имали идеју стварања „Велике Румуније“, при чему је тренутно главна мета ове идеологије територија савремене Молдавије. Никоме није јасно шта би у том случају Букурешт радио са становништвом ове државе које се не осећа Румунима и који су словенског порекла. Да ли ће уследити модел хрватске „Олује“ са протеривањем Срба или насилна асимилација, то нико не говори јавно.

СУПРОТСТАВЉЕНА ИСТРАЖИВАЊА

Стално се публикују наводна истраживања јавног мњења у којима се потврђује спремност већине Молдаваца да се припоје Румунији, затим „Како би становници реаговали да се појаве билборди са паролама ’Бесарабија – румунска земља’, односно ’Бесарабија – то је Румунија’“. На другој страни молдавски и украјински медији објављују резултате истраживања „у којима се види да се становништво плаши уједињења са Румунијом“. Истовремено, на попису становништва у Молдавији 2004. становништво се у 77,5 посто изјаснило да припада молдавском (каравлашком) народу, а само 2,2 посто да су Румуни. Нови попис становништва је урађен 2014, али резултати нису саопштени до данас – аналитичари мисле да је то управо јер не одговара политици румунизације становништва. Ово наравно није једини проблем за Букурешт, јер како објаснити припајање Молдавије када се становници не осећају Румунима? Постоји и проблем Придњестровља и Гагаузије (делови Молдавије) чије становништво у 98,4 посто случајева жели интеграцију а Русијом, односно Евроазијским савезом. Јасно је, дакле, да без насиља (хрватски сценарио) нема припајања Молдавије Румунији.

ОПАСНОСТ ПО СРБИЈУ

Ова проблематика се и те како тиче и Србије, чије је територије и становништво Румунија одавно узела на нишан, тако да модел „Олује“ може сасвим логично бити примењен и на делове Србије које је Румунија прогласила „окупираним територијама“ где живе „Румуни“, а које ће кад-тад морати да буду „ослобођене“ свега словенског. Грдно се вара Србија уколико мисли да јој Румунија не ради о глави у Тимочкој Крајини и Банату (за сада су узалудни протести СПЦ због неканонског деловања Румунске православне цркве у Источној Србији, јер њено свештено-монаштво мисионари на овом подручју и успоставља своје парохије у црквене структуре), јер је ширење папског латинства и романизације вековни пројекат чија је једна од жртава био и сам народ Румуније. Једна од варијанти овог прастарог плана јесте и увођење НАТО „миротвораца“ под плаштом војне сарадње на основу одавно парафираних СОФА и ИПАП споразума. Румунија би била пресрећна да јој из Вашингтона стигне зелено светло за војно преузимање контроле над целокупном делтом Дунава, старог Хитлеровог сна. Недостају само Србија и Молдавија.

[/restrict]