ANEKSIJA ILI OLUJA

HOĆE LI MOLDAVIJA NESTATI?

Napori Bukurešta da Moldaviju pripoji svojoj državi opasan su poduhvat koji bi, u krajnjoj instanci, mogao dovesti do rata na teritoriji jedne članice Evropske unije u koji bi bila uključena i Rusija

Plan za brisanje Moldavije kao države postoji. Postoji za to izdvojen budžet, obučeni kadrovi, a sve izvršavaju rumunske kolege pod rukovodstvom SAD“, navodi direktor Instituta bezbednosti Moldavije i bivši zamenik ministra spoljnih poslova Valerija Ostalepa. Moldavski predsednik Igor Dodon je saglasan sa Ostalepom, ali dodaje da bi realizacija ovog plana preobratila njegovu državu u „krvavo jezero“, jer bi se odmah podigli Gagauzi, Bugari i Rusi sa severa zemlje (ima ih oko 500.000). U Pridnjestrovlju ima 200.000 Rusa, a prisutna je i ruska vojska. Za Brisel bi to bio košmar, jer bi se rat iz Ukrajine proširio direktno u Evropsku uniju. No Bukurešt se ne osvrće na ova upozorenja. Da je tako, posvedočio je bivši rumunski premijer Viktor Ponta (2012–2015), koji je još 2016. kao predsednički kandidat Socijaldemokratske partije Rumunije prvi najavio da će se povodom stogodišnjice prisajedinjenja Besarabije Rumuniji dogoditi ujedinjenje Rumunije i Moldavije.

Glavni „izvođač radova“ prema projektu „Unirea 2018“ (ujedinjenje) treba da bude bivši rumunski predsednik Trajan Basesku (2004–2014), koji je zbog toga dobio moldavsko državljanstvo i formirao političku partiju koja na parlamentarnim izborima 2018. treba da pobedi, te da prisajedini Republiku Moldaviju Rumuniji. Upravo je ovaj političar potvrdio da je pripajanje Moldavije Rumuniji „nacionalni projekat“, koji ima podršku Brisela, Vašingtona i NATO-a.

[restrict]

KOLIKO BI KOŠTALO UJEDINJENJE? „Ujedinjenje sa Moldavijom je treći nacionalni projekat Rumunije, dok su prvi i drugi bili ulazak u NATO i Evropsku uniju“, govore u Bukureštu, iako su svesni da je više od 70 posto stanovnika Moldavije protiv ove ideje. Posebno je pitanje „cene ujedinjenja“, koje prema računu unionista iznosi najmanje 20 milijardi evra. Protiv prisajedinja Moldavije Rumunije je ne samo stanovništvo ove republike nego i neke političke partije, koje su u parlamentu usvojile deklaraciju „koja potvrđuje neutralnost, jedinstvo i nedeljivost države“. Takođe, parlament je preko usvojene deklaracije pozvao međunarodne institucije i organizacije da čuvaju nezavisnost Republike Moldavije. Ali zvanični Bukurešt se ne obzire na ovo.

„Priprema prisajedinjenja Moldavije Rumuniji mora se završiti 2018. godine“, uporedo sa parlamentarnim izborima u Moldaviji, smatra poslanik rumunskog parlamenta Konstantin Kodrijanu. Ideja Bukurešta i NATO-a je, kako tvrdi Kodrijanu, da se na izborima u Moldaviji kandiduje bivši rumunski predsednik Trajan Basesku, koji je ranije dobio moldavsko državljanstvo, pa izabran za predsednika Partije nacionalnog jedinstva. Po pobedi, ujedinio bi „dve Rumunije“.

U sve se umešao predsednik Moldavije Igor Dodon, koji je ukazom oduzeo državljanstvo Baseskuu zbog njegovog antiustavnog delovanja. Međutim, Ustavni sud Rumunije (u kojem je pet od šest sudija rumunske nacionalnosti) ukaz je stavio van snage. Trenutno nije jasno ima li Basesku ili nema moldavsko državljanstvo. No to njega ne sprečava da posećuje univerzitete i propagira ideju ujedinjenja. Formalni povod za određivanje 2018. kao godine ujedinjenja Rumunije i Moldavije je taj što se 27. marta 2018. navršava 100 godina od prisajedinjenja Besarabije Rumuniji, a posle završetka Prvog svetskog rata 1918.

Brojni rumunski političari i poslanici propagiraju ideju prisajedinjenja Moldavije Rumuniji, a lider pokreta „Aktiunea 2012“ Đorđe Simion je to i slikovito objasnio: „Godine 2018. u Moldaviji će se održati parlamentarni izbori i sve rumunske i prorumunske političke snage treba da se ujedine kako ne bi dozvolile pobedu Igora Dodona i njegove Partije socijalista, jer bi to značilo katastrofu za Moldaviju.“

„Kontrolni pucanj“ za ideju prisajedinjenja Moldavije Rumuniji izveden je još 18. februara 2016, kada je Nacional-liberalna partija Rumunije na pres-konferenciji predstavila „Strategiju ujedinjenja dve države“. Da podsetimo, ovu partiju do stupanja na dužnost predsednika Rumunije vodio je Klaus Johanis (etnički Nemac i protestant). Dokument predviđa stvaranje jedinstvenog socijalno-ekonomskog, kulturnog i informativnog prostora, zajedničko tržište rada, novčanu podršku iz budžeta Rumunije moldavskim medijima koji podržavaju ideju ujedinjenja i razvoj rumunskog identiteta. Zatim se govori o formiranju zajedničke vojske, policije i žandarmerije. Na dokument niko iz sveta nije reagovao, što je zagovornike poništavanja moldavske državnosti ohrabrilo. I aktuelni predsednik Rumunije Klaus Johanis nije protiv ove ideje, ali smatra da pitanje ujedinjenja treba da bude rešeno tek kada se prethodno stabilizuje situacija u Pridnjestrovlju i otkloni korupcija sa obe strane reke Prut.

PRIDNJESTROVLJE BRANA OD ANEKSIJE Pridnjestrovlje je, naravno, velika prepreka za „gutanje Moldavije“, jer se ovde ratovalo iz istih razloga, a mir koji su potpisali 1992. predsednici Ruske Federacije i Moldavije dao je pravo na samoopredeljenje ovom delu Moldavije u slučaju nestanka Republike. No rumunski političari polaze od stava da to „ne važi“ i smatraju da su na snazi granice koje su priznale Ujedinjene nacije (nastale prijemom ove države u sastav UN), što znači s Pridnjestrovljem. Neki rumunski političari su spremni da Pridnjestrovlju u okviru „Velike Rumunije“ daju status „republike“, kako bi se pomirilo sa ulaskom u sastav Rumunije.

Proces „varenja“ Moldavije od strane Rumunije, prema Ini Letjaginoj (portal „Kommersant Plus“) započet je 90-ih godina prošlog veka „formiranjem čudnog nacionalističkog pokreta, koji se nije dičio moldavstvom već rumunizmom“. Ovi ljudi su sebe smatrali Rumunima i svoj jezik (moldovlaški) nazivali rumunskim. Tokom rata u Moldaviji (počelo je konfliktom oko Zakona o državnom jeziku 1989, a završilo se kratkotrajnim sukobom 1992. godine) Rumunija je pružila Moldaviji pomoć u oružju, tehnici, zatim je obezbedila diplomatsku i informativnu podršku, računajući da će ova brzo „progutati“ Pridnjestrovlje, a potom krenuti ka ujedinjenju s njom. Ali scenario nije realizovan. Formirana je Pridnjestrovska Moldavska Republika, protiv koje zvanični Bukurešt i danas vodi propagandu.

Rumunija je ipak nastavila da vodi politiku prisajedinjenja Moldavije. Tako je u Moldaviji od 2010. počeo da se slavi Dan Rumunije, zatim Dan sovjetske okupacije i započet je proces negiranja postojanja karavlaškog jezika. Iste godine Moldavija je omogućila Rumuniji slobodan pristup bazi državnog registra stanovništva. Od tada, kako ističe politikolog Bogdan Cirdja, u Moldaviji faktički funkcionišu rumunski organi vlasti, a dve armije aktivno sarađuju pod pokroviteljstvom NATO-a i planiraju ujedinjenje. Rumunske partije otvaraju svoje odbore u Moldaviji, grupe političara obe države organizovale su Savet za ujedinjenje dve države (2013), a vlade drže zajedničke sednice. Rumunija iz budžeta finansira „diskreditaciju sovjetskog perioda u Moldaviji“ čija je glavna manifestacija Dan sovjetske okupacije, kako bi se u danima pre njega o SSSR-u govorilo u najgorem mogućem svetlu. Zatim, usvojena je Platforma Aktiunea 2012, kojom je svaki od 41 okruga Rumunije zadužen da pokrene propagandu o prirodnosti prisajedinjenja Moldavije Rumuniji u Evropskoj uniji. Naravno, na nivou okruga, promovišući, kako se to kaže u dokumentu, na lokalnom nivou ideju: „Besarabija – to je Rumunija!“

 

KOST U RUMUNSKOM GRLU S druge strane, kritičari ujedinjenja ističu da „gutanje“ Moldavije od strane Rumunije ne bi bilo nimalo lako, te da bi joj možda „zapala kost u grlu“ i tako se „udavila“. Prvo, sa pripajanjem Moldavije Bukurešt bi dobio borbene Gagauze i Pridnjestrovce (koji su na spoljnoj granici države). Drugo, ako Rumunija želi da pripoji sebi Moldaviju, zašto se iz sastava Rumunije ne bi izdvojila Transilvanija u kojoj žive Mađari i unijati koji odavno žele da se vrate u sastav Mađarske. Treće, postoje snage u samoj Rumuniji (doduše trenutno slabe i politički nejedinstvene) koje bi da se „geopolitički monstrum Rumunija“ demontira na Vlašku i Moldavsku Republiku, tj. da se povrati situacija pre ujedinjenja 1859. godine – te snage bi ulaskom novih Moldavljana u sastav Rumunije dobile nove pristalice za svoju ideju. Upravo takav program ima politička partija „Patrioti Moldavije“, koja se zalaže za obnovu granica istorijske Moldavije (dve trećine te teritorije se nalazi u Rumuniji) i koja je otvorili odbore svoje stranke na istoku Rumunije.

Zašto zapadni pokrovitelji o ovoj agresivnoj rumunskoj retorici i planu ćute? Prvo, ukoliko bi se Moldavija pripojila Rumuniji, to bi značilo da su se Evropska unija i NATO proširili bez referenduma, koji u slučaju raspisivanja očigledno ne bi doveo do ovog cilja. Drugo, „to bi značilo definitivno odvajanje Moldavije od Rusije i nametanje rumunskog identiteta (koji uključuje i rusofobiju) pod zastavom EU“, kako je u rumunskom parlamentu objasnio poslanik Eudžen Tomak.

Moldavija, da podsetimo, kao nezavisna i suverena država postoji od 27. avgusta 1991. godine, kada je parlament doneo Deklaraciju o nezavisnosti kojom je poništio pakt Molotov–Ribentrop i Zakon SSSR „O obrazovanju savezne Moldavske SSSR“. Da je time stvoren problem, moldavski političari su se setili tek kasnije, jer s Deklaracijom o nezavisnosti prestala je da postoji i granica između Moldavije i Rumunije, a dve države do danas nemaju potpisan dogovor o istoj zbog odbijanja Bukurešta.

Istorija problema prisajedinjenja Moldavije Rumuniji počinje kada je rumunska armija, 1918. godine, okupirala Besarabiju, a 1940. SSSR je tu teritoriju povratio, zajedno sa Černovickom i Odeskom oblašću i predao je u sastav Ukrajine. U Bukureštu se nisu mogli pomiriti sa ovim „teritorijalnim gubicima“, jer su u političkim planovima imali ideju stvaranja „Velike Rumunije“, pri čemu je trenutno glavna meta ove ideologije teritorija savremene Moldavije. Nikome nije jasno šta bi u tom slučaju Bukurešt radio sa stanovništvom ove države koje se ne oseća Rumunima i koji su slovenskog porekla. Da li će uslediti model hrvatske „Oluje“ sa proterivanjem Srba ili nasilna asimilacija, to niko ne govori javno.

SUPROTSTAVLJENA ISTRAŽIVANJA

Stalno se publikuju navodna istraživanja javnog mnjenja u kojima se potvrđuje spremnost većine Moldavaca da se pripoje Rumuniji, zatim „Kako bi stanovnici reagovali da se pojave bilbordi sa parolama ’Besarabija – rumunska zemlja’, odnosno ’Besarabija – to je Rumunija’“. Na drugoj strani moldavski i ukrajinski mediji objavljuju rezultate istraživanja „u kojima se vidi da se stanovništvo plaši ujedinjenja sa Rumunijom“. Istovremeno, na popisu stanovništva u Moldaviji 2004. stanovništvo se u 77,5 posto izjasnilo da pripada moldavskom (karavlaškom) narodu, a samo 2,2 posto da su Rumuni. Novi popis stanovništva je urađen 2014, ali rezultati nisu saopšteni do danas – analitičari misle da je to upravo jer ne odgovara politici rumunizacije stanovništva. Ovo naravno nije jedini problem za Bukurešt, jer kako objasniti pripajanje Moldavije kada se stanovnici ne osećaju Rumunima? Postoji i problem Pridnjestrovlja i Gagauzije (delovi Moldavije) čije stanovništvo u 98,4 posto slučajeva želi integraciju a Rusijom, odnosno Evroazijskim savezom. Jasno je, dakle, da bez nasilja (hrvatski scenario) nema pripajanja Moldavije Rumuniji.

OPASNOST PO SRBIJU

Ova problematika se i te kako tiče i Srbije, čije je teritorije i stanovništvo Rumunija odavno uzela na nišan, tako da model „Oluje“ može sasvim logično biti primenjen i na delove Srbije koje je Rumunija proglasila „okupiranim teritorijama“ gde žive „Rumuni“, a koje će kad-tad morati da budu „oslobođene“ svega slovenskog. Grdno se vara Srbija ukoliko misli da joj Rumunija ne radi o glavi u Timočkoj Krajini i Banatu (za sada su uzaludni protesti SPC zbog nekanonskog delovanja Rumunske pravoslavne crkve u Istočnoj Srbiji, jer njeno svešteno-monaštvo misionari na ovom području i uspostavlja svoje parohije u crkvene strukture), jer je širenje papskog latinstva i romanizacije vekovni projekat čija je jedna od žrtava bio i sam narod Rumunije. Jedna od varijanti ovog prastarog plana jeste i uvođenje NATO „mirotvoraca“ pod plaštom vojne saradnje na osnovu odavno parafiranih SOFA i IPAP sporazuma. Rumunija bi bila presrećna da joj iz Vašingtona stigne zeleno svetlo za vojno preuzimanje kontrole nad celokupnom deltom Dunava, starog Hitlerovog sna. Nedostaju samo Srbija i Moldavija.

[/restrict]