Филмско откривање комплексности „простог“ Берлусконија
Нови филм славног Паола Сорентина Они бави се познијим годинама Силвија Берлусконија, и како год буде представио бившег премијера Италије, моћи ће и да му одмогне, и да му помогне. У тој клацкалици могућег и немогућег ово остварење унапред показује моћ коју данас уметност изузетно ретко показује – да производи последице у стварности и то још у политичком свету
Ударна филмска тема у овом моменту у Италији је вест да је један од најцењенијих и најуспешнијих активних тамошњих синеаста Паоло Сорентино недавно завршио снимање новог остварења Они (Loro). Овај наслов има и други смисао („Злато“) што је адекватна игра речи на италијанском језику с обзиром на тему филма. А она је портрет без конкуренције најконтроверзнијег италијанског политичара можда и свих времена Силвија Берлусконија. Заправо, у центру пажње овог портрета би требало да буду само последње године Берлусконијеве владавине управо јер су најопречније и отуда најфилмичније. Препуне озбиљних скандала и још сериознијих сукоба са законом који га умало нису одвели на вишегодишњу робију. Сорентино је у фази постпродукције свог филма и још увек успева да сакрије детаље сценарија у чијем настанку је, по обичају, и сам учествовао. А то је унело значајну нервозу међу „оне“ на које алудира Сорентинов назив остварења. Они су екипа око Берлсусконија. Екипа његових пријатеља, али и круг моћника који га подржава и помаже да остане недодирљив и у фокусу на политичкој сцени савремене Италије.
[restrict]
Нервозно ишчекивање главног јунака Иако је било бројних покушаја да се уметност утицајно постави према стварном свету и притисне неки тас на суптилном и потпуно непредвидљивом мерачу политичких снага, такви покушаји су по правилу бивали јалови јер уметност не поседује такву врсту моћи. Ипак, Берлускони је, кажу, био озбиљно забринут када је сазнао да Сорентинов филм има за могућу тему његов недавни, па и актуелни, политички живот и утицај. Медији Берлусконијево реаговање на Сорентинов филм описују као „нервозно ишчекивање“. Случајно или смишљено, премијера би могла да се подудари, за тај период је најављена, са предстојећим изборима у Италији који ће готово сигурно бити одржани најдаље до маја следеће године. Чувши за то Берлускони је, кажу, био озбиљно уздрман. Али да ли би чак и негативна слика, коју цео свет одавно има о њему, била одбијајући или привлачећи фактор у моменту гласања? То, наравно, нико не може да зна, па је Берлсуконијева нервоза истовремено и оправдана и није. Овај филм може значајно да му одмогне, али и да му помогне. Јер већина Италијана још увек га узима за пример правог мушкарца и политичара, односно за пословног човека без скрупула и длаке на језику, мало примитивнијег и самим тим „народскијег“. Има потенцијал херојског предводника и посебне врсте егоцентричне и егоистичне хуље огрезле у све порока. Да га живот није измислио, он би баш као такав какав је морао бити створен у машти неког писца – зато га је Сорентино и изабрао за јунака филма и то у пуном светлу његовог скандалозног живота. У Сорентиновом делу отуда треба очекивати помињање Берлусконијевог окружења које омамљено пороцима проводи време на вечитим забавама. Тај свет „оних“ био је неодољива филмска тема и биће сигурно мизансцен позне Берлусконијеве биографије. Све са врхунцем његовог приватног скандала и истовремено скандала италијанског правосуђа. Да, ваља очекивати осврт на чувену причу о малолетници коју је Берлускони обљубио за шта је добио седам година затвора, да би онда волшебно био ослобођен у жалбеном поступку „јер није знао да има седамнаест година“!?
Умишљајна или нехотична пропаганда Дакле, Берлускони, иако је загазио у девету деценију живота, има „штофа“ за квалитетног филмског негативца коме Сорентино посвећује читав филм надајући се да ће ти његови „квалитети“ понудити контроверзу макар истог интензитета као и ону која је Берлусконија пратила у животу. Сорентино је изјавио да га је окупирала идеја о Берлусконијевом животу пошто се наметнуо као идеални протагониста, те је помислио да би било сасвим добро да се свету понуди права слика о наизглед једноставној, а заправо изузетно комплексној особи. У светлу озбиљне коалиционе комбинаторике десног центра у чијем је троделном партијском споју главна управо Берлусконијева странка опет жељна власти. Занимљиво је можда рећи да Берлусконија у филму Они тумачи звезда Сорентинових претходних бисера Див (тумачио је квалитетно другачијег и у том смислу чувенијег вишедеценијског италијанског премијера Андреотија), и Оскаром награђене Велике лепоте. Значајно је помињање глумца Тонија Сервила пошто је његова способност психофизичке трансформације запањујућа, па би један тако успешан улазак у Берлусконијеву кожу и те како могао да буде медијски потентан за овог политичара у текућим предизборним активностима. Без обзира што није познато како је Берлускони представљен у овом филму и шта све он открива, односно прикрива, може се догодити да постане врло утицајно пропагандно средство у било ком смеру и то чак и ако такве намере његових аутора нису постојале.
[/restrict]