POTENCIJAL HEROJSKOG PREDVODNIKA I EGOISTIČNE HULJE

Filmsko otkrivanje kompleksnosti „prostog“ Berluskonija

Novi film slavnog Paola Sorentina Oni bavi se poznijim godinama Silvija Berluskonija, i kako god bude predstavio bivšeg premijera Italije, moći će i da mu odmogne, i da mu pomogne. U toj klackalici mogućeg i nemogućeg ovo ostvarenje unapred pokazuje moć koju danas umetnost izuzetno retko pokazuje – da proizvodi posledice u stvarnosti i to još u političkom svetu

Udarna filmska tema u ovom momentu u Italiji je vest da je jedan od najcenjenijih i najuspešnijih aktivnih tamošnjih sineasta Paolo Sorentino nedavno završio snimanje novog ostvarenja Oni (Loro). Ovaj naslov ima i drugi smisao („Zlato“) što je adekvatna igra reči na italijanskom jeziku s obzirom na temu filma. A ona je portret bez konkurencije najkontroverznijeg italijanskog političara možda i svih vremena Silvija Berluskonija. Zapravo, u centru pažnje ovog portreta bi trebalo da budu samo poslednje godine Berluskonijeve vladavine upravo jer su najoprečnije i otuda najfilmičnije. Prepune ozbiljnih skandala i još serioznijih sukoba sa zakonom koji ga umalo nisu odveli na višegodišnju robiju. Sorentino je u fazi postprodukcije svog filma i još uvek uspeva da sakrije detalje scenarija u čijem nastanku je, po običaju, i sam učestvovao. A to je unelo značajnu nervozu među „one“ na koje aludira Sorentinov naziv ostvarenja. Oni su ekipa oko Berlsuskonija. Ekipa njegovih prijatelja, ali i krug moćnika koji ga podržava i pomaže da ostane nedodirljiv i u fokusu na političkoj sceni savremene Italije.

[restrict]

Nervozno iščekivanje glavnog junaka Iako je bilo brojnih pokušaja da se umetnost uticajno postavi prema stvarnom svetu i pritisne neki tas na suptilnom i potpuno nepredvidljivom meraču političkih snaga, takvi pokušaji su po pravilu bivali jalovi jer umetnost ne poseduje takvu vrstu moći. Ipak, Berluskoni je, kažu, bio ozbiljno zabrinut kada je saznao da Sorentinov film ima za moguću temu njegov nedavni, pa i aktuelni, politički život i uticaj. Mediji Berluskonijevo reagovanje na Sorentinov film opisuju kao „nervozno iščekivanje“. Slučajno ili smišljeno, premijera bi mogla da se podudari, za taj period je najavljena, sa predstojećim izborima u Italiji koji će gotovo sigurno biti održani najdalje do maja sledeće godine. Čuvši za to Berluskoni je, kažu, bio ozbiljno uzdrman. Ali da li bi čak i negativna slika, koju ceo svet odavno ima o njemu, bila odbijajući ili privlačeći faktor u momentu glasanja? To, naravno, niko ne može da zna, pa je Berlsukonijeva nervoza istovremeno i opravdana i nije. Ovaj film može značajno da mu odmogne, ali i da mu pomogne. Jer većina Italijana još uvek ga uzima za primer pravog muškarca i političara, odnosno za poslovnog čoveka bez skrupula i dlake na jeziku, malo primitivnijeg i samim tim „narodskijeg“. Ima potencijal herojskog predvodnika i posebne vrste egocentrične i egoistične hulje ogrezle u sve poroka. Da ga život nije izmislio, on bi baš kao takav kakav je morao biti stvoren u mašti nekog pisca – zato ga je Sorentino i izabrao za junaka filma i to u punom svetlu njegovog skandaloznog života. U Sorentinovom delu otuda treba očekivati pominjanje Berluskonijevog okruženja koje omamljeno porocima provodi vreme na večitim zabavama. Taj svet „onih“ bio je neodoljiva filmska tema i biće sigurno mizanscen pozne Berluskonijeve biografije. Sve sa vrhuncem njegovog privatnog skandala i istovremeno skandala italijanskog pravosuđa. Da, valja očekivati osvrt na čuvenu priču o maloletnici koju je Berluskoni obljubio za šta je dobio sedam godina zatvora, da bi onda volšebno bio oslobođen u žalbenom postupku „jer nije znao da ima sedamnaest godina“!?

Umišljajna ili nehotična propaganda Dakle, Berluskoni, iako je zagazio u devetu deceniju života, ima „štofa“ za kvalitetnog filmskog negativca kome Sorentino posvećuje čitav film nadajući se da će ti njegovi „kvaliteti“ ponuditi kontroverzu makar istog intenziteta kao i onu koja je Berluskonija pratila u životu. Sorentino je izjavio da ga je okupirala ideja o Berluskonijevom životu pošto se nametnuo kao idealni protagonista, te je pomislio da bi bilo sasvim dobro da se svetu ponudi prava slika o naizgled jednostavnoj, a zapravo izuzetno kompleksnoj osobi. U svetlu ozbiljne koalicione kombinatorike desnog centra u čijem je trodelnom partijskom spoju glavna upravo Berluskonijeva stranka opet željna vlasti. Zanimljivo je možda reći da Berluskonija u filmu Oni tumači zvezda Sorentinovih prethodnih bisera Div (tumačio je kvalitetno drugačijeg i u tom smislu čuvenijeg višedecenijskog italijanskog premijera Andreotija), i Oskarom nagrađene Velike lepote. Značajno je pominjanje glumca Tonija Servila pošto je njegova sposobnost psihofizičke transformacije zapanjujuća, pa bi jedan tako uspešan ulazak u Berluskonijevu kožu i te kako mogao da bude medijski potentan za ovog političara u tekućim predizbornim aktivnostima. Bez obzira što nije poznato kako je Berluskoni predstavljen u ovom filmu i šta sve on otkriva, odnosno prikriva, može se dogoditi da postane vrlo uticajno propagandno sredstvo u bilo kom smeru i to čak i ako takve namere njegovih autora nisu postojale.           

[/restrict]