Pečat nedelje

Član 42

Da li će Evropska unija dobiti svoju vojsku ili joj NATO to ipak neće dozvoliti?

Ako je verovati optimizmu Federike Mogerini, šefice diplomatije Evropske unije, minuli ponedeljak 13. novembar bio je „prilično istorijski dan za evropsku odbranu“, pošto su nadležni ministri iz 23 članice EU – izuzetak su Irska, Danska, Malta i Portugalija, i naravno Velika Britanija – potpisali pismo o namerama da se osnuje Program stalne strukturne saradnje u odbrani (PESCO), što u prevodu s briselskog označava nameru najvećeg dela članica EU da prodube međusobnu saradnju u sferi odbrane. Koliko će tačno ona biti produbljena, niko još pouzdano ne zna, a to je pitanje, zbog njegovih širih (geo)političkih implikacija, u čitavom ovom slučaju zapravo i najvažnije.

[restrict]

LISABONSKI UGOVOR Mogućnost stvaranja stalne strukture u oblasti odbrane predviđena je članom 42 Lisabonskog ugovora, a potez koji je povučen ovog ponedeljka predstavlja tek prvi u nizu. Naredni bi trebalo da bude načinjen u decembru na Savetu EU kada bi, kako se najavljuje, ovonedeljno pismo o namerama trebalo da bude i formalizovano.
Produbljivanje odbrambene saradnje u okviru Evropske unije proizvod je zajedničke nemačko-francuske inicijative čiji je cilj, kako komentariše američki portal „Politiko“ u svom evropskom izdanju, da se „udahne nov život evropskom projektu nakon što je Velika Britanija glasala za izlazak iz ovog bloka“.

EU VOJSKA I NATO Ali nije ovde suština u nemačko-francuskom pokušaju demonstriranja novostečenog evropskog jedinstva i optimizma posle udarca koji je Evropska unija pretrpela na britanskom referendumu. Kako i „Politiko“ navodi, naime, „neminovni odlazak Velike Britanije olakšao je pokretanje ovog projekta zato što je London tradicionalno bio skeptičan u pogledu vojne saradnje u okviru EU, budući da je u NATO-u on video glavno sredstvo za evropske odbrambene napore“.
Drugim rečima, Velika Britanija predstavljala je do sada glavnu polugu održanja NATO dominacije nad Evropskom unijom, dominacije koja se inače i formalno očituje u drugom stavu člana 42 Lisabonskog ugovora, prema kome će zajednička EU bezbednosna i odbrambena politika „poštovati obaveze određenih zemalja članica, koje svoju zajedničku odbrambenu politiku realizuju u NATO-u“ i biće, štaviše, „kompatibilna sa zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom ustanovljenom u tom okviru“, dakle, s NATO-om, to jest američkim kišobranom.
U tom smislu, pokušaj (dela) članica Evropske unije da stvore bezbednosno-odbrambeni okvir paralelan s NATO-om predstavlja prvi, stidljivi korak ka emancipaciji od NATO-a i Sjedinjenih Američkih Država; da nije tako, uostalom, ne bi se Velika Britanija tome protivila, niti bi, pored već postojećeg NATO-a, članice Evropske unije uopšte i preduzimale ovakav potez.
Iako je očigledno da sve ovo predstavlja još jedan pomak ka slabljenju transatlantske saradnje koja čini jednu od glavnih poluga američke globalne moći, ne znači i da će ostatak Evropske unije, posle izlaska Velike Britanije, zaista imati snage i volje da proces svoje emancipacije sprovede još dalje. Ne samo zato što se evropske države, počev od Nemačke, i dalje nalaze pod neformalnom američkom okupacijom već i zato što Amerika, i posle bregzita, i dalje ima sasvim dovoljno svojih klijenata unutar EU kojima će moći da spreči neželjeni razvoj događaja. O tome, najzad, sasvim rečito svedoče reči estonskog ministra odbrane Jurija Luika koji je, komentarišući ambiciozne, takoreći prevratničke pozive predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera na formiranje zajedničke EU vojske, rekao da je to „veoma malo verovatno“, te da će „kolektivna odbrana zauvek ostati u okviru NATO-a“.

NAROD SE (NE)PITA

Da li će priča o vakcinama dobiti svoj nastavak tek ukoliko se obistine strepnje da put od nacionalne imunizacije do postavljanja pitanja nacionalne bezbednosti i nije tako dug kako se činilo

Zdravlje nema cenu. Na ovoj činjenici mnogi su se obogatili. U slučaju farmaceutskih korporacija koje su uvele svoje vakcine u nacionalni program imunizacije, začudo uspešno samo u zemljama bivših socijalističkih režima, daleko od EU, cena nije upitna već, na šta duže upozoravaju mnogi stručnjaci, njena bezbednost i, posledično, etička prihvatljivost.

RODITELJI NA MERAMA Jer zabrinute roditelje medijski procesuirane i označene kao deo organizovanog „antivakcionog lobija“ ne buni, čemu je „Pečat“ u proteklih godina posvetio brojne zapažene analize, efikasnost u indukovanju aktivnog imunskog odgovora protiv određene infektivne boleti, nego pitanje bezbednosti obavezne MMR vakcine stranog proizvođača koja je nemalo puta dovođena u vezu s pojavom autizma kod dece. I konačno, pravo izbora – garantovano Poveljom UN o ljudskim pravima, Nirneberškim kodeksom i donedavno Ustavom Srbije. Ako je istina da je vakcina uvedena u sistem obavezne vakcinacije dobila licencu Centra za kontrolu bolesti (CDC) na osnovu naučne prevare, u momentu koji je prethodio stvaranju prvih „antivakcionih lobija“ u svetu, bilo je očekivano da Ustavni sud zbog toga, kao i činjenice da ista vakcina nije obavezna u recimo Španiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji, Norveškoj, Danskoj, Luksemburgu, Irskoj, Švedskoj ili Italiji, a kod nas jeste, posveti veću pažnju inicijativi za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti zakonskih odredaba koje se odnose na obaveznu imunizaciju dece i odraslih. Ovako, Ustavni sud nas je prošle nedelje tek obavestio da tvrdnje inicijatora nisu potkrepljene niti pravno utemeljene. Ustavni sud je odbacio inicijativu, nakon što je, navodi se u odluci, „pošao od prethodno detaljno izvršene analize osporenih odredaba Zakona o zaštiti građana od zaraznih bolesti, sa stanovišta svih bitnih navoda inicijatora“, te našao da „u iznetim razlozima u inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima odredaba Zakona o zaštiti građana od zaraznih bolesti“.
Odluci suda prethodilo je novčano kažnjavanje roditelja koji od stupanja na snagu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti nisu vakcinisali svoju decu. Oni su bili u obavezi da školi u kojoj dete pohađa nastavu prilože obrazloženje. Dalje preporuke koje su dobile osnovne škole o pitanju postupanja sa ovom decom nisu poznate.

ČUDOVIŠNI ISHODI Podsetimo da je MMR vakcina postala tema svetskih medija još 2014. kada je viši naučnik američkog Centra za kontrolu bolesti Vilijam Tompson u avgustu objavio na sajtu advokatske firme „Morgan Verkamp LLC“ koja ga zastupa izjavu – eklatantno priznanje da je CDC izdao licencu za plasman MMR vakcine na osnovu naučne prevare koje su brojnoj deci i njihovim roditeljima širom sveta nanele nepovratnu i neprocenjivu štetu. 
„Moje ime je Vilijam Tompson. Ja sam naučni savetnik u Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, gde sam radio od 1998. Žao mi je što smo moji koautori i ja izostavili statistički značajne informacije u svom naučnom radu, objavljenom 2004. u časopisu ’Pediatrics’. Ispušteni podaci indukovali su da će afroamerički muškarci koji dobiju vakcinu MMR pre 36 meseci starosti biti pod rizikom za dobijanje autizma.“
Usledio je niz novih izveštaja lekara, imunologa, onkologa, genetičara i biohemičara koji su pokušali da objasne vezu između upotrebe vakcina i neželjenih efekata, od kojih je najmarkiraniji bio autizam. Rezultat analiza pokazao je, o čemu je „Pečat“ pisao, da se u proizvodnji živih vakcina koriste dve humane diploidne ćelijske linije koje su prvobitno dobijene iz tkiva abortiranih humanih fetusa: od plućnih fibroblasta ženskog fetusa abortiranog zbog „mnogodetnosti porodice“, i linija MRC-5 od plućnih fibroblasta 14 nedelja starog muškog fetusa abortiranog iz „psihijatrijskih razloga majke“. Korišćenje kloniranih i veštački odgajanih humanih ćelija dovodi, zaključili su, do čudovišnih ishoda. Čak se i američki Kongres izjasnio da su vakcine nebezbedne. Takođe, deo priče koji se nije mogao izbeći bio je i profit farmaceutskih korporacija na pedijatrijskom i adolescentskom tržištu. U izveštaju iz 2007, pod naslovom „Vakcinovod i komercijalni uvid: Pedijatrijske i adolescentske vakcine“ Hedviga Kresea, navodi se procena da bi se profit od vakcinacije koji je 2006. iznosio 4,3 milijarde dolara u 2016. mogao popeti na 16 milijardi. Preporuka je ulazak u nacionalne programe imunizacije.
U slučaju Srbije, pomenutim Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i odlukom Ustavnog suda, na raspravu o štetnosti vakcina stranih proizvođača i unosnom biznisu korporacija stavljena je tačka. Priča će dobiti nastavak tek ukoliko se obistine strepnje da put od nacionalne imunizacije do postavljanja pitanja nacionalne bezbednosti i nije tako dug kako se činilo.

USLOVNE KAZNE ZBOG PALJENJA AMBASADE

Viši sud u Beogradu osudio je na uslovne kazne zatvora od po pet i šest meseci četvoricu optuženih za paljenje američke ambasade, 2008. godine u Beogradu posle mitinga „Kosovo je Srbija“, dok je trojicu oslobodio optužbi. Kazne se neće izvršiti ukoliko osuđeni ne počine novo krivično delo u roku provere od dve godine. Za krivično delo „teško delo protiv opšte sigurnosti“ na po šest meseci zatvora s rokom provere od dve godine uslovno su osuđeni Dejan Vučković, Dragan Marinkov i Marko Novitović, dok je Milan Tomas dobio pet meseci zatvora sa istim rokom provere od dve godine. Đorđe Tomin, Nikola Kosanović i Filip Backović su oslobođeni optužbi zbog nedostatka dokaza da su izvršili krivično delo. Osuđeni su proglašeni krivim jer su gađali kamenicama Ambasadu SAD sa više N. N. lica, razbili prozore na zgradi u koju su posle ubačene baklje, usled čega je došlo do požara, naveo je sud u obrazloženju presude. Šteta na Ambasadi SAD iznosi ukupno oko 900.000 dolara, ali Ambasada nije tražila odštetu. To je druga prvostepena presuda, pošto je prvu presudu prošle jeseni ukinuo Apelacioni sud i naložio ponavljanje suđenja. I na ovu presudu tužilaštvo i odbrana imaju pravo da se žale Apelacionom sudu, koji treba da donese pravosnažnu odluku. Ambasada SAD u Beogradu saopštila je da je „teško shvatiti“ ishod devetogodišnjeg procesa povodom paljenja američke ambasade u kojem nijedan optuženi nije osuđen na zatvorsku kaznu. „Primili smo na znanje presudu koju je danas doneo Viši sud u Beogradu“, navodi se u saopštenju i ističe da oni podržavaju vladavinu prava, ali i da istovremeno traže da pravda bude zadovoljena u ovom slučaju.

SVRGNUT MUGABE

Predsednik Zimbabvea Robert Mugabe razgovarao je sa vojnim zvaničnicima svoje zemlje, zatraživši od njih da dozvole njegovoj supruzi Grejs Mugabe da napusti zemlju, javila je Afrička informativna agencija, pozivajući se na izvor u bezbednosnim strukturama zemlje. Mugabe je spreman da se odrekne vlasti u zamenu za slobodu njegove supruge, a moguća zemlja gde bi Grejs Mugabe mogla da ode je Južnoafrička Republika, navela je afrička agencija. Ranije je vladajuća stranka Zimbabvea ZANU-PF objavila na Tviteru tvrdnju da je Emerson Mnangagva postavljen za privremenog predsednika države umesto 93-godišnjeg Roberta Mugabea kojeg zajedno sa suprugom Grejs vojska drži u kućnom pritvoru. „Bi-Bi-Si“ navodi da je 75-godišnji Mnangagva bio potpredsednik Zimbabvea dok ga vlada nije smenila zbog „iskazivanja nelojalnosti“, a ta smena je bila viđena kao pripremanje Mugabeove žene da preuzme vlast od muža, pošto je ona sama prethodno od Mugabea tražila smenu Mnangagve. „Nije bilo vojnog udara već samo prenosa vlasti bez prolivanja krvi tokom kojeg su uhapšene korumpirane i pokvarene osobe, a starac kojeg je iskorišćavala supruga je pritvoren. Tih nekoliko pucnjeva koji su se čuli došli su od pokvarenjaka koji su se opirali hapšenju, ali oni su sada pritvoreni“, piše u jednoj od poruka te stranke na Tviteru. „Gardijan“ piše da tvitovi sa naloga omladinskog krila vladajuće stranke ZANU-PF sugerišu da je ovaj deo stranke, inače blizak Mugabeovoj supruzi Grejs, stao na stranu vojske. Da je akciju vojske isprovocirala upravo Grejs Mugabe sugeriše i bivša američka ambasadorka u UN Samanta Pauer. Vojska Zimbabvea poručila je da u toj zemlji nije na delu udar i da je predsednik Robert Mugabe bezbedan. Vojska saopštava da je njeno raspoređivanje izvedeno kako bi sprečilo „kriminalce oko predsednika da izazivaju ekonomske i društvene patnje“. Vojnici su u utorak po podne izišli na ulice, a uveče su zauzeli i državnu televiziju, glavni medij u službi predsednika Mugabea, nakon što je Mugabeova vladajuća stranka optužila komandanta vojske za izdaju, pokrenuvši spekulacije o vojnom udaru. Mugabe je zemlju vodio od sticanja nezavisnosti od Britanije 1980. godine.

Kako Tereza Mej zamišlja visoku politiku

Znamo šta radite i nećete uspeti“, rekla je britanska premijerka Tereza Mej u poruci upućenoj ruskim vođama. Ona je na večeri organizovanoj u londonskom Sitiju, istorijskom i finansijskom centru britanske prestonice, osudila „neprijateljsko delovanje Rusije“ i nabrojala mere koje je Velika Britanija preduzela da osigura svoju bezbednost, dodajući, međutim, da ne želi novi hladni rat.
Premijerka je u svom govoru osudila „ilegalnu aneksiju Krima od strane Rusije“, podršku koju Rusija pruža pobunjenicima na istoku Ukrajine, brojna „kršenja vazdušnog prostora više evropskih zemalja“ i kampanje sajber špijunaže, „mešanje za vreme izbora“, hakerske napade na dansko ministarstvo odbrane i nemački Bundestag. „Velika Britanija će učiniti šta treba da se zaštiti i radiće sa svojim saveznicima da to isto urade“, rekla je Tereza Mej. Među merama zaštite su reforma NATO-a „kako bi se obeshrabrili i suprotstavili neprijateljskoj aktivnosti Rusije“, te „jačanje britanske politike u oblasti sajber bezbednosti“.

[/restrict]