Pečat nedelje

Upozorenje Volfganga Šojblea

Da li svetu preti nova ekonomska kriza?

Kada bi ekonomija bila egzaktna nauka kao što nažalost nije, ne bismo se pitali kome da verujemo – odlazećem nemačkom ministru finansija Volfgangu Šojbleu ili predsednici američke centralne banke (FED) Dženet Jelen – jer bi odgovor na to pitanje, kome od njih verovati, bio jasan. A ulog je krupan koliko i dilema da li svetu preti nova ekonomska kriza, možda još i teža od krize 2008. godine.
ZABRINUTI OPTIMIZAM Dženet Jelen je optimista. „Mogu li da kažem da nikada, baš nikada neće biti nove finansijske krize? Ne, to bi verovatno bilo preterano. Ali ja mislim da smo mnogo sigurniji i nadam se da krize neće biti tokom naših života, i ne verujem da će je biti“, rekla je nedavno Jelenova, izazivajući doduše zahteve da definiše period na koji tačno misli kada kaže „tokom naših života“, budući da je u avgustu napunila 71 godinu.
S druge strane, u intervjuu „Fajnenšel tajmsu“ objavljenom ovog vikenda, Volfgang Šojble iskazao je popriličnu dozu pesimizma u pogledu budućnosti svetske ekonomije, upozoravajući da bi loši – nenaplativi – zajmovi i rastući nivo globalnog duga svet mogli da gurnu u novu finansijsku krizu. „Ekonomisti širom sveta zabrinuti su zbog povećanog rizika koji proizlazi iz sve veće akumulacije likvidnosti i rasta javnog i privatnog duga. I ja sam, takođe, zabrinut zbog toga“, rekao je Šojble, upozoravajući i na rizik od stvaranja „novih (finansijskih) balona“ zbog toga što centralne banke širom sveta upumpavaju bilione dolara na finansijska tržišta kroz programe tzv. kvantitativnog olakšavanja, to jest, rečeno jezikom našeg iskustva, štampanja novca bez pokrića.
Sličnu zabrinutost, samo dan posle Šojblea, izrazila je i Centralna banka Holandije, čiji je predsednik Klas Knot, na prezentaciji bančinog polugodišnjeg izveštaja o finansijskoj stabilnosti, rekao da se „oseća sve nelagodnije“ zbog isuviše mirnog stanja na finansijskim tržištima, čija „slika podseća na period uoči finansijske krize“.
S druge strane, valja primetiti i da ugledni ekonomisti već barem tri godine unazad upozoravaju da stanje na tržištima nije zdravo i da je izbijanje krize neminovno, pa se ova upozorenja nisu pokazala kao tačna, barem do sada.
Štaviše, kako je prošlog četvrtka u govoru na Harvardu istakla direktorka Međunarodnog monetarnog fonda Kristina Lagard, „dugo iščekivani globalni oporavak uzima maha“, s procenom rasta od 3,5 odsto za 2017. i 3,6 odsto za 2018. godinu. „Globalno, finansijska stabilnost popravlja se zahvaljujući stabilnijem bankarskom sistemu i povećanom poverenju tržišta“, ocenila je, upozoravajući doduše, nalik Šojbleu i Knotu, i na „pretnje na horizontu: od visokih nivoa duga u mnogim zemljama do ubrzane kreditne ekspanzije u Kini i povećanog preduzimanja rizika na finansijskim tržištima“.
RAST NEJEDNAKOSTI Stopa rasta svetske ekonomije, dodala je šefica MMF-a, „znači više posla i povećanje životnog standarda na mnogim mestima širom sveta“, „međutim, ako pogledamo nejednakost unutar određenih država, naročito nekih razvijenih ekonomija, vidimo da razlike rastu i da se povećava koncentracija bogatstva među najbogatijima. Istraživanje MMF-a pokazalo je da rastuća nejednakost ometa rast i potkopava ekonomsku osnovu država. Ona erodira poverenje unutar društva i podgreva političke tenzije.“
I to nas dovodi do podataka koje je upravo objavio američki FED, a koji pokazuju da je čitav ekonomski rast – makar u SAD, a nema razloga za sumnju da je slično i u ostatku razvijenog zapadnog sveta – zaista završio u džepovima onog jednog procenta najbogatijih.
U proseku, navodi FED, prosečni prihod porastao je za odličnih 14 procenata između 2013. i 2016. godine. Međutim, prava slika dobija se tek kada se pogledaju detalji. A oni pokazuju da samo najbogatijih jedan odsto zarađuje više nego ranije; sledećih devet odsto nalazi se na potpuno istom nivou kao i u proteklih 28 godina, od 1989. godine kada se ova istraživanja vrše, dok su prihodi ostalih 90 odsto smanjeni, i nalaze se na najnižem nivou od te 1989. budući da su, sa udela od više od 60 odsto u odnosu na ukupne prihode, spali na samo 49,7 odsto 2016. godine.
Još je gora situacija ako se pogleda raspodela ukupnog bogatstva. Najbogatijih jedan odsto sad poseduje (nešto) više nego sledećih devet odsto, i čak za 70 odsto više nego 90 odsto Amerikanaca sa dna lestvice; u brojkama, najbogatijih jedan odsto poseduje 38,6 odsto ukupnog bogatstva, dok donjih 90 odsto poseduje tek 22,8 odsto, odnosno čak desetak odsto manje nego 1989. godine.
Ovo su rezultati oporavka svetske ekonomije. Kakvi će, tek, oni biti ako se ostvare crne slutnje Volfganga Šojblea?