Печат недеље

Упозорење Волфганга Шојблеа

Да ли свету прети нова економска криза?

Када би економија била егзактна наука као што нажалост није, не бисмо се питали коме да верујемо – одлазећем немачком министру финансија Волфгангу Шојблеу или председници америчке централне банке (ФЕД) Џенет Јелен – јер би одговор на то питање, коме од њих веровати, био јасан. А улог је крупан колико и дилема да ли свету прети нова економска криза, можда још и тежа од кризе 2008. године.
ЗАБРИНУТИ ОПТИМИЗАМ Џенет Јелен је оптимиста. „Могу ли да кажем да никада, баш никада неће бити нове финансијске кризе? Не, то би вероватно било претерано. Али ја мислим да смо много сигурнији и надам се да кризе неће бити током наших живота, и не верујем да ће је бити“, рекла је недавно Јеленова, изазивајући додуше захтеве да дефинише период на који тачно мисли када каже „током наших живота“, будући да је у августу напунила 71 годину.
С друге стране, у интервјуу „Фајненшел тајмсу“ објављеном овог викенда, Волфганг Шојбле исказао је поприличну дозу песимизма у погледу будућности светске економије, упозоравајући да би лоши – ненаплативи – зајмови и растући ниво глобалног дуга свет могли да гурну у нову финансијску кризу. „Економисти широм света забринути су због повећаног ризика који произлази из све веће акумулације ликвидности и раста јавног и приватног дуга. И ја сам, такође, забринут због тога“, рекао је Шојбле, упозоравајући и на ризик од стварања „нових (финансијских) балона“ због тога што централне банке широм света упумпавају билионе долара на финансијска тржишта кроз програме тзв. квантитативног олакшавања, то јест, речено језиком нашег искуства, штампања новца без покрића.
Сличну забринутост, само дан после Шојблеа, изразила је и Централна банка Холандије, чији је председник Клас Кнот, на презентацији банчиног полугодишњег извештаја о финансијској стабилности, рекао да се „осећа све нелагодније“ због исувише мирног стања на финансијским тржиштима, чија „слика подсећа на период уочи финансијске кризе“.
С друге стране, ваља приметити и да угледни економисти већ барем три године уназад упозоравају да стање на тржиштима није здраво и да је избијање кризе неминовно, па се ова упозорења нису показала као тачна, барем до сада.
Штавише, како је прошлог четвртка у говору на Харварду истакла директорка Међународног монетарног фонда Кристина Лагард, „дуго ишчекивани глобални опоравак узима маха“, с проценом раста од 3,5 одсто за 2017. и 3,6 одсто за 2018. годину. „Глобално, финансијска стабилност поправља се захваљујући стабилнијем банкарском систему и повећаном поверењу тржишта“, оценила је, упозоравајући додуше, налик Шојблеу и Кноту, и на „претње на хоризонту: од високих нивоа дуга у многим земљама до убрзане кредитне експанзије у Кини и повећаног предузимања ризика на финансијским тржиштима“.
РАСТ НЕЈЕДНАКОСТИ Стопа раста светске економије, додала је шефица ММФ-а, „значи више посла и повећање животног стандарда на многим местима широм света“, „међутим, ако погледамо неједнакост унутар одређених држава, нарочито неких развијених економија, видимо да разлике расту и да се повећава концентрација богатства међу најбогатијима. Истраживање ММФ-а показало је да растућа неједнакост омета раст и поткопава економску основу држава. Она еродира поверење унутар друштва и подгрева политичке тензије.“
И то нас доводи до података које је управо објавио амерички ФЕД, а који показују да је читав економски раст – макар у САД, а нема разлога за сумњу да је слично и у остатку развијеног западног света – заиста завршио у џеповима оног једног процента најбогатијих.
У просеку, наводи ФЕД, просечни приход порастао је за одличних 14 процената између 2013. и 2016. године. Међутим, права слика добија се тек када се погледају детаљи. А они показују да само најбогатијих један одсто зарађује више него раније; следећих девет одсто налази се на потпуно истом нивоу као и у протеклих 28 година, од 1989. године када се ова истраживања врше, док су приходи осталих 90 одсто смањени, и налазе се на најнижем нивоу од те 1989. будући да су, са удела од више од 60 одсто у односу на укупне приходе, спали на само 49,7 одсто 2016. године.
Још је гора ситуација ако се погледа расподела укупног богатства. Најбогатијих један одсто сад поседује (нешто) више него следећих девет одсто, и чак за 70 одсто више него 90 одсто Американаца са дна лествице; у бројкама, најбогатијих један одсто поседује 38,6 одсто укупног богатства, док доњих 90 одсто поседује тек 22,8 одсто, односно чак десетак одсто мање него 1989. године.
Ово су резултати опоравка светске економије. Какви ће, тек, они бити ако се остваре црне слутње Волфганга Шојблеа?