КОНФЕКЦИЈСКА ИНДУСТРИЈА СРБИЈЕ

КУДА ВОДИ СЛУШАЊЕ ММФ-а

У свету, а посебно у Србији, суочавамо се са системом о којем се више не може говорити као о класичном капитализму у коме је било политичких и социјалних права, и у коме је политика била изнад економије, што је омогућавало и хуманизацију рада и његових плодова, а профит се користио за унапређење производње, али и за подизање животног стандарда људи. Социјална права су замењена флоскулом о људским правима и о правима мањина над већином чиме се губи и демократска димензија друштва, јер демократија је владавина већине.

Запад, када је о Србији реч, није одустао ни од чега чему је тежио још и у Брозово време. Запад је, међутим, могуће и одвратити од те игре само унутрашњим отпором, враћањем етике, морала, патриотских и националних вредности, и обраћањем алтернативама у свету, дакле одустајањем од европејског амбиса. На Западу панику изазива могућност не само економског већ и војног приближавања Србије и Русије. Руска војна база у Србији би изазвала инфаркт у НАТО структурама. Дакле, има мирних инструмената да се и Запад приволи да мало спусти копље.

[restrict]

ПОДЕЛА КОСОВА КОРАК КА КОЛОНИЗАЦИЈИ Идеја о подели Космета спада управо у један међукорак даље колонизације Србије која долива воду на бриселско-вашингтонску воденицу. Рецимо да се то и учини, хоће ли се извршити и пресељење становништва или ће и у делу који се удели Србији Шиптари (не Албанци, они живе у Албанији, Албанац је држављанство, а не етнос) бити већина и читав процес започет Призренском лигом ће се поновити на нама преосталом делу Космета ради даљег ширења концепта „Велике Албаније“? Свако ко мисли да ће Албанце било који уступак зауставити у њиховом великоалбанском науму, показују да или жели зло Србији или да не зна где живи. Великоалбански пројекат се никада неће зауставити албанском одлуком. Идеја о подели Космета подразумева и да ће се Шиптарима толерисати да потпуно асимилују, побију или протерају оно мало Срба што би њима остало, а од нас ће се тражити да им дамо права на нашим територијама која немају у земљама ЕУ у којима живе, како би наставили са проширеном сецесијом до Врања. Имали бисмо исти проблем, али са још мањом територијом. Предлог Ивице Дачића довољан је да он буде смењен, јер представник Владе која се заклела на Уставу Србије, по коме је Космет интегрални део српске државе, предлаже да се Србија одрекне дела своје територије! Кога и шта он онда брани у Бриселу? Откуда њему идеја да „нема више времена“. Ова власт нема алтернативу за ЕУ, а сада ни времена за Космет! Пошто су алтернативе и време објективне категорије које постоје, онда није проблем у њима већ у недостатку државног концепта и неспособности власти да га осмисли уз консултације грађана Србије путем јавне дискусије, а потом устоличи државни концепт референдумом и другим демократским инструментима.

Није уопште јасно зашто наша власт не тражи да се примене евроунијатски стандарди за Шиптаре у Србији, ако се већ срља у ЕУ амбис? Могли бисмо дословце применити италијанске прописе, јер Италијани имају врло сличну ситуацију са такозваним Итало-Арбрешима, досељеним Албанцима у време Скендербега, али немају наше проблеме. У јужној Италији, у Пуљи, Базиликати, а нарочито у Калабрији и на Сицилији живи наиме око милион Итало-Арбреша. Главна концентрација им је Козенца, где чине до 50 одсто становништва тога града и околине, као и око Пјане дељи Албанези на Сицилији. Они су вековима италијански држављани, поунијатили су се, али и даље имају православни обред, говоре албанским језиком који има око 30 одсто старе лексике различите од савремене, држе своју фолклорну традицију, али у италијанском уставу они су „језичка мањина“. То значи да имају политичка права као сви држављани Италије, јер они то и де факто и де јуре јесу, али никаква политичка права по основу етноса. Не могу да штампају ни новине на албанском, осим локалних билтена и то двојезично, и без политичких текстова. Нема школа на албанском, нема телевизије на албанском, нема политичко територијалне организације иако постоје њихове јаке већинске концентрације на одређеним територијама. Невероватно је да господину Франку Фратинију, када нам је у Београду држао лекције о томе шта треба још да дамо Шиптарима, нико није скренуо пажњу на то да они немају никаква етничка права у његовој Италији?! Он је правник по струци и одлично је знао да није имао право да нам тражи оно што је тражио од нас. Али могао је наш тадашњи двојац са страним кормиларом да му предложи да једноставно применимо италијански устав и стандарде о овом питању. У Италији се званично говори само италијански језик иако има више од 500 дијалеката и неколико аутохтоних језика баш као што је и албански. Када је представник словеначке националне мањине попунио у Трсту уплатницу на словеначком, добио је два месеца затвора за ометање државног службеника на шалтеру поште и непоштовање Устава Италије у коме језичке мањине, у које спадају и тамошњи Словенци, имају сва грађанска права, али искључиво као држављани Италије, а не као етноси, НВО и слично. Дакле, нека и Србија установи „језичке“ мањине, тиме испуни стандарде неког бриселског безглавља и заувек реши питање националних мањина. Друга је ствар да ли би тако решила проблем, али би затворила бар једно безглавље.

ПОЛИТИЧКА УЛОГА ММФ-а Финансијска димензија колонизације Србије је највидљивија у слепом држању за скуте ММФ-а чији су патрон САД и који служи да преко финансија намеће политичку вољу захтевима за „реформама“ банака (читај гашење домаћих и отварање врата страним банкама, наравно само евроунијатским, уз одлив српског капитала тим каналима у џепове странаца). ММФ није банка, јер банка поставља, са правом, само финансијске услове, па макар они били и зеленашки, на које се не мора пристати, а ММФ условљава финансије политичким одлукама и мерама које дубоко задиру у политичку сферу, суверенитет и друштвено уређење, и има, једнако као и Светска банка (власник је такође САД), превасходно циљ да финансијски колонизује земље тако да морају да зависе од Великог брата, што значи да морају беспоговорно да испуњавају све захтеве у оквиру тог либералног неофеудализма. Утврђивање плата и пензија по мери ММФ-а је лишавање грађана Србије права да располажу оним што су зарадили. Дакле, они су у том случају неоробови. Поред тога, захтеви ММФ-а су антиразвојни и спречавају стварање домаћег профита за инвестиције и стандард грађана. На пример, наша Народна банка се хвали стабилним курсом динара према евру, али то ригидно држање курса спречава домаће фирме да инвестирају. У одређеној мери инфлација је неопходна за домаћи развој. Уместо позајмица од ММФ-а могла би се уложити контролисана „инфлација“ што се потом надокнађује добитима у домаћим предузећима у која је уложена. Ако је либела тражње и потрошње основа капиталистичке економске логике, како онда може бити развоја ако нема потрошње? Коме да се прода роба ако нема купаца? А што се тиче „стабилности динара“, шта она значи, ако је у Србији јака инфлација изражена кроз неконтролисани раст цена, а фиксирана или чак смањена примања. Куповна моћ грађана је преполовљена.  И то је израз инфлације.

Дакле, један циљ ММФ-а је да спречи економски развој неке земље својим средствима и да се дозволи само развој који се ствара на основу ММФ позајмица што се потом усмеравају на стране инвеститоре евроатлантске провенијенције чиме они постају власници српског рада. Профит не остаје у Србији, па она нема из чега да ствара своје развојне фондове, а радници Србије се држе на нивоу на коме је плата инжењера у фабрици „ФИАТ Србија“ четири, па и пет пута мања од плате инжењера у италијанском „Фијату“, односно мања је и од плате италијанске чистачице.

Економска, односно привредна колонизација Србије, која је у току, приказује се као неки велики напредак, не само у запошљавању већ и у технолошком нивоу, а све је то далеко од стварности. Уз то, та халабука о страним инвеститорима потпуно баца у запећак домаће привреднике. Ако је 2.500 радника предузећа „ФИАТ Србија“ запослено зато што су страном инвеститору дате апсолутно ненормалне и штетне субвенције, а рекло би се и противзаконите, онда се поставља питање шта је Србија тиме добила? Економски ништа, јер „Фијат“ не плаћа порезе у Крагујевцу, не плаћа социјалне и  пензионе доприносе тим запосленима, добио је њихову двогодишњу плату у кешу, врши „шрафцигер“ монтажу у фабрици, па нема ни говора о високој технологији, јер сви високотехнолошки склопови долазе из Италије. Профит, ако га има, одлази из Србије. Маше се извозом те фабрике, али се не износи колики је увоз из Италије. Јер, ради се, у ствари, не о класичном извозу домаћег производа него о реекспорту већма страног продукта. Никада није приказана та увоз-извоз разлика, затим колико је српско учешће у профиту и сходно томе колики је стварни српски извоз, а колико домаћи приход. Не може се махати извозом од, рецимо, милијарду евра, ако је увоз, ради производње те експортне робе, 990 милиона евра. Онда је стварни извоз само 10 милиона, а не једна милијарда. Јер не може се само приказивати страна буџета у којој је извоз, а прикривати страна тог буџета у којој је увоз ради производње за тај извоз. То је онда обмана јавности.

МРВИЦЕ СА ФИЈАТОВОГ СТОЛА Иначе, „Фијат“ је индустријска конфекција у аутомобилском сектору. Тиме се не жели рећи ништа лоше већ да је концепција те производње јефтин ауто (изгледа да није више ни то) за широке масе. У том случају не може се произвести „Мерцедесов“ квалитет, а продавати јефтино. Дакле, таква је политика производње те фирме на шта она има право. Ако се у оквиру те конфекцијске ауто-производње даје домаћим добављачима да производе електрокаблове, вијчану робу, мање важне склопове у којима је већа улога ручног рада, иначе јефтинијег код нас, онда се не може говорити о свемирској технологији коју нам доносе странци на дар. Наслушали смо се прича о високој технологији, а реч је или о фарси или о незнању, јер и у боља времена сарадње са „Заставом“, „Фијат“ је задржавао за себе најпрофитабилније делове производа, највиши технолошки ниво, а нама давао остало или нам је давао моделе на крају производње које смо ми по нашим капацитетима могли произвести, а њему није више одговарало да их ради у серијама од 20-30.000 хиљада до њиховог гашења. Све то није ново, није чак ни лоше, природно је, али се није махало на овај инфантилни начин оним за шта сваки техничар зна да није тако.

Међутим, историја се помало понавља. Наиме, када је деведесетих година прошлог века сачињен предуговор са Корејцима за производњу аутомобила, јер је „Фијат“ напустио „Заставу“ због санкција, ондашња савезна влада је „забранила“ произвођачу из Крагујевца да потпише већ парафирани уговор да се не нарушавају односи са ЕУ којој би та производња била нож под грлом на европском тлу, због бољег квалитета, а нижих цена. Наши односи нису тиме побољшани, штавише ЕУ нас је бомбардовала, а ми смо остали без квалитетнијег производа под бољим условима. Данашња власт је успела да врати „Фијат“ под још горим условима и са још горим квалитетом у односу на конкуренцију. Нови ФИАТ 500 је у Русији продат за годину дана у само 211 примерака, па нема ни говора да би Руси увезли од нас 10.000 фића из Крагујевца, чак и да нема сметњи на административном плану. Ивица Дачић и Млађан Динкић су много говорили о бесцаринском извозу крагујевачког производа у Русију, па није јасно како су могли да причају те небулозе када су знали да аутомобил није укључен у бесцарински споразум Русије и Србије који обухвата око 96 одсто производа, а не и остала четири процента где је сврстан и аутомобил. А и да јесте, производ би морао бити произведен у Србији у 51 одсто од вредности да би био ослобођен царине, што овде није случај, а што је још један доказ да ми не производимо тај аутомобил већ вршимо његову само мало софистициранију „шрафцигер“ монтажу. Будући да овај двојац не зна много о аутомобилу (у супротном би значило да су намерно радили на штету Србије), нису знали ни да тај модел нема тржишну прођу у Русији, а није се нарочито показао ни на америчком тржишту, без обзира што је Маркионе купио пропалог америчког „Крајслера“. Посебно велико знање о производњи аутомобила је показао Динкић када је тврдио да ће Крагујевац производити 300.000 возила после само годину дана од потписивања уговора. Свако ко је ушао у неку фабрику, макар на екскурзији, зна да то није могуће. Доказе да је тако сада сви виде. Ако је то Динкић тврдио знајући да није тако, онда је обмануо грађане и за то се одговара. Било да је знао или да није знао, резултат је исти – катастрофалан, па се поставља питање шта он и зашто ради у Влади Србије?

Србија улаже у стране банке, инвеститоре као што су „Фијат“ и „Икеа“, поклања им наш порез, наше знање, наше земљиште, а све то плаћају грађани Србије безнађем у које све више западају. Млади не могу да планирају породицу јер немају гарантована социјална права, не могу да дигну кредит за стан јер не знају да ли ће сутра примити плату, ако уопште раде, славе се странци као богови научне памети, а наши клинци им продају компјутерске програме! Извоз компјутерске памети наше деце је у 2016. донео Србији 700 милиона долара. Колико је донео „Фијат“?       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *