KONFEKCIJSKA INDUSTRIJA SRBIJE

KUDA VODI SLUŠANJE MMF-a

U svetu, a posebno u Srbiji, suočavamo se sa sistemom o kojem se više ne može govoriti kao o klasičnom kapitalizmu u kome je bilo političkih i socijalnih prava, i u kome je politika bila iznad ekonomije, što je omogućavalo i humanizaciju rada i njegovih plodova, a profit se koristio za unapređenje proizvodnje, ali i za podizanje životnog standarda ljudi. Socijalna prava su zamenjena floskulom o ljudskim pravima i o pravima manjina nad većinom čime se gubi i demokratska dimenzija društva, jer demokratija je vladavina većine.

Zapad, kada je o Srbiji reč, nije odustao ni od čega čemu je težio još i u Brozovo vreme. Zapad je, međutim, moguće i odvratiti od te igre samo unutrašnjim otporom, vraćanjem etike, morala, patriotskih i nacionalnih vrednosti, i obraćanjem alternativama u svetu, dakle odustajanjem od evropejskog ambisa. Na Zapadu paniku izaziva mogućnost ne samo ekonomskog već i vojnog približavanja Srbije i Rusije. Ruska vojna baza u Srbiji bi izazvala infarkt u NATO strukturama. Dakle, ima mirnih instrumenata da se i Zapad privoli da malo spusti koplje.

[restrict]

PODELA KOSOVA KORAK KA KOLONIZACIJI Ideja o podeli Kosmeta spada upravo u jedan međukorak dalje kolonizacije Srbije koja doliva vodu na briselsko-vašingtonsku vodenicu. Recimo da se to i učini, hoće li se izvršiti i preseljenje stanovništva ili će i u delu koji se udeli Srbiji Šiptari (ne Albanci, oni žive u Albaniji, Albanac je državljanstvo, a ne etnos) biti većina i čitav proces započet Prizrenskom ligom će se ponoviti na nama preostalom delu Kosmeta radi daljeg širenja koncepta „Velike Albanije“? Svako ko misli da će Albance bilo koji ustupak zaustaviti u njihovom velikoalbanskom naumu, pokazuju da ili želi zlo Srbiji ili da ne zna gde živi. Velikoalbanski projekat se nikada neće zaustaviti albanskom odlukom. Ideja o podeli Kosmeta podrazumeva i da će se Šiptarima tolerisati da potpuno asimiluju, pobiju ili proteraju ono malo Srba što bi njima ostalo, a od nas će se tražiti da im damo prava na našim teritorijama koja nemaju u zemljama EU u kojima žive, kako bi nastavili sa proširenom secesijom do Vranja. Imali bismo isti problem, ali sa još manjom teritorijom. Predlog Ivice Dačića dovoljan je da on bude smenjen, jer predstavnik Vlade koja se zaklela na Ustavu Srbije, po kome je Kosmet integralni deo srpske države, predlaže da se Srbija odrekne dela svoje teritorije! Koga i šta on onda brani u Briselu? Otkuda njemu ideja da „nema više vremena“. Ova vlast nema alternativu za EU, a sada ni vremena za Kosmet! Pošto su alternative i vreme objektivne kategorije koje postoje, onda nije problem u njima već u nedostatku državnog koncepta i nesposobnosti vlasti da ga osmisli uz konsultacije građana Srbije putem javne diskusije, a potom ustoliči državni koncept referendumom i drugim demokratskim instrumentima.

Nije uopšte jasno zašto naša vlast ne traži da se primene evrounijatski standardi za Šiptare u Srbiji, ako se već srlja u EU ambis? Mogli bismo doslovce primeniti italijanske propise, jer Italijani imaju vrlo sličnu situaciju sa takozvanim Italo-Arbrešima, doseljenim Albancima u vreme Skenderbega, ali nemaju naše probleme. U južnoj Italiji, u Pulji, Bazilikati, a naročito u Kalabriji i na Siciliji živi naime oko milion Italo-Arbreša. Glavna koncentracija im je Kozenca, gde čine do 50 odsto stanovništva toga grada i okoline, kao i oko Pjane delji Albanezi na Siciliji. Oni su vekovima italijanski državljani, pounijatili su se, ali i dalje imaju pravoslavni obred, govore albanskim jezikom koji ima oko 30 odsto stare leksike različite od savremene, drže svoju folklornu tradiciju, ali u italijanskom ustavu oni su „jezička manjina“. To znači da imaju politička prava kao svi državljani Italije, jer oni to i de fakto i de jure jesu, ali nikakva politička prava po osnovu etnosa. Ne mogu da štampaju ni novine na albanskom, osim lokalnih biltena i to dvojezično, i bez političkih tekstova. Nema škola na albanskom, nema televizije na albanskom, nema političko teritorijalne organizacije iako postoje njihove jake većinske koncentracije na određenim teritorijama. Neverovatno je da gospodinu Franku Fratiniju, kada nam je u Beogradu držao lekcije o tome šta treba još da damo Šiptarima, niko nije skrenuo pažnju na to da oni nemaju nikakva etnička prava u njegovoj Italiji?! On je pravnik po struci i odlično je znao da nije imao pravo da nam traži ono što je tražio od nas. Ali mogao je naš tadašnji dvojac sa stranim kormilarom da mu predloži da jednostavno primenimo italijanski ustav i standarde o ovom pitanju. U Italiji se zvanično govori samo italijanski jezik iako ima više od 500 dijalekata i nekoliko autohtonih jezika baš kao što je i albanski. Kada je predstavnik slovenačke nacionalne manjine popunio u Trstu uplatnicu na slovenačkom, dobio je dva meseca zatvora za ometanje državnog službenika na šalteru pošte i nepoštovanje Ustava Italije u kome jezičke manjine, u koje spadaju i tamošnji Slovenci, imaju sva građanska prava, ali isključivo kao državljani Italije, a ne kao etnosi, NVO i slično. Dakle, neka i Srbija ustanovi „jezičke“ manjine, time ispuni standarde nekog briselskog bezglavlja i zauvek reši pitanje nacionalnih manjina. Druga je stvar da li bi tako rešila problem, ali bi zatvorila bar jedno bezglavlje.

POLITIČKA ULOGA MMF-a Finansijska dimenzija kolonizacije Srbije je najvidljivija u slepom držanju za skute MMF-a čiji su patron SAD i koji služi da preko finansija nameće političku volju zahtevima za „reformama“ banaka (čitaj gašenje domaćih i otvaranje vrata stranim bankama, naravno samo evrounijatskim, uz odliv srpskog kapitala tim kanalima u džepove stranaca). MMF nije banka, jer banka postavlja, sa pravom, samo finansijske uslove, pa makar oni bili i zelenaški, na koje se ne mora pristati, a MMF uslovljava finansije političkim odlukama i merama koje duboko zadiru u političku sferu, suverenitet i društveno uređenje, i ima, jednako kao i Svetska banka (vlasnik je takođe SAD), prevashodno cilj da finansijski kolonizuje zemlje tako da moraju da zavise od Velikog brata, što znači da moraju bespogovorno da ispunjavaju sve zahteve u okviru tog liberalnog neofeudalizma. Utvrđivanje plata i penzija po meri MMF-a je lišavanje građana Srbije prava da raspolažu onim što su zaradili. Dakle, oni su u tom slučaju neorobovi. Pored toga, zahtevi MMF-a su antirazvojni i sprečavaju stvaranje domaćeg profita za investicije i standard građana. Na primer, naša Narodna banka se hvali stabilnim kursom dinara prema evru, ali to rigidno držanje kursa sprečava domaće firme da investiraju. U određenoj meri inflacija je neophodna za domaći razvoj. Umesto pozajmica od MMF-a mogla bi se uložiti kontrolisana „inflacija“ što se potom nadoknađuje dobitima u domaćim preduzećima u koja je uložena. Ako je libela tražnje i potrošnje osnova kapitalističke ekonomske logike, kako onda može biti razvoja ako nema potrošnje? Kome da se proda roba ako nema kupaca? A što se tiče „stabilnosti dinara“, šta ona znači, ako je u Srbiji jaka inflacija izražena kroz nekontrolisani rast cena, a fiksirana ili čak smanjena primanja. Kupovna moć građana je prepolovljena.  I to je izraz inflacije.

Dakle, jedan cilj MMF-a je da spreči ekonomski razvoj neke zemlje svojim sredstvima i da se dozvoli samo razvoj koji se stvara na osnovu MMF pozajmica što se potom usmeravaju na strane investitore evroatlantske provenijencije čime oni postaju vlasnici srpskog rada. Profit ne ostaje u Srbiji, pa ona nema iz čega da stvara svoje razvojne fondove, a radnici Srbije se drže na nivou na kome je plata inženjera u fabrici „FIAT Srbija“ četiri, pa i pet puta manja od plate inženjera u italijanskom „Fijatu“, odnosno manja je i od plate italijanske čistačice.

Ekonomska, odnosno privredna kolonizacija Srbije, koja je u toku, prikazuje se kao neki veliki napredak, ne samo u zapošljavanju već i u tehnološkom nivou, a sve je to daleko od stvarnosti. Uz to, ta halabuka o stranim investitorima potpuno baca u zapećak domaće privrednike. Ako je 2.500 radnika preduzeća „FIAT Srbija“ zaposleno zato što su stranom investitoru date apsolutno nenormalne i štetne subvencije, a reklo bi se i protivzakonite, onda se postavlja pitanje šta je Srbija time dobila? Ekonomski ništa, jer „Fijat“ ne plaća poreze u Kragujevcu, ne plaća socijalne i  penzione doprinose tim zaposlenima, dobio je njihovu dvogodišnju platu u kešu, vrši „šrafciger“ montažu u fabrici, pa nema ni govora o visokoj tehnologiji, jer svi visokotehnološki sklopovi dolaze iz Italije. Profit, ako ga ima, odlazi iz Srbije. Maše se izvozom te fabrike, ali se ne iznosi koliki je uvoz iz Italije. Jer, radi se, u stvari, ne o klasičnom izvozu domaćeg proizvoda nego o reeksportu većma stranog produkta. Nikada nije prikazana ta uvoz-izvoz razlika, zatim koliko je srpsko učešće u profitu i shodno tome koliki je stvarni srpski izvoz, a koliko domaći prihod. Ne može se mahati izvozom od, recimo, milijardu evra, ako je uvoz, radi proizvodnje te eksportne robe, 990 miliona evra. Onda je stvarni izvoz samo 10 miliona, a ne jedna milijarda. Jer ne može se samo prikazivati strana budžeta u kojoj je izvoz, a prikrivati strana tog budžeta u kojoj je uvoz radi proizvodnje za taj izvoz. To je onda obmana javnosti.

MRVICE SA FIJATOVOG STOLA Inače, „Fijat“ je industrijska konfekcija u automobilskom sektoru. Time se ne želi reći ništa loše već da je koncepcija te proizvodnje jeftin auto (izgleda da nije više ni to) za široke mase. U tom slučaju ne može se proizvesti „Mercedesov“ kvalitet, a prodavati jeftino. Dakle, takva je politika proizvodnje te firme na šta ona ima pravo. Ako se u okviru te konfekcijske auto-proizvodnje daje domaćim dobavljačima da proizvode elektrokablove, vijčanu robu, manje važne sklopove u kojima je veća uloga ručnog rada, inače jeftinijeg kod nas, onda se ne može govoriti o svemirskoj tehnologiji koju nam donose stranci na dar. Naslušali smo se priča o visokoj tehnologiji, a reč je ili o farsi ili o neznanju, jer i u bolja vremena saradnje sa „Zastavom“, „Fijat“ je zadržavao za sebe najprofitabilnije delove proizvoda, najviši tehnološki nivo, a nama davao ostalo ili nam je davao modele na kraju proizvodnje koje smo mi po našim kapacitetima mogli proizvesti, a njemu nije više odgovaralo da ih radi u serijama od 20-30.000 hiljada do njihovog gašenja. Sve to nije novo, nije čak ni loše, prirodno je, ali se nije mahalo na ovaj infantilni način onim za šta svaki tehničar zna da nije tako.

Međutim, istorija se pomalo ponavlja. Naime, kada je devedesetih godina prošlog veka sačinjen predugovor sa Korejcima za proizvodnju automobila, jer je „Fijat“ napustio „Zastavu“ zbog sankcija, ondašnja savezna vlada je „zabranila“ proizvođaču iz Kragujevca da potpiše već parafirani ugovor da se ne narušavaju odnosi sa EU kojoj bi ta proizvodnja bila nož pod grlom na evropskom tlu, zbog boljeg kvaliteta, a nižih cena. Naši odnosi nisu time poboljšani, štaviše EU nas je bombardovala, a mi smo ostali bez kvalitetnijeg proizvoda pod boljim uslovima. Današnja vlast je uspela da vrati „Fijat“ pod još gorim uslovima i sa još gorim kvalitetom u odnosu na konkurenciju. Novi FIAT 500 je u Rusiji prodat za godinu dana u samo 211 primeraka, pa nema ni govora da bi Rusi uvezli od nas 10.000 fića iz Kragujevca, čak i da nema smetnji na administrativnom planu. Ivica Dačić i Mlađan Dinkić su mnogo govorili o bescarinskom izvozu kragujevačkog proizvoda u Rusiju, pa nije jasno kako su mogli da pričaju te nebuloze kada su znali da automobil nije uključen u bescarinski sporazum Rusije i Srbije koji obuhvata oko 96 odsto proizvoda, a ne i ostala četiri procenta gde je svrstan i automobil. A i da jeste, proizvod bi morao biti proizveden u Srbiji u 51 odsto od vrednosti da bi bio oslobođen carine, što ovde nije slučaj, a što je još jedan dokaz da mi ne proizvodimo taj automobil već vršimo njegovu samo malo sofisticiraniju „šrafciger“ montažu. Budući da ovaj dvojac ne zna mnogo o automobilu (u suprotnom bi značilo da su namerno radili na štetu Srbije), nisu znali ni da taj model nema tržišnu prođu u Rusiji, a nije se naročito pokazao ni na američkom tržištu, bez obzira što je Markione kupio propalog američkog „Krajslera“. Posebno veliko znanje o proizvodnji automobila je pokazao Dinkić kada je tvrdio da će Kragujevac proizvoditi 300.000 vozila posle samo godinu dana od potpisivanja ugovora. Svako ko je ušao u neku fabriku, makar na ekskurziji, zna da to nije moguće. Dokaze da je tako sada svi vide. Ako je to Dinkić tvrdio znajući da nije tako, onda je obmanuo građane i za to se odgovara. Bilo da je znao ili da nije znao, rezultat je isti – katastrofalan, pa se postavlja pitanje šta on i zašto radi u Vladi Srbije?

Srbija ulaže u strane banke, investitore kao što su „Fijat“ i „Ikea“, poklanja im naš porez, naše znanje, naše zemljište, a sve to plaćaju građani Srbije beznađem u koje sve više zapadaju. Mladi ne mogu da planiraju porodicu jer nemaju garantovana socijalna prava, ne mogu da dignu kredit za stan jer ne znaju da li će sutra primiti platu, ako uopšte rade, slave se stranci kao bogovi naučne pameti, a naši klinci im prodaju kompjuterske programe! Izvoz kompjuterske pameti naše dece je u 2016. doneo Srbiji 700 miliona dolara. Koliko je doneo „Fijat“?       

[/restrict]