Да ли Хрвати болују од османофобије?

Како хрватски, а како бошњачки интелектуалци оцењују нарастајући утицај Турске у Босни и Херцеговини, те у којој мери је њихов став условљен препознавањем историјске улоге Султана Фатиха – као поробитеља или као избавитеља

Тема проналажења политичког модела унутрашње расподеле власти у Босни Херцеговини, а у светлу неоосманских амбиција Анкаре, покренула је у загребачком „Глобусу“ озбиљну полемику у којој су хрватски и бошњачки интелектуалци отворили више фронтова покушавајући да одговоре на питања да ли је ислам погубан за католике, да ли је Османско царство било светионик Европе или пак исламистички мит, те у којој мери је забринутост Мостара и Загреба због турских застава у Сарајеву израз исламофобије, а у којој здравог разума.

[restrict]

ТАМНИЦА ИЛИ УТОЧИШТЕ? Иако је тема, коју је у тексту под називом Опасни турски повратак на Балкан: Хрватска шути, а Европу није брига покренула професорка Мирјана Касаповић, требало да се задржи на анализи политичког бића Турске и њеног управљања политичким процесима у Босни и Херцеговини, она се прелила у рекапитулацију целокупног наслеђа османске прошлости. Наравно, из сасвим супротстављених углова гледања, и историјског квалификовања, Османско царство и његова обнова као доктрина садашњег председника Турске за једно крило историјске школе мишљења показало се као тамница, за друго као уточиште. Но кренимо редом. Најпре је у поменутом тексту проф. Касаповић, у светлу живе османлијске империјалне традиције, проблематизовала сервилан однос Немачке и Хрватске према турском председнику Ердогану који у политичким процесима Босне и Херцеговине има све агресивнију улогу. Она је подсетила на владавину Османског царства над балканским и медитеранским народима, њен колонијализам, те указала на узнемиријућу чињеницу да је до 1468. и пада Босне под османску власт у Босни живео један проценат муслимана, док данас, на почетку 21. века, они чине већину становништва БиХ. По њеном мишљењу, у околностима када Ердоган жели да обнови политичку хегемонију Турске у БиХ, политички мир за сва три конститутивна народа захтева примену консоцијацијског модела (у контексту Босне, један народ – један глас).

Ксенофобичан, расистички, исламофобични текст! завапио је већ у следећем броју „Глобуса“ проф. Џемалудин Латић, бошњачки муслимански интелектуалац и исламистички идеолог у БиХ, у рубрици Реаговање. У тексту Да је Османско цартво било онакво каквим га представља проф. Касаповић, у Босни не било ниједног католика Латић пред хрватску и босанскохерцеговачку јавност подастире „непорециве чињенице из повјести, дипломације и социологије“. А те непорециве чињенице, како ће већ у наредном броју „Глобуса“ приметити проф. др Борис Хавел, нису ништа друго до увреда интелигенције, јер се из њих лако да закључити да су на Балкану односи између муслимана и немуслимана кроз историју били идилични из чега би се могло закључити  како је турско ширење власти на јужнословенске народе некада представљало споразумно сједињење, договорено и проведено на обострано задовољство, а да је султан Фатих био авангардни просветљени монарх, а не онај за чије су владавине Турци огњем и мачем запосели Босну.

 

НАЈХУМАНИЈА ТРАДИЦИЈА Али ево шта Џемалудин Латић каже…

Millet систем, који је на Балкану утемељио султан Фатих, није био никакав „вјерски апартхејд“ него „светионик Европе“, „друштвено-политички максимум јужнословенских народа“ – по својој хуманости и резултатима: неупоредив са „југословенским максимумом“ др Заге Голубовић, да не говоримо о европским империјама, какве су Трећи Рајх и Совјетски Савез, или амерички / Бушов Нови светски поредак. Османско царство, тврди Латић, није ширило исламску религију – како пропагира већина српских и хрватских повјесничара – него глобални поредак који се заснива на мерхамету (милосрђу) и правди за 30 народа који су у њему уживали своју верску, културну и националну аутономију.

Ако се већ бави муслиманском демографијом, спочитава Латић, Касаповићева би требало да одговори на питање: А каква је била судбина Турака у хришћанским државама које су настале колапсом Османског царства на Балкану?

О геноциду над Јерменима, те сецесији дела Кипра, по Латићу нема ни говора, јер у првом случају ниједна судска инстанца није донела квалификацију ових страдања за разлику од случаја Сребренице (!?), а у другом, управо су Грци, након што су шездесетих и седамдесетих година прошлог века починили страшне покоље над Турцима, одбили референдум о формирању уједињене Републике Кипар. Будућност Босне и Херцеговине, овај аутор више збирки песама верско националног надахнућа, види у њеном уређењу према османском моделу. Консоцијацијском моделу који предлаже Касаповићева, а који, по његовом  мишљењу, води у стварање Велике Хрватске, он супротставља правило: један човек – један глас. Јер није ли Босна и Херцеговина земља са најхуманијом традицијом заједничког живота, вера и народа?

Све под условом да народи Балкана и Медитерана и избришу заувек из колективног памћења верска злостављања, данак у крви, исламизацију, јаничаре, те фине, суптилне методе мучења попут набијања на колац, шта подразумева Латићева политичка мисао –  један човек – један глас?

 

ОПАСНОСТ ОД ХРВАТСКОГ ФАКТОРА Одговор на ово питање понудио је Хавел у тексту Тврдња да је османски сустав био „светионик Еуропе“ може међу Хрватима изазвати само османофобију.  Хавел напомиње да је модел један човек – један глас модел бошњачког унитаризма, јер су Бошњаци у Федерацији БиХ отприлике трипут бројнији од Хрвата, па Хрвати по том моделу, закључује, не би могли изабрати никог осим самосталног гвардијана.

„Бирањем хрватског члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића (за којег се у шали говорило да једино што хрватско има у себи је метак ХВО-а) Бошњаци су показали да би Хрватима радо бирали власт. Но тај модел се коси са Дејтонским споразумом и босанскохерцеговачким уставом. Латић се зато не осврће на такве тривијалности као што је Устав, него се позива на повјесне благодати османске турске управе и millet система.“

Враћајући се на упозорење Касаповићеве о агресивној политици председника Ердогана, Хавел наводи да су сваки корак постосманског турског колонијализма, попут инвазије на Кипар 1974, суседни народи доживљавају као претњу. Амбиције актуелног турског председника Ердогана да у свој неоосмански домен утицаја усиса и Босну и Херцеговину забрињава многе политичке актере, а не само Хрвате.  

Хавел подсећа да у књизи Стратешке дубине бивши министар спољних послова и премијер Давутоглу упозорава Бошњаке на опасности које им прете од „хрватског фактора“ и тражи повезивање средишње Босне преко Мостара с морем, те повезивање БиХ са Санџаком и Косовом. Тај текст показује нападно мешање у питања уређења стране државе.

А када се на улицама Сарајева завијоре турске заставе у знак подршке Ердогановој агресивној политици, забринутост у Мостару и Загребу, сматра он, није одраз исламофобије него здравог разума.

Али ако Латић инсистира на фобијама, једна се може детектовати. То је османофобија: зазирање од обнављања светионика Европе у било каквом облику.       

[/restrict]