Da li Hrvati boluju od osmanofobije?

Kako hrvatski, a kako bošnjački intelektualci ocenjuju narastajući uticaj Turske u Bosni i Hercegovini, te u kojoj meri je njihov stav uslovljen prepoznavanjem istorijske uloge Sultana Fatiha – kao porobitelja ili kao izbavitelja

Tema pronalaženja političkog modela unutrašnje raspodele vlasti u Bosni Hercegovini, a u svetlu neoosmanskih ambicija Ankare, pokrenula je u zagrebačkom „Globusu“ ozbiljnu polemiku u kojoj su hrvatski i bošnjački intelektualci otvorili više frontova pokušavajući da odgovore na pitanja da li je islam poguban za katolike, da li je Osmansko carstvo bilo svetionik Evrope ili pak islamistički mit, te u kojoj meri je zabrinutost Mostara i Zagreba zbog turskih zastava u Sarajevu izraz islamofobije, a u kojoj zdravog razuma.

[restrict]

TAMNICA ILI UTOČIŠTE? Iako je tema, koju je u tekstu pod nazivom Opasni turski povratak na Balkan: Hrvatska šuti, a Evropu nije briga pokrenula profesorka Mirjana Kasapović, trebalo da se zadrži na analizi političkog bića Turske i njenog upravljanja političkim procesima u Bosni i Hercegovini, ona se prelila u rekapitulaciju celokupnog nasleđa osmanske prošlosti. Naravno, iz sasvim suprotstavljenih uglova gledanja, i istorijskog kvalifikovanja, Osmansko carstvo i njegova obnova kao doktrina sadašnjeg predsednika Turske za jedno krilo istorijske škole mišljenja pokazalo se kao tamnica, za drugo kao utočište. No krenimo redom. Najpre je u pomenutom tekstu prof. Kasapović, u svetlu žive osmanlijske imperijalne tradicije, problematizovala servilan odnos Nemačke i Hrvatske prema turskom predsedniku Erdoganu koji u političkim procesima Bosne i Hercegovine ima sve agresivniju ulogu. Ona je podsetila na vladavinu Osmanskog carstva nad balkanskim i mediteranskim narodima, njen kolonijalizam, te ukazala na uznemirijuću činjenicu da je do 1468. i pada Bosne pod osmansku vlast u Bosni živeo jedan procenat muslimana, dok danas, na početku 21. veka, oni čine većinu stanovništva BiH. Po njenom mišljenju, u okolnostima kada Erdogan želi da obnovi političku hegemoniju Turske u BiH, politički mir za sva tri konstitutivna naroda zahteva primenu konsocijacijskog modela (u kontekstu Bosne, jedan narod – jedan glas).

Ksenofobičan, rasistički, islamofobični tekst! zavapio je već u sledećem broju „Globusa“ prof. Džemaludin Latić, bošnjački muslimanski intelektualac i islamistički ideolog u BiH, u rubrici Reagovanje. U tekstu Da je Osmansko cartvo bilo onakvo kakvim ga predstavlja prof. Kasapović, u Bosni ne bilo nijednog katolika Latić pred hrvatsku i bosanskohercegovačku javnost podastire „neporecive činjenice iz povjesti, diplomacije i sociologije“. A te neporecive činjenice, kako će već u narednom broju „Globusa“ primetiti prof. dr Boris Havel, nisu ništa drugo do uvreda inteligencije, jer se iz njih lako da zaključiti da su na Balkanu odnosi između muslimana i nemuslimana kroz istoriju bili idilični iz čega bi se moglo zaključiti  kako je tursko širenje vlasti na južnoslovenske narode nekada predstavljalo sporazumno sjedinjenje, dogovoreno i provedeno na obostrano zadovoljstvo, a da je sultan Fatih bio avangardni prosvetljeni monarh, a ne onaj za čije su vladavine Turci ognjem i mačem zaposeli Bosnu.

 

NAJHUMANIJA TRADICIJA Ali evo šta Džemaludin Latić kaže…

Millet sistem, koji je na Balkanu utemeljio sultan Fatih, nije bio nikakav „vjerski aparthejd“ nego „svetionik Evrope“, „društveno-politički maksimum južnoslovenskih naroda“ – po svojoj humanosti i rezultatima: neuporediv sa „jugoslovenskim maksimumom“ dr Zage Golubović, da ne govorimo o evropskim imperijama, kakve su Treći Rajh i Sovjetski Savez, ili američki / Bušov Novi svetski poredak. Osmansko carstvo, tvrdi Latić, nije širilo islamsku religiju – kako propagira većina srpskih i hrvatskih povjesničara – nego globalni poredak koji se zasniva na merhametu (milosrđu) i pravdi za 30 naroda koji su u njemu uživali svoju versku, kulturnu i nacionalnu autonomiju.

Ako se već bavi muslimanskom demografijom, spočitava Latić, Kasapovićeva bi trebalo da odgovori na pitanje: A kakva je bila sudbina Turaka u hrišćanskim državama koje su nastale kolapsom Osmanskog carstva na Balkanu?

O genocidu nad Jermenima, te secesiji dela Kipra, po Latiću nema ni govora, jer u prvom slučaju nijedna sudska instanca nije donela kvalifikaciju ovih stradanja za razliku od slučaja Srebrenice (!?), a u drugom, upravo su Grci, nakon što su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka počinili strašne pokolje nad Turcima, odbili referendum o formiranju ujedinjene Republike Kipar. Budućnost Bosne i Hercegovine, ovaj autor više zbirki pesama versko nacionalnog nadahnuća, vidi u njenom uređenju prema osmanskom modelu. Konsocijacijskom modelu koji predlaže Kasapovićeva, a koji, po njegovom  mišljenju, vodi u stvaranje Velike Hrvatske, on suprotstavlja pravilo: jedan čovek – jedan glas. Jer nije li Bosna i Hercegovina zemlja sa najhumanijom tradicijom zajedničkog života, vera i naroda?

Sve pod uslovom da narodi Balkana i Mediterana i izbrišu zauvek iz kolektivnog pamćenja verska zlostavljanja, danak u krvi, islamizaciju, janičare, te fine, suptilne metode mučenja poput nabijanja na kolac, šta podrazumeva Latićeva politička misao –  jedan čovek – jedan glas?

 

OPASNOST OD HRVATSKOG FAKTORA Odgovor na ovo pitanje ponudio je Havel u tekstu Tvrdnja da je osmanski sustav bio „svetionik Europe“ može među Hrvatima izazvati samo osmanofobiju.  Havel napominje da je model jedan čovek – jedan glas model bošnjačkog unitarizma, jer su Bošnjaci u Federaciji BiH otprilike triput brojniji od Hrvata, pa Hrvati po tom modelu, zaključuje, ne bi mogli izabrati nikog osim samostalnog gvardijana.

„Biranjem hrvatskog člana Predsjedništva BiH Željka Komšića (za kojeg se u šali govorilo da jedino što hrvatsko ima u sebi je metak HVO-a) Bošnjaci su pokazali da bi Hrvatima rado birali vlast. No taj model se kosi sa Dejtonskim sporazumom i bosanskohercegovačkim ustavom. Latić se zato ne osvrće na takve trivijalnosti kao što je Ustav, nego se poziva na povjesne blagodati osmanske turske uprave i millet sistema.“

Vraćajući se na upozorenje Kasapovićeve o agresivnoj politici predsednika Erdogana, Havel navodi da su svaki korak postosmanskog turskog kolonijalizma, poput invazije na Kipar 1974, susedni narodi doživljavaju kao pretnju. Ambicije aktuelnog turskog predsednika Erdogana da u svoj neoosmanski domen uticaja usisa i Bosnu i Hercegovinu zabrinjava mnoge političke aktere, a ne samo Hrvate.  

Havel podseća da u knjizi Strateške dubine bivši ministar spoljnih poslova i premijer Davutoglu upozorava Bošnjake na opasnosti koje im prete od „hrvatskog faktora“ i traži povezivanje središnje Bosne preko Mostara s morem, te povezivanje BiH sa Sandžakom i Kosovom. Taj tekst pokazuje napadno mešanje u pitanja uređenja strane države.

A kada se na ulicama Sarajeva zavijore turske zastave u znak podrške Erdoganovoj agresivnoj politici, zabrinutost u Mostaru i Zagrebu, smatra on, nije odraz islamofobije nego zdravog razuma.

Ali ako Latić insistira na fobijama, jedna se može detektovati. To je osmanofobija: zaziranje od obnavljanja svetionika Evrope u bilo kakvom obliku.       

[/restrict]