Живот у недобу и простори среће

Песниково сасвим модерно преокретање вредности (ако бисмо желели да Јагличића уподобимо интелектуалној моди колонијалне Србије, споменули бисмо и Фукоа) открива дубоко разумевање епохе у којој његове песме настају. Јер у нељудском добу они који су с оне стране уобичајених закона функционисања могу представљати и заточнике правог, недостижног стања људскости

Нова збирка поезије Владимира Јагличића, а могла би се због релативно строже организације назвати и песничком књигом, обухвата више од стотину песама подељених у седам циклуса, које су настајале годинама, чекајући своје коначно уобличење и место међу корицама. Већ сама обимност дела поручује нам да је овај песник класичнијег стиха хтео нешто битно да саопшти, нешто за шта је својом лирском вокацијом сигуран да се мора тицати свих оних који ову поезију буду читали. И заиста, ако читању ове књиге приђемо на овај начин, да ли постоји нешто суштинско, јединствено (макар као утисак) што овај обиман песнички подухват обухвата? Да ли постоји нит која се провлачи кроз седам циклуса ове књиге/збирке као њен неименовани скупни чинилац?

[restrict]

ЛИРСКИ СУБЈЕКТ Већ први циклус „Брисано“, који обухвата сонете различитог типа, оштро поставља позицију лирског субјекта, дакле оног чијем гласу припадају ове песме, као позицију онога који трпи, који је приморан да обитава у свету и добу који нису њему наклоњени: „Кад год се пренем, ко да слушам налог, / и затрчкарам кораком несмелим. / Под морањем смо, од буђења самог, / тако је мало оног што смо хтели“ („Налог“). Овакав лирски субјект, односно „лирска појединост“, како у инструктивном поговору пише Драган Хамовић, није новина у српској књижевности, чак се може рећи да се његово присуство може пратити у дугој линији која почиње од Владислава Петковића Диса и свакако је повезана са траумом избивања у отуђеном, нечовечјем свету.
Дисовски звуче и први стихове песме „Савршенство“: „Истински несклад, ил само фикције / са наметнутим и немојим добом? / Овде сам, до дна чашу да испијем, / да постојању узалуд тражим обол.“ Међутим, не звучи ли анахроно упевана фраза „испити чашу до дна“, данас, на почетку века лишеног не само илузија већ и надахнућа? А ипак, рекло би се да је баш ова фраза песнику битна јер не би без претежнијег разлога реметио распоред римовања, тако битан за тип певања којем Јагличић тежи. Јер оно што је анахроно у фрази „испити чашу до дна“, дакле оно што у овим речима не би одговарало сензибилитету обескорењеног човека глобалног села, заправо је оно најбитније у стиховима крагујевачког песника: то јесте модерно осећање неприпадања, али не и лишено сваке свести о макар могућности припадања, у личној или колективној прошлости, дакле осећање у којем, за разлику од хипермодерног, ипак има места за носталгију.
Ова носталгија, најшире схваћена, може бити носталгија за лирским прецима, Дисом, у неким моментима и Попом, као и за читавим низом других лиричара (Д. Хамовић помиње С. Раичковића, Бранка В. Радичевића и Милована Данојлића) чија искуства (превасходно) Јагличић покушава да рекреира у својим песмама. На том трагу је други циклус збирке „Златни прах“, који обухвата песме претежно обликоване око фигура књижевноисторијског (Вергилије, Верлен, Булгаков), али и локалног значаја (Димитрије Николајевић) у којима се темељни осећај прогоњености лирског Ја саображава наслеђу одабраних предака.

МИТСКИ СВЕТ ШУМАДИЈСКОГ СЕЛА Трећи циклус „У огледалу“ можда је најбременитији носталгичним лирским штимунгом, отуда што се у песмама груписаним у овом делу књиге оживљава митски а потцењени и затурени свет шумадијског села као идеалтипског уточишта. У песми „Верност“ мит о предачкој фигури сељака-ратника обогаћен је завештањем за будућност, те отуда нетом прогоњено лирско Ја на моменат проналази сигурни ослонац и стабилност коју пружа остварени континуитет: „Мушки, бар једном у веку, одлажаху у војне, / на Турчина и Немца, да бране мал – у муци / да се не дају свакој рђи која власт врши. / И водио сам децу – праунуке им које / не дочекаше – да виде крстаче праунуци.“ Истовремено, искрена емотивност која је у наведеним стиховима запретана испод образина „мушког“, патријархалног става, може да проговори и мелодичношћу блиском дечијој поезији: „У прошлом веку (три декаде и по) / деда, уснуо на гуњу, под липом. // Тензије светске – то њега не мори, / важније му је душу да одмори“ („Поподне под липом“). Ова делимично неочекивана песничка стилизација на први поглед као да ремети задану меру „озбиљности“ књиге, али се може сагледавати и као један од распона носталгије коју лирско Ја супротставља прогоњености у којој обитава. Тим пре ово тумачење може бити утемељено што слика породичне главе „на сопственој земљи“ може у тематски сродним сликама попримити митске, а не наивне елементе: „Пред капијом пањ, дрвени престо. / Ходочашће чека, корацима. / Ко би сео на то царско место? / Нема више цара-домаћина“ („Пањ“).

УНУТАР ОБРИСА ОТУЂЕНОГ УРБАНИТЕТА… У битно другачијем тоналитету су песме из циклуса „Талог“, који отвара критички интонирана „Будућност“: „Немам ја ништа против ’ЕУ’ / штуљи ме суфикс – ’ропски’. // Ал што ме, и мимо воље, / таква будућност плашила? / Ко да је много боље / робовати под нашима.“ Већ овим стиховима образује се нови регистар у овој књизи – сатиричко-ангажовани. Овим чином се проширује и хоризонт „немојег доба“, конкретизујући се у актуелним друштвено-политичким околностима, којима и даље остају супротстављени идентични предели носталгије за прошлим. Истовремено, конкретизација, коју је Д. Хамовић у поговору, пратећи аутопоетички траг самог песника, назвао „лирским неореализмом“, отвара простор и за детаљнију дескрипцију уломака времена, као у песми „Раскопана улица“, који увек значи нешто више од саме представљене слике: „Дању пешаци власт псују, док газе / обилазећи сред бетона блато, / нове путиће, да прођу, налазе, / кроз знано место ко кроз непознато. // А ноћу трава, улицама пустим / ко освојити град да тајно смера. / Скрила би, као у џунглама густим, / храмове Инка и градове Кмера.“ Радови на улици тиме постају знак дубљих промена нагоре у нашој цивилизацији и сведок неумитног пропадања људских подузећа, чиме се испоставља да је и дескриптивна оптика овог песника осенчена дубоким песимизмом, истим оним који производи елегичне тонове у апстрактнијим, односно горке тонове у сатиричним песмама. Можда је најбоља песма у овом кључу „Психијатрија“, где се читаво друштво преокреће у своју супротност новим погледом на душевно оболеле, који као да наследује поезији Симе Пандуровића у оној мери у којој су песме првог циклуса сродне Дисовим: „Ту се скутрише људи који / друкчије виде свет од нас. / И сваки силник нек се боји / да куцнуће и његов час.“ Ово сасвим модерно преокретање вредности (ако бисмо желели да Јагличића уподобимо интелектуалној моди колонијалне Србије споменули бисмо и Фукоа) открива дубоко разумевање епохе у којој песме настају. Јер у нељудском добу они који су са оне стране уобичајених закона функционисања могу представљати и заточнике правог, недостижног стања људскости.
Међутим, унутар обриса отуђеног урбанитета постоје и места на којима се промаља простор среће, оштро одељен као простор у граду који граду не припада. У песми „Поставка“ тај простор је пијаца као место на којем су изложени плодови митске мајке земље који својим обиљем чине лирско Ја срећним: „Али шта ме ту начини срећним: / не плодови, тек, земље, родиље. / Већ крцате тезге дивним нечим, / и дивоте хранљиво биље.“ На овај начин се урбанитет потврђује као место смрти, док су предели који њему измичу једино пуни живота. Отуда је пијаца, као место сусрета града и села, продужетак оних митских предела Шумадије у којима, једино, лирско Ја проналази своју целовитост.

ГАЛЕРИЈА ГРОТЕСКНИХ СЛИКА Наредни циклус „Менажерија“ чини галерија гротескних слика распоређених по појединачним песмама које тематизују или одвојене делове тела или изобличене животиње („Бубе“, „Краве“, „Петао“, „Гуштери“, „Нокти“). Најбоља у гротескном регистру је свакако песма „Крилате свиње“, фантазмагорија потпуне анимализације људског друштва којим овладавају окрилаћене, некад домаће, животиње. Разуме се, ове песме поетички несродне претходним циклусима дубински су повезане са њима општим критичким смером, што не доприноси естетској, већ садржајној целовитости књиге. Простор среће, међутим, могуће је пронаћи и унутар метафора фауне. Завршна песма циклуса, „Ласта“ отвара тематски слој књиге ка оностраном, небеском: „Ал кад заклониш дланом чело / видиш – непусто плаво море: / сенком ласте је пролетело / и недостижно нешто, горе.“ Овим отварањем песничког искуства за небеско припрема се циклус библијског назива, „Излазак“, који надсвођује и затвара збирку. Кружном путањом, песме „Изласка“ кореспондирају за песмама првог циклуса, изнова тематизујући однос лирског Ја и света, на апстрактнији и свеобухватнији начин. Посебно је битна последња песма, „Смисао зида“, којом се граница између Ја и Других, између ја и целовитости, коначно, граница која чини човека несавршеним, испоставља и условом његовог постојања, изван које би можда савршенства и било, али самог човека не.
Отуда насловна метафора хоризонта, остаје неодгонетнута – хоризонт јесте и простор иза смрти, простор суштински изван нас који нам даје наду да постоји нешто боље од овог света у којем обитавамо али да тамо, овакви какви смо у земној егзистенцији, не можемо стићи. Но, упитно је да ли овај тематски домашај збирке надомешћује њену формалну разуђеност. Различити стилски регистри суштински на исте теме били би мотивисанији строжим, што ће рећи сажетијим одабиром песама. Али ипак, и оваква каква је, књига Предграђе хоризонта је значајна по томе што наставља дуги низ певања у везаном, проказаном стиху, упркос прећутном и претећем налогу да се несавременим певањем остаје на маргини – што је можда и тачно из савремене, никако и историјске перспективе.

[/restrict]