Život u nedobu i prostori sreće

Pesnikovo sasvim moderno preokretanje vrednosti (ako bismo želeli da Jagličića upodobimo intelektualnoj modi kolonijalne Srbije, spomenuli bismo i Fukoa) otkriva duboko razumevanje epohe u kojoj njegove pesme nastaju. Jer u neljudskom dobu oni koji su s one strane uobičajenih zakona funkcionisanja mogu predstavljati i zatočnike pravog, nedostižnog stanja ljudskosti

Nova zbirka poezije Vladimira Jagličića, a mogla bi se zbog relativno strože organizacije nazvati i pesničkom knjigom, obuhvata više od stotinu pesama podeljenih u sedam ciklusa, koje su nastajale godinama, čekajući svoje konačno uobličenje i mesto među koricama. Već sama obimnost dela poručuje nam da je ovaj pesnik klasičnijeg stiha hteo nešto bitno da saopšti, nešto za šta je svojom lirskom vokacijom siguran da se mora ticati svih onih koji ovu poeziju budu čitali. I zaista, ako čitanju ove knjige priđemo na ovaj način, da li postoji nešto suštinsko, jedinstveno (makar kao utisak) što ovaj obiman pesnički poduhvat obuhvata? Da li postoji nit koja se provlači kroz sedam ciklusa ove knjige/zbirke kao njen neimenovani skupni činilac?

[restrict]

LIRSKI SUBJEKT Već prvi ciklus „Brisano“, koji obuhvata sonete različitog tipa, oštro postavlja poziciju lirskog subjekta, dakle onog čijem glasu pripadaju ove pesme, kao poziciju onoga koji trpi, koji je primoran da obitava u svetu i dobu koji nisu njemu naklonjeni: „Kad god se prenem, ko da slušam nalog, / i zatrčkaram korakom nesmelim. / Pod moranjem smo, od buđenja samog, / tako je malo onog što smo hteli“ („Nalog“). Ovakav lirski subjekt, odnosno „lirska pojedinost“, kako u instruktivnom pogovoru piše Dragan Hamović, nije novina u srpskoj književnosti, čak se može reći da se njegovo prisustvo može pratiti u dugoj liniji koja počinje od Vladislava Petkovića Disa i svakako je povezana sa traumom izbivanja u otuđenom, nečovečjem svetu.
Disovski zvuče i prvi stihove pesme „Savršenstvo“: „Istinski nesklad, il samo fikcije / sa nametnutim i nemojim dobom? / Ovde sam, do dna čašu da ispijem, / da postojanju uzalud tražim obol.“ Međutim, ne zvuči li anahrono upevana fraza „ispiti čašu do dna“, danas, na početku veka lišenog ne samo iluzija već i nadahnuća? A ipak, reklo bi se da je baš ova fraza pesniku bitna jer ne bi bez pretežnijeg razloga remetio raspored rimovanja, tako bitan za tip pevanja kojem Jagličić teži. Jer ono što je anahrono u frazi „ispiti čašu do dna“, dakle ono što u ovim rečima ne bi odgovaralo senzibilitetu obeskorenjenog čoveka globalnog sela, zapravo je ono najbitnije u stihovima kragujevačkog pesnika: to jeste moderno osećanje nepripadanja, ali ne i lišeno svake svesti o makar mogućnosti pripadanja, u ličnoj ili kolektivnoj prošlosti, dakle osećanje u kojem, za razliku od hipermodernog, ipak ima mesta za nostalgiju.
Ova nostalgija, najšire shvaćena, može biti nostalgija za lirskim precima, Disom, u nekim momentima i Popom, kao i za čitavim nizom drugih liričara (D. Hamović pominje S. Raičkovića, Branka V. Radičevića i Milovana Danojlića) čija iskustva (prevashodno) Jagličić pokušava da rekreira u svojim pesmama. Na tom tragu je drugi ciklus zbirke „Zlatni prah“, koji obuhvata pesme pretežno oblikovane oko figura književnoistorijskog (Vergilije, Verlen, Bulgakov), ali i lokalnog značaja (Dimitrije Nikolajević) u kojima se temeljni osećaj progonjenosti lirskog Ja saobražava nasleđu odabranih predaka.

MITSKI SVET ŠUMADIJSKOG SELA Treći ciklus „U ogledalu“ možda je najbremenitiji nostalgičnim lirskim štimungom, otuda što se u pesmama grupisanim u ovom delu knjige oživljava mitski a potcenjeni i zatureni svet šumadijskog sela kao idealtipskog utočišta. U pesmi „Vernost“ mit o predačkoj figuri seljaka-ratnika obogaćen je zaveštanjem za budućnost, te otuda netom progonjeno lirsko Ja na momenat pronalazi sigurni oslonac i stabilnost koju pruža ostvareni kontinuitet: „Muški, bar jednom u veku, odlažahu u vojne, / na Turčina i Nemca, da brane mal – u muci / da se ne daju svakoj rđi koja vlast vrši. / I vodio sam decu – praunuke im koje / ne dočekaše – da vide krstače praunuci.“ Istovremeno, iskrena emotivnost koja je u navedenim stihovima zapretana ispod obrazina „muškog“, patrijarhalnog stava, može da progovori i melodičnošću bliskom dečijoj poeziji: „U prošlom veku (tri dekade i po) / deda, usnuo na gunju, pod lipom. // Tenzije svetske – to njega ne mori, / važnije mu je dušu da odmori“ („Popodne pod lipom“). Ova delimično neočekivana pesnička stilizacija na prvi pogled kao da remeti zadanu meru „ozbiljnosti“ knjige, ali se može sagledavati i kao jedan od raspona nostalgije koju lirsko Ja suprotstavlja progonjenosti u kojoj obitava. Tim pre ovo tumačenje može biti utemeljeno što slika porodične glave „na sopstvenoj zemlji“ može u tematski srodnim slikama poprimiti mitske, a ne naivne elemente: „Pred kapijom panj, drveni presto. / Hodočašće čeka, koracima. / Ko bi seo na to carsko mesto? / Nema više cara-domaćina“ („Panj“).

UNUTAR OBRISA OTUĐENOG URBANITETA… U bitno drugačijem tonalitetu su pesme iz ciklusa „Talog“, koji otvara kritički intonirana „Budućnost“: „Nemam ja ništa protiv ’EU’ / štulji me sufiks – ’ropski’. // Al što me, i mimo volje, / takva budućnost plašila? / Ko da je mnogo bolje / robovati pod našima.“ Već ovim stihovima obrazuje se novi registar u ovoj knjizi – satiričko-angažovani. Ovim činom se proširuje i horizont „nemojeg doba“, konkretizujući se u aktuelnim društveno-političkim okolnostima, kojima i dalje ostaju suprotstavljeni identični predeli nostalgije za prošlim. Istovremeno, konkretizacija, koju je D. Hamović u pogovoru, prateći autopoetički trag samog pesnika, nazvao „lirskim neorealizmom“, otvara prostor i za detaljniju deskripciju ulomaka vremena, kao u pesmi „Raskopana ulica“, koji uvek znači nešto više od same predstavljene slike: „Danju pešaci vlast psuju, dok gaze / obilazeći sred betona blato, / nove putiće, da prođu, nalaze, / kroz znano mesto ko kroz nepoznato. // A noću trava, ulicama pustim / ko osvojiti grad da tajno smera. / Skrila bi, kao u džunglama gustim, / hramove Inka i gradove Kmera.“ Radovi na ulici time postaju znak dubljih promena nagore u našoj civilizaciji i svedok neumitnog propadanja ljudskih poduzeća, čime se ispostavlja da je i deskriptivna optika ovog pesnika osenčena dubokim pesimizmom, istim onim koji proizvodi elegične tonove u apstraktnijim, odnosno gorke tonove u satiričnim pesmama. Možda je najbolja pesma u ovom ključu „Psihijatrija“, gde se čitavo društvo preokreće u svoju suprotnost novim pogledom na duševno obolele, koji kao da nasleduje poeziji Sime Pandurovića u onoj meri u kojoj su pesme prvog ciklusa srodne Disovim: „Tu se skutriše ljudi koji / drukčije vide svet od nas. / I svaki silnik nek se boji / da kucnuće i njegov čas.“ Ovo sasvim moderno preokretanje vrednosti (ako bismo želeli da Jagličića upodobimo intelektualnoj modi kolonijalne Srbije spomenuli bismo i Fukoa) otkriva duboko razumevanje epohe u kojoj pesme nastaju. Jer u neljudskom dobu oni koji su sa one strane uobičajenih zakona funkcionisanja mogu predstavljati i zatočnike pravog, nedostižnog stanja ljudskosti.
Međutim, unutar obrisa otuđenog urbaniteta postoje i mesta na kojima se promalja prostor sreće, oštro odeljen kao prostor u gradu koji gradu ne pripada. U pesmi „Postavka“ taj prostor je pijaca kao mesto na kojem su izloženi plodovi mitske majke zemlje koji svojim obiljem čine lirsko Ja srećnim: „Ali šta me tu načini srećnim: / ne plodovi, tek, zemlje, rodilje. / Već krcate tezge divnim nečim, / i divote hranljivo bilje.“ Na ovaj način se urbanitet potvrđuje kao mesto smrti, dok su predeli koji njemu izmiču jedino puni života. Otuda je pijaca, kao mesto susreta grada i sela, produžetak onih mitskih predela Šumadije u kojima, jedino, lirsko Ja pronalazi svoju celovitost.

GALERIJA GROTESKNIH SLIKA Naredni ciklus „Menažerija“ čini galerija grotesknih slika raspoređenih po pojedinačnim pesmama koje tematizuju ili odvojene delove tela ili izobličene životinje („Bube“, „Krave“, „Petao“, „Gušteri“, „Nokti“). Najbolja u grotesknom registru je svakako pesma „Krilate svinje“, fantazmagorija potpune animalizacije ljudskog društva kojim ovladavaju okrilaćene, nekad domaće, životinje. Razume se, ove pesme poetički nesrodne prethodnim ciklusima dubinski su povezane sa njima opštim kritičkim smerom, što ne doprinosi estetskoj, već sadržajnoj celovitosti knjige. Prostor sreće, međutim, moguće je pronaći i unutar metafora faune. Završna pesma ciklusa, „Lasta“ otvara tematski sloj knjige ka onostranom, nebeskom: „Al kad zakloniš dlanom čelo / vidiš – nepusto plavo more: / senkom laste je proletelo / i nedostižno nešto, gore.“ Ovim otvaranjem pesničkog iskustva za nebesko priprema se ciklus biblijskog naziva, „Izlazak“, koji nadsvođuje i zatvara zbirku. Kružnom putanjom, pesme „Izlaska“ korespondiraju za pesmama prvog ciklusa, iznova tematizujući odnos lirskog Ja i sveta, na apstraktniji i sveobuhvatniji način. Posebno je bitna poslednja pesma, „Smisao zida“, kojom se granica između Ja i Drugih, između ja i celovitosti, konačno, granica koja čini čoveka nesavršenim, ispostavlja i uslovom njegovog postojanja, izvan koje bi možda savršenstva i bilo, ali samog čoveka ne.
Otuda naslovna metafora horizonta, ostaje neodgonetnuta – horizont jeste i prostor iza smrti, prostor suštinski izvan nas koji nam daje nadu da postoji nešto bolje od ovog sveta u kojem obitavamo ali da tamo, ovakvi kakvi smo u zemnoj egzistenciji, ne možemo stići. No, upitno je da li ovaj tematski domašaj zbirke nadomešćuje njenu formalnu razuđenost. Različiti stilski registri suštinski na iste teme bili bi motivisaniji strožim, što će reći sažetijim odabirom pesama. Ali ipak, i ovakva kakva je, knjiga Predgrađe horizonta je značajna po tome što nastavlja dugi niz pevanja u vezanom, prokazanom stihu, uprkos prećutnom i pretećem nalogu da se nesavremenim pevanjem ostaje na margini – što je možda i tačno iz savremene, nikako i istorijske perspektive.

[/restrict]