ТЕОРИЈОМ НЕДИРНУТИ КИШ

Истраживању односа Данила Киша према филозофији, као и одраза појединих филозофских учења на дело овог писца посветио се Илија Марић, универзитетски професор, аутор низа књига из историје српске филозофије 

Упркос томе што има много научних студија о Данилу Кишу, како о његовом делу у целини тако и о појединачним аспектима његове поетике, постоје области његовог стваралаштва које „нису дирнуте“, о којима још увек нико није писао. Једна од таквих тема, необрађиваних, али не и неважних, јесте Кишов однос према филозофији и одраз неких филозофских учења у његовом делу. Истраживању ове сфере посветио се Илија Марић (1953), филозоф, универзитетски професор, аутор низа књига из историје српске филозофије и дугогодишњи уредник филозофских и теоријских едиција у издавачкој кући „Плато“.

[restrict]

Иако би овакав рад и књига попут Белешки о Кишу и философији, могао да буде вредан и добродошао допринос нашој хуманистици (од стране угледног стручњака), код нас постоје неписани закони по којима се не сме задирати у туђу област или чак епоху изучавања, а када је о Кишу реч, као да постоје неписане „лиценце“ за писање о њему, што подразумева да је њима обухваћено и на који начин се о Кишу уопште може мислити и изражавати. Зато је аутор ове књиге у уводном делу, с добрим разлогом, изнео своју мотивацију и објашњење зашто се упустио у ову врсту изучавања, истичући да нема претензије да доноси суд о литерарној и естетској вредности Кишових дела већ само да осветли онај угао пишчевог стваралаштва који до сада није био осветљен. То што није било осветљено, филозофија, „исијавало је“, како примећује аутор, „из Кишових есеја, интервјуа, па и белетристике, као његова стална потреба да теоријски мисли“.
Поделивши књигу у петнаест поглавља, аутор врло прегледно пролази кроз одабрана Кишова дела из којих издваја филозофску линију или експлицитни дијалошки однос са неким филозофом, анализирајући Кишов став према изворнику, преводу и разматрајући тачност његовог разумевања одређених филозофских текстова, могућа учитавања, накнадна тумачења, намерна пародирања, настојећи да из свега тога утврди пишчево идеолошко опредељење и идентитетско (само)одређење. У том погледу су најиндикативнија прва два поглавља у којима Марић поступно, а врло аргументовано, објашњава Кишов доживљај религије, сопствене вероисповести, потом писања, и живота и писања, и ангажованости. Темељним и савесним проучавањем Кишових дела и интервјуа, као и стручних радова других аутора, Илија Марић врло одговорно износи дилеме (на пример однос према Богу, или да ли пронаћи суштину живота у писању или у „живљењу“) на које ни сам Киш никада није дао коначан одговор, трудећи се да покаже како су се оне одражавале на његово стваралаштво. Много одређенији и енергичнији овај аутор постаје на страницама на којима се „разрачунава“ са намерним и тенденциозним реинтерпретацијама и мистификацијама иначе врло недвосмислених Кишових биографских, тестаментарних завештања, скопчаних са његовим националним и религијским саморазумевањем. У том смислу, показао је промашеност настојања Филипа Давида и Мирка Ковача да Кишову одлуку да буде сахрањен према православном обреду, тумаче као некакво „нужно зло“ услед немогућности да то учини по јеврејском обреду (јеврејско порекло по оцу, а не по мајци) или из неког недуховног разлога.
Кишово лутање у погледу националног идентитета, на које је он својим тестаментом на неки начин ставио тачку, Илија Марић показује и у поглављу посвећеном Кишовом односу према Сартру, где Киш свесно погрешно тумачи Сартрову тезу о антисемитизму, поистовећујући је са национализмом, а национализам са шовинизмом. Раздвајајући сва три појма, и код Сартра врло јасна, Марић овај пример намерног погрешног тумачења из Кишовог Часа анатомије објашњава као неминовну последицу недостатка јасног сопственог националног идентитета.
После низа поглавља у којима показује начине на које се филозофија различитих мислилаца уткала у Кишово дело и каква преобликовања у њему добила (Марко Аурелије, Ниче, Фуко…), Илија Марић својој књизи прилаже и додатак – засебну белешку о Кишу и Крлежи, којом заправао заокружује његов и литерарни и идеолошки поглед на свет. Кишова импресионираност овим хрватским писцем, издашне похвале, па чак и претпостављање Крлеже неким великим ствараоцима попут Сартра, како Марић показује, испреплетени су са еволуцијом Кишовог националног и идеолошког саморазумевања.
Ова лепо написана и лако читљива књига о Данилу Кишу и филозофији важна је не само зато што осветљава један до сад необрађиван аспект Кишовог стваралаштва, него и стога што врло отворено износи многе непознате, или пак замагљиване истине у вези са овим писцем. И отвара врата за нова истраживања.

[/restrict] займ 18 летзайм под залог недвижимости красноярскзайм безработным онлайн