TEORIJOM NEDIRNUTI KIŠ

Istraživanju odnosa Danila Kiša prema filozofiji, kao i odraza pojedinih filozofskih učenja na delo ovog pisca posvetio se Ilija Marić, univerzitetski profesor, autor niza knjiga iz istorije srpske filozofije 

Uprkos tome što ima mnogo naučnih studija o Danilu Kišu, kako o njegovom delu u celini tako i o pojedinačnim aspektima njegove poetike, postoje oblasti njegovog stvaralaštva koje „nisu dirnute“, o kojima još uvek niko nije pisao. Jedna od takvih tema, neobrađivanih, ali ne i nevažnih, jeste Kišov odnos prema filozofiji i odraz nekih filozofskih učenja u njegovom delu. Istraživanju ove sfere posvetio se Ilija Marić (1953), filozof, univerzitetski profesor, autor niza knjiga iz istorije srpske filozofije i dugogodišnji urednik filozofskih i teorijskih edicija u izdavačkoj kući „Plato“.

[restrict]

Iako bi ovakav rad i knjiga poput Beleški o Kišu i filosofiji, mogao da bude vredan i dobrodošao doprinos našoj humanistici (od strane uglednog stručnjaka), kod nas postoje nepisani zakoni po kojima se ne sme zadirati u tuđu oblast ili čak epohu izučavanja, a kada je o Kišu reč, kao da postoje nepisane „licence“ za pisanje o njemu, što podrazumeva da je njima obuhvaćeno i na koji način se o Kišu uopšte može misliti i izražavati. Zato je autor ove knjige u uvodnom delu, s dobrim razlogom, izneo svoju motivaciju i objašnjenje zašto se upustio u ovu vrstu izučavanja, ističući da nema pretenzije da donosi sud o literarnoj i estetskoj vrednosti Kišovih dela već samo da osvetli onaj ugao piščevog stvaralaštva koji do sada nije bio osvetljen. To što nije bilo osvetljeno, filozofija, „isijavalo je“, kako primećuje autor, „iz Kišovih eseja, intervjua, pa i beletristike, kao njegova stalna potreba da teorijski misli“.
Podelivši knjigu u petnaest poglavlja, autor vrlo pregledno prolazi kroz odabrana Kišova dela iz kojih izdvaja filozofsku liniju ili eksplicitni dijaloški odnos sa nekim filozofom, analizirajući Kišov stav prema izvorniku, prevodu i razmatrajući tačnost njegovog razumevanja određenih filozofskih tekstova, moguća učitavanja, naknadna tumačenja, namerna parodiranja, nastojeći da iz svega toga utvrdi piščevo ideološko opredeljenje i identitetsko (samo)određenje. U tom pogledu su najindikativnija prva dva poglavlja u kojima Marić postupno, a vrlo argumentovano, objašnjava Kišov doživljaj religije, sopstvene veroispovesti, potom pisanja, i života i pisanja, i angažovanosti. Temeljnim i savesnim proučavanjem Kišovih dela i intervjua, kao i stručnih radova drugih autora, Ilija Marić vrlo odgovorno iznosi dileme (na primer odnos prema Bogu, ili da li pronaći suštinu života u pisanju ili u „življenju“) na koje ni sam Kiš nikada nije dao konačan odgovor, trudeći se da pokaže kako su se one odražavale na njegovo stvaralaštvo. Mnogo određeniji i energičniji ovaj autor postaje na stranicama na kojima se „razračunava“ sa namernim i tendencioznim reinterpretacijama i mistifikacijama inače vrlo nedvosmislenih Kišovih biografskih, testamentarnih zaveštanja, skopčanih sa njegovim nacionalnim i religijskim samorazumevanjem. U tom smislu, pokazao je promašenost nastojanja Filipa Davida i Mirka Kovača da Kišovu odluku da bude sahranjen prema pravoslavnom obredu, tumače kao nekakvo „nužno zlo“ usled nemogućnosti da to učini po jevrejskom obredu (jevrejsko poreklo po ocu, a ne po majci) ili iz nekog neduhovnog razloga.
Kišovo lutanje u pogledu nacionalnog identiteta, na koje je on svojim testamentom na neki način stavio tačku, Ilija Marić pokazuje i u poglavlju posvećenom Kišovom odnosu prema Sartru, gde Kiš svesno pogrešno tumači Sartrovu tezu o antisemitizmu, poistovećujući je sa nacionalizmom, a nacionalizam sa šovinizmom. Razdvajajući sva tri pojma, i kod Sartra vrlo jasna, Marić ovaj primer namernog pogrešnog tumačenja iz Kišovog Časa anatomije objašnjava kao neminovnu posledicu nedostatka jasnog sopstvenog nacionalnog identiteta.
Posle niza poglavlja u kojima pokazuje načine na koje se filozofija različitih mislilaca utkala u Kišovo delo i kakva preoblikovanja u njemu dobila (Marko Aurelije, Niče, Fuko…), Ilija Marić svojoj knjizi prilaže i dodatak – zasebnu belešku o Kišu i Krleži, kojom zapravao zaokružuje njegov i literarni i ideološki pogled na svet. Kišova impresioniranost ovim hrvatskim piscem, izdašne pohvale, pa čak i pretpostavljanje Krleže nekim velikim stvaraocima poput Sartra, kako Marić pokazuje, isprepleteni su sa evolucijom Kišovog nacionalnog i ideološkog samorazumevanja.
Ova lepo napisana i lako čitljiva knjiga o Danilu Kišu i filozofiji važna je ne samo zato što osvetljava jedan do sad neobrađivan aspekt Kišovog stvaralaštva, nego i stoga što vrlo otvoreno iznosi mnoge nepoznate, ili pak zamagljivane istine u vezi sa ovim piscem. I otvara vrata za nova istraživanja.

[/restrict] zaйm 18 letzaйm pod zalog nedvižimosti krasnoяrskzaйm bezrabotnыm onlaйn