КАНСКО РАЂАЊЕ НОВОГ СРПСКОГ ФИЛМА

Неизвесна извесност у избору лауреата обележила је и овај јубиларни, седамдесети Кански филмски фестивал на коме су побеђивали они што морају да победе како би се прецизним избором тема и аутора који се њима баве показало да је западни свет и даље принципијелан, поштен, напредан и неумољиво окренут „правим вредностима“ модерног друштва

Прошле је недеље окончано седамдесето издање најпознатијег и одавно на разне начине најутицајнијег и најзначајнијег европског филмског фестивала. Канског. Јубилеј велики и важан, који овај фестивал уводи у врло озбиљне и поштовања вредне године, у осму деценију постојања, покварило је актуелно стање у свету Запада који је под налетима тероризма управо пред почетак Фестивала добио сада већ превише бројни и болни директ у лице у виду манчестерског бомбашког напада на оне који су пожелели да слушају музику. Да се слично не би поновило и у Кану, његови су гости и публика били под жестоким надзором свакојаког, видљивог и невидљивог обезбеђења. Ако је и било намере да се на овом месту у слављеничко-јубилејској атмосфери удари по филму бомбама, напад се није десио. Свуда је, међутим, владала атмосфера страха „који не признајемо да постоји“ и усиљеног расположења „све је као и до сада“ иако много тога указује да уопште више није тако. Та, иначе, позерска индолентност и глума како смо сви убеђени да јесте оно што није и обрнуто заједнички је садржалац и лајтмотив овогодишњег фестивала. А да није тако, доказали су филмови. Као уосталом и много пута до сада. Наравно, жири, на челу са шпанским синеастом Педром Алмодоваром, у складу са поменутим принципијелностима Запада и личним афинитетима овог председника жирија, бирао је лауреате најпре међу онима који су на било који начин демонстрирали ту вољу да се заштите „неједнаки“ и промовишу „нове вредности“ модерног друштва.

[restrict]

Добитници награда Отуда је, рецимо, за награду остао ускраћен руски филм „Невољени“, снажно и моћно драмско остварење Андреја Звајгинцева (чувеног пре свега по „Левијатану“, такође заобиђеном пре неколико година када се бирао кански победник иако је био супериоран у односу на све конкуренте) које се бави тешком породичном трагедијом, односно преламањем брачне несреће на живот детета, остварење који је иначе важило за фаворита да освоји „Златну палму“. Лауреат је, међутим, постао шведски филм „Сквер“. Премда је дело Швеђанина Рубена Устлунда такође јако у настојању да се на платну дочарају све благодети модерне цивилизације, гледано дакако из скандинавског угла, руски је филм имао далеко снажнији коментар/осуду на ерозију моралних, породичних и етичких кодова која постаје главна опасност за опстанак нашег света. „Сквер“ се пак успешно позабавио западном добро удомљеном и у бетон утиснутом заблудом у коју сваки станар те утопије мора да верује, илузијом да је свет место у коме има или бар мора да има прилике и места за све, у коме смо сви љубављу обузета заједница једнаких, морално узвишена и принципијелно хумана. Шведски филм је најпре сатирични отклон од ове лажне идиле који се отровним хумором заправо обрушава на њу (неки су га прихватили и као цинични напад на политичку коректност) и ако се његових скоро два и по сата посматрају из те перспективе, могуће је и оправдати избор да се овако значајни јубилеј Канског фестивала у вечност пошаље давањем награде баш овом и оваквом делу.

Нису наравно мимоиђене ни остале неопходне демонстрације силе демократије и поменуте „комуне једнаких“ у којој се сви поштују. Тако је ни крива ни дужна да се принципијелно истакне као пример да се женско стваралаштво у Кану више не занемарује, опет награђена америчка ауторка Софија Копола, коју су Златном палмом за најбољу режију у историју Кана меродавни из овогодишњег жирија „златним словима“ утиснули као прву жену којој је ово признање припало два пута. Ове је године то успела захваљујући раду на филму „Преварен“ у коме је на типично њен досадни, али „уметнички“ истакнути начин испоручила еротичну фантазију о љубави и издаји у време америчког грађанског рата, а кроз бурни љубавно-сексуални однос жене у чију кућу доспева рањени јужњачки војник. Дакако и сви остали омиљени тематски стандарди либералног блока западног света су такође покривени наградама. После, а заправо испред, женске неједнакости, упорно прегалачко деловање да слично прихватање раширеним рукама буде присутно и када је реч о темама које се баве такозваним геј проблемима и особама. Ове је године та част припала напредном француском филму „Сто двадесет откуцаја у минути“ јер се  одлучно окренуо геј борби за хумано лечење њихових присталица оболелих од сиде. Не само да су га почастили гран-пријем овогодишњег фестивала већ му је награду дао и „Фипресци“ испред удружења интернационалних филмских критичара. Увек приметно у филмским темама заступљени животописи и судбине свакојаких психопата ове је године Кан одлучио да посебно издвоји – Хоакина Феникса прогласио је најбољим глумцем захваљујући његовој креацији психички озбиљно начетог плаћеног убице у трилеру „Никада ниси овде“. И најбоља глумица је из америчке кинематографије. Дајан Кригер, односно Кругер, како јој немачко презиме изговарају у Америци, али и овде, постала је то одигравши жену која је изгубила породицу у бомбашком нападу у немачкој драми „У тами“ немачког Турчина Фатиха Акина. Још је једна представници углавном холивудског шоу-бизниса била међу награђенима. Звезда поменутог филма Софије Кополе, Аустралијанка Никол Кидмен је добила Специјалну награду фестивала поводом седамдесетогодишњице.

Ретроспектива поводом јубилеја У оквиру ретроспективног дела фестивала, ове године с разлогом врло обимног, неколико је славних филмова из претходних деценија било пред канским посетиоцима у ремастеризованим копијама. Највише је примећен новом добу технички прилагођен чувени вестерн Клинта Иствуда „Неопроштено“. А један од тих за ову прилику премијерно ревитализованих наслова био је и интернационално својевремено прихваћени и успешни филм Александра Петровића „Скупљачи перја“, који је на свечаној ретроспективној премијери у новом руху (ту је обновљену копију филма одмах приказао и РТС) испратила и једина још жива актерка остварења које је прославило тачно пола века од када је снимљено, Оливера Катарина. Кажу да је било врло емотивно када је пред публиком запевала песму из тог филма „Ђелем, ђелем“. Иначе, нашу је кинематографију у Кану представио прави фронт млађих нараштаја у оквиру организованог наступа такозваног независног српског филма. Иако није баш јасно од чега независног и како се њихов независни настанак разликује од већине филмова који се код нас снимају, ови су филмови (два дугометражна и пет кратких) доспели до публике у Кану у оквиру посебног програма који је баш концептуално опредељен да препознаје рад нових нараштаја и баш кроз форму независног делања приликом њихове реализације. Укупно, ове је године Кан запљуснуо талас српског филма у коме се налазило чак осам наших остварења, па је гледано само кроз бројке ово канско издање постало за нас најуспешније до сада. То је довело и до тога да се наша маленкост српски филм тематски наметне у напису једног од, кажу, угледнијих француских филмских критичара Мишела Левија, који је, поред осталог, у свом тексту у часопису „Иманите“ похвалио појаву овако бројних младих српских аутора, па се чак усудио да закључи да присуствујемо рађању новог српског филма! Лепо је зазвучала та снисходљивост угледних западњака који нас срчано хвале и истовремено успевају да ниподаштавају посматрајући нас попут уморног тате који гледа на своје трапаво дете што никако да одрасте и постане његов способни и равноправни следбеник. Тај цинични поглед с висине и третирање нас као да смо јуче осамостаљена банана држава је и у домену кинематографском, као и у свим осталим, и понижавајући и увредљив. Тим пре што се овде код многих и даље, као увек раније, с дубоким осећањем захвалне инфериорности прихвата као добронамерни комплимент – иако то наравно он није.            

Наш филм у Кану

Током фестивала потписан је и Уговор о сарадњи између француског Националног центра за кинематографију и Филмског центра Србије што би требало да доведе до макар мало озбиљније извесности за снимање најпре овдашњих млађих аутора

Осим ретроспективног представљања „Скупљача перја“, ове је године у Кану приказано још седам српских филмова. У оквиру програма „Acid Trip 1: Serbia“ Фестивал ауторског филма је представио дела младих српских редитеља – два дугометражна и пет кратких. Публика је, тако, тог 19. маја, када је било предвиђено њихово приказивање, видела кратке филмове „Транзиција“ Милице Томовић, „Камен у руци“ Стефана Иванчића, „Излаз у случају опасности“ Владимира Тагића, „Dos patrias“ Косте Ристића и „If I Had it My Way I Would Never leave“ Марка Грбе Синга. Занимљиво је да су публици представљена и два наша дугометражна играна филма из претходних сезона – „Влажност“ и „Реквијем за госпођу Ј“. У Кану је током фестивала потписан и Уговор о сарадњи између француског Националног центра за кинематографију и покретне слике и Филмског центра Србије што би требало да доведе до макар мало озбиљније извесности када је реч о долажењу до прилике за снимање најпре овдашњих млађих аутора и почетника међу њима.

[/restrict]