KANSKO RAĐANJE NOVOG SRPSKOG FILMA

Neizvesna izvesnost u izboru laureata obeležila je i ovaj jubilarni, sedamdeseti Kanski filmski festival na kome su pobeđivali oni što moraju da pobede kako bi se preciznim izborom tema i autora koji se njima bave pokazalo da je zapadni svet i dalje principijelan, pošten, napredan i neumoljivo okrenut „pravim vrednostima“ modernog društva

Prošle je nedelje okončano sedamdeseto izdanje najpoznatijeg i odavno na razne načine najuticajnijeg i najznačajnijeg evropskog filmskog festivala. Kanskog. Jubilej veliki i važan, koji ovaj festival uvodi u vrlo ozbiljne i poštovanja vredne godine, u osmu deceniju postojanja, pokvarilo je aktuelno stanje u svetu Zapada koji je pod naletima terorizma upravo pred početak Festivala dobio sada već previše brojni i bolni direkt u lice u vidu mančesterskog bombaškog napada na one koji su poželeli da slušaju muziku. Da se slično ne bi ponovilo i u Kanu, njegovi su gosti i publika bili pod žestokim nadzorom svakojakog, vidljivog i nevidljivog obezbeđenja. Ako je i bilo namere da se na ovom mestu u slavljeničko-jubilejskoj atmosferi udari po filmu bombama, napad se nije desio. Svuda je, međutim, vladala atmosfera straha „koji ne priznajemo da postoji“ i usiljenog raspoloženja „sve je kao i do sada“ iako mnogo toga ukazuje da uopšte više nije tako. Ta, inače, pozerska indolentnost i gluma kako smo svi ubeđeni da jeste ono što nije i obrnuto zajednički je sadržalac i lajtmotiv ovogodišnjeg festivala. A da nije tako, dokazali su filmovi. Kao uostalom i mnogo puta do sada. Naravno, žiri, na čelu sa španskim sineastom Pedrom Almodovarom, u skladu sa pomenutim principijelnostima Zapada i ličnim afinitetima ovog predsednika žirija, birao je laureate najpre među onima koji su na bilo koji način demonstrirali tu volju da se zaštite „nejednaki“ i promovišu „nove vrednosti“ modernog društva.

[restrict]

Dobitnici nagrada Otuda je, recimo, za nagradu ostao uskraćen ruski film „Nevoljeni“, snažno i moćno dramsko ostvarenje Andreja Zvajginceva (čuvenog pre svega po „Levijatanu“, takođe zaobiđenom pre nekoliko godina kada se birao kanski pobednik iako je bio superioran u odnosu na sve konkurente) koje se bavi teškom porodičnom tragedijom, odnosno prelamanjem bračne nesreće na život deteta, ostvarenje koji je inače važilo za favorita da osvoji „Zlatnu palmu“. Laureat je, međutim, postao švedski film „Skver“. Premda je delo Šveđanina Rubena Ustlunda takođe jako u nastojanju da se na platnu dočaraju sve blagodeti moderne civilizacije, gledano dakako iz skandinavskog ugla, ruski je film imao daleko snažniji komentar/osudu na eroziju moralnih, porodičnih i etičkih kodova koja postaje glavna opasnost za opstanak našeg sveta. „Skver“ se pak uspešno pozabavio zapadnom dobro udomljenom i u beton utisnutom zabludom u koju svaki stanar te utopije mora da veruje, iluzijom da je svet mesto u kome ima ili bar mora da ima prilike i mesta za sve, u kome smo svi ljubavlju obuzeta zajednica jednakih, moralno uzvišena i principijelno humana. Švedski film je najpre satirični otklon od ove lažne idile koji se otrovnim humorom zapravo obrušava na nju (neki su ga prihvatili i kao cinični napad na političku korektnost) i ako se njegovih skoro dva i po sata posmatraju iz te perspektive, moguće je i opravdati izbor da se ovako značajni jubilej Kanskog festivala u večnost pošalje davanjem nagrade baš ovom i ovakvom delu.

Nisu naravno mimoiđene ni ostale neophodne demonstracije sile demokratije i pomenute „komune jednakih“ u kojoj se svi poštuju. Tako je ni kriva ni dužna da se principijelno istakne kao primer da se žensko stvaralaštvo u Kanu više ne zanemaruje, opet nagrađena američka autorka Sofija Kopola, koju su Zlatnom palmom za najbolju režiju u istoriju Kana merodavni iz ovogodišnjeg žirija „zlatnim slovima“ utisnuli kao prvu ženu kojoj je ovo priznanje pripalo dva puta. Ove je godine to uspela zahvaljujući radu na filmu „Prevaren“ u kome je na tipično njen dosadni, ali „umetnički“ istaknuti način isporučila erotičnu fantaziju o ljubavi i izdaji u vreme američkog građanskog rata, a kroz burni ljubavno-seksualni odnos žene u čiju kuću dospeva ranjeni južnjački vojnik. Dakako i svi ostali omiljeni tematski standardi liberalnog bloka zapadnog sveta su takođe pokriveni nagradama. Posle, a zapravo ispred, ženske nejednakosti, uporno pregalačko delovanje da slično prihvatanje raširenim rukama bude prisutno i kada je reč o temama koje se bave takozvanim gej problemima i osobama. Ove je godine ta čast pripala naprednom francuskom filmu „Sto dvadeset otkucaja u minuti“ jer se  odlučno okrenuo gej borbi za humano lečenje njihovih pristalica obolelih od side. Ne samo da su ga počastili gran-prijem ovogodišnjeg festivala već mu je nagradu dao i „Fipresci“ ispred udruženja internacionalnih filmskih kritičara. Uvek primetno u filmskim temama zastupljeni životopisi i sudbine svakojakih psihopata ove je godine Kan odlučio da posebno izdvoji – Hoakina Feniksa proglasio je najboljim glumcem zahvaljujući njegovoj kreaciji psihički ozbiljno načetog plaćenog ubice u trileru „Nikada nisi ovde“. I najbolja glumica je iz američke kinematografije. Dajan Kriger, odnosno Kruger, kako joj nemačko prezime izgovaraju u Americi, ali i ovde, postala je to odigravši ženu koja je izgubila porodicu u bombaškom napadu u nemačkoj drami „U tami“ nemačkog Turčina Fatiha Akina. Još je jedna predstavnici uglavnom holivudskog šou-biznisa bila među nagrađenima. Zvezda pomenutog filma Sofije Kopole, Australijanka Nikol Kidmen je dobila Specijalnu nagradu festivala povodom sedamdesetogodišnjice.

Retrospektiva povodom jubileja U okviru retrospektivnog dela festivala, ove godine s razlogom vrlo obimnog, nekoliko je slavnih filmova iz prethodnih decenija bilo pred kanskim posetiocima u remasterizovanim kopijama. Najviše je primećen novom dobu tehnički prilagođen čuveni vestern Klinta Istvuda „Neoprošteno“. A jedan od tih za ovu priliku premijerno revitalizovanih naslova bio je i internacionalno svojevremeno prihvaćeni i uspešni film Aleksandra Petrovića „Skupljači perja“, koji je na svečanoj retrospektivnoj premijeri u novom ruhu (tu je obnovljenu kopiju filma odmah prikazao i RTS) ispratila i jedina još živa akterka ostvarenja koje je proslavilo tačno pola veka od kada je snimljeno, Olivera Katarina. Kažu da je bilo vrlo emotivno kada je pred publikom zapevala pesmu iz tog filma „Đelem, đelem“. Inače, našu je kinematografiju u Kanu predstavio pravi front mlađih naraštaja u okviru organizovanog nastupa takozvanog nezavisnog srpskog filma. Iako nije baš jasno od čega nezavisnog i kako se njihov nezavisni nastanak razlikuje od većine filmova koji se kod nas snimaju, ovi su filmovi (dva dugometražna i pet kratkih) dospeli do publike u Kanu u okviru posebnog programa koji je baš konceptualno opredeljen da prepoznaje rad novih naraštaja i baš kroz formu nezavisnog delanja prilikom njihove realizacije. Ukupno, ove je godine Kan zapljusnuo talas srpskog filma u kome se nalazilo čak osam naših ostvarenja, pa je gledano samo kroz brojke ovo kansko izdanje postalo za nas najuspešnije do sada. To je dovelo i do toga da se naša malenkost srpski film tematski nametne u napisu jednog od, kažu, uglednijih francuskih filmskih kritičara Mišela Levija, koji je, pored ostalog, u svom tekstu u časopisu „Imanite“ pohvalio pojavu ovako brojnih mladih srpskih autora, pa se čak usudio da zaključi da prisustvujemo rađanju novog srpskog filma! Lepo je zazvučala ta snishodljivost uglednih zapadnjaka koji nas srčano hvale i istovremeno uspevaju da nipodaštavaju posmatrajući nas poput umornog tate koji gleda na svoje trapavo dete što nikako da odraste i postane njegov sposobni i ravnopravni sledbenik. Taj cinični pogled s visine i tretiranje nas kao da smo juče osamostaljena banana država je i u domenu kinematografskom, kao i u svim ostalim, i ponižavajući i uvredljiv. Tim pre što se ovde kod mnogih i dalje, kao uvek ranije, s dubokim osećanjem zahvalne inferiornosti prihvata kao dobronamerni kompliment – iako to naravno on nije.            

Naš film u Kanu

Tokom festivala potpisan je i Ugovor o saradnji između francuskog Nacionalnog centra za kinematografiju i Filmskog centra Srbije što bi trebalo da dovede do makar malo ozbiljnije izvesnosti za snimanje najpre ovdašnjih mlađih autora

Osim retrospektivnog predstavljanja „Skupljača perja“, ove je godine u Kanu prikazano još sedam srpskih filmova. U okviru programa „Acid Trip 1: Serbia“ Festival autorskog filma je predstavio dela mladih srpskih reditelja – dva dugometražna i pet kratkih. Publika je, tako, tog 19. maja, kada je bilo predviđeno njihovo prikazivanje, videla kratke filmove „Tranzicija“ Milice Tomović, „Kamen u ruci“ Stefana Ivančića, „Izlaz u slučaju opasnosti“ Vladimira Tagića, „Dos patrias“ Koste Ristića i „If I Had it My Way I Would Never leave“ Marka Grbe Singa. Zanimljivo je da su publici predstavljena i dva naša dugometražna igrana filma iz prethodnih sezona – „Vlažnost“ i „Rekvijem za gospođu J“. U Kanu je tokom festivala potpisan i Ugovor o saradnji između francuskog Nacionalnog centra za kinematografiju i pokretne slike i Filmskog centra Srbije što bi trebalo da dovede do makar malo ozbiljnije izvesnosti kada je reč o dolaženju do prilike za snimanje najpre ovdašnjih mlađih autora i početnika među njima.

[/restrict]