Крстареће ракете „Циркон“ – Убице носача авиона

Русија је 1990-их изгубила звање суперсиле, а данас јој сви поново признају овај статус – знајући да Москва поседује читав низ новог оружја уз помоћ којег може да пројектује моћ у било ком делу планете

отово истовремено са спуштањем у воду „Казања“, тренутно најмодерније руске подморнице четврте генерације класе 885-М „Јасењ-М“, у јавност су процурили и подаци о дугоочекиваној противбродској хиперсоничној крстарећој ракети „Циркон“, каквом у овом тренутку не располаже ниједна друга армија света. Управо ће подморнице типа „Јасењ-М“ бити једна од платформи која ће се користити за пренос и лансирање „Циркона“, а нове ракете најкасније до 2022. биће у наоружању низа пловила руске ратне морнарице, укључујући и подморнице пете генерације класе „Хаски“, чије су пројектовање и изградња већ у пуном јеку. Када се споје „Хаски“ и „Циркон“, амерички најмоћнији бродови и носачи авиона неће моћи да се одбране од такве претње. Ове ракете, како јавља „Тас“, на тест полигонима већ развијају брзине од 8 маха, односно више од 9.800 километара на час, док западни ПВО системи не могу да оборе ништа што лети брже од 3,5 маха.

[restrict]

КОШУЉИЦА ОД ПЛАЗМЕ „Циркони“ лете по маневришућим трајекторијама, 11 пута брже него амерички томахавци. Руси засада признају домет од око 500 километара, али се претпоставља да ће се то повећати до 1.500 км. „Циркон“ је наставак пројекта „Калибар-НК“, али нови хиперсонични пројектили, који се таквима могу сматрати тек ако постижу брзине веће од 4 маха (4.800 км на час), означавају долазак новог доба у индустрији наоружања и војној доктрини. Британски таблоиди „Дејли мејл“ и „Сан“ тврде да њихова ратна морнарица нема шансе у судару с новом руском технологијом. Радари не могу да их уоче, јер су „Циркони“ обавијени облаком плазме који упија, а не одбија, радиолокационе таласе. При хиперсоничним брзинама коефицијент отпора ваздуха изједначује се отпору при проласку кроз чврста тела, па се врх ракете претвара у плазму. Због тога је ракета обавијена „кошуљицом од плазме“.
Приликом ранијих покушаја да произведу авион који лети брже од 3.000 километара на час, и Американци су уочили проблем претераног загревања због отпора ваздуха. Они су тада, у пројекту бомбардера „Валкира“, употребљавали искључиво титанијум, али нови руски експерименти показују да при брзинама од 5-6 маха ни то није довољно. Које тачно материјале и погонска горива користе како би постигли огромне брзине и истовремено очували структуру пројектила, није познато. Руски експерти указују да у овом случају тело ракете мора да буде покривено изузетно отпорним термоизолационим „екраном“, то јест раздвајајућим заштитним пољем, уз примену криогене технике хлађења. То је један од главних разлога што у хиперсоничној трци Русије и Америке дуго није било победника.
Ове технологије почеле су да се развијају још 1970-их година, али успеха није било. СССР је у једном тренутку одмакао у овим истраживањима, али су она убрзо обустављена због недостатка новца и процене да таква врста наоружања није била неопходна, јер је паритет стратешких потенцијала омогућавао релативно мирну ситуацију на глобалној арени. Последњих година, међутим, ситуација се променила. Све су чешћи „излети“ америчких поморских и војноваздушних снага на саме рубове руске националне територије, чему доприноси и ширење НАТО-а на исток. У таквим околностима неопходно је имати могућност демонстрације ненуклеарне силе од које нема одбране и тако убедити незване госте да је боље да се не приближавају.

КРАЈ ЕРЕ НОСАЧА АВИОНА Британски стручњак Пол Харпер у изјави за „Сан“ констатује да, без икакве могућности заштите од ракета попут „Циркона“, брод мора да остане изван домашаја, стотинама миља далеко у мору. Сличну тему развија и амерички часопис „Нешенел интерест“ који тврди: „Ове ракете могу да претворе супербродове САД у мултимилијардерска гробља за хиљаде морнара.“ Амерички новинари, наравно, имају у виду чињеницу да је Вашингтон током деценија издвајао десетине милијарди долара за огромну флоту носача авиона, који сада могу постати потпуно неупотребљиви – у потенцијалном сукобу против Русије.
Ако су пре 30 или 50 година носачи авиона изазивали панични страх већ самом појавом у близини потенцијалног противника, са настанком „Циркона“ они ће више личити на гломазне и прескупе, а истовремено веома рањиве системе. За чије одржавање и коришћење амерички порески обвезници сваке године издвајају огромне суме. Можда је и то међу пресудним разлозима што Руси имају само један носач авиона, схватајући да у глобалном сукобу ове баснословно скупе грдосије могу постати лака мета хиперсоничног наоружања. А за демонстрацију силе у локалним конфликтима довољно је да доплови и само „Адмирал Кузњецов“, као недавно покрај обала Сирије.
С друге стране, Русија има огромне ракетне бродове, попут „Петра Великог“ и „Адмирала Нахимова“, који ће у скорој будућности бити модернизовани и почети да носе „Цирконе“. „Нахимов“ ће вероватно већ 2020. године испловити у отворено море опремљен овим ракетама, а очекује се да две године касније то учини и „Петар Велики“. У склопу велике модернизације ових „пловећих монструма“, они ће бити опремљени системима море-ваздух С-400, уместо досадашњих С-300 „Форт“. Укупно, ови бродови носиће сваки по 300 ракета различитог типа, од чега би само „Циркона“ требало да буде између 60 и 72 комада.
Чувени санктпетербуршки поморски биро машиноградње „Малахит“, који је пројектовао и најновије подморнице „Јасењ-М“, сада разрађује перспективну подводну крстарицу „Хаски“ и то у две верзије. Једну као „убицу подморница“, а другу као „убицу бродова и носача авиона“. Управо ова друга биће опремљена „Цирконима“, а суштинска разлика „Хаскија“ у односу на подморнице четврте генерације биће потпуна аутоматизација, чиме ће број посаде моћи да буде смањен до 50 људи. Како је најављено, „Хаски“ ће бити интегрисан у јединствен информациони систем Војнопоморске флоте РФ, мада ни експертима није јасно како ће се постићи емитовање сигнала с великих дубина, што до сада није било могуће.
Када је о хиперсоничним летелицама реч, један од главних проблема, који је у овој фази по свему судећи успешно решен, јесте агрегат који може да развије тако велике брзине. Према доступним подацима, руски конструктори су успели да на теоријском плану осмисле моторе способне да досегну брзине од 25 маха, односно 30.000 километара на час. У практичном смислу, то би ипак могле да буду брзине од 17 до 19 маха, али ни овај задатак не може да буде испуњен пре него што се реши проблем трења које напросто топи све данас познате материјале. Зато се постизање брзине од 8 маха може сматрати огромним успехом, ако ракета у тим условима и даље лети контролисано и стабилно. Колико су Руси у свему томе успели, видеће се веома брзо.

ЕПОХАЛНЕ ИНОВАЦИЈЕ Када је реч о стратешким иновацијама Оружаних снага РФ, последњих година учињени су велики помаци у скоро свим областима. То је озбиљан продор у нуклеарним ракетним системима, како мобилним, тако и шахтног базирања, где су такође примењене хиперсоничне и друге нове технологије, које омогућују пробијање свих врста противракетне одбране. Други сегмент су авијација и морнарица, са много нових пловила, хеликоптера и авиона последње генерације, укључујући и мање и веће савремене бродове, као и подморнице класе „Бореј“, „Јасењ-М“ и пројекат „Хаски“. Трећи ниво научнотехнолошког продора односи се на развој ракетне технологије и радиоелектронске борбе. Русија може да се похвали и системима „Искандер“, „Калибар“, а сада и „Циркон“, као и елементима за радиоелектронско ометање непријатељских апарата, чиме знатно увећава своју одбрамбену моћ.
Ту је и нова платформа „Армата“, из које настаје читав низ технолошких производа: тенкова, оклопних и возила за специјалне намене. Овој групи иновација треба придодати и развој и осавремењавање вишецевних и сателитски навођених реактивних бацача, попут „Торнада“, „Урагана“ или „Солнцепека“, односно нове термобаричне бомбе огромне снаге. Наравно, свега тога не би било да Москва већ годинама не улаже огромна средства у развој своје сателитске групације „Глонас“, чиме уз САД постаје једина земља која може суверено да управља и користи своје навигационе системе. У условима глобалног сукоба, то је основни предуслов преживљавања.
Очигледно је да Русија развоју својих Оружаних снага – како технолошком, тако и условима у којима њихови припадници живе и раде – поклања највећу могућу пажњу, свесна да је то најважнији залог независности и стабилности у будућности. Колико је војно слабљење опасно, најбоље се видело током 1990-их година, када Кремљ није могао практично ниједну комплетну дивизију да оформи. Тако је Русија изгубила звање суперсиле, а данас јој сви поново признају овај статус – знајући да Москва може да пројектује моћ у било ком делу планете.

[/restrict]