Krstareće rakete „Cirkon“ – Ubice nosača aviona

Rusija je 1990-ih izgubila zvanje supersile, a danas joj svi ponovo priznaju ovaj status – znajući da Moskva poseduje čitav niz novog oružja uz pomoć kojeg može da projektuje moć u bilo kom delu planete

otovo istovremeno sa spuštanjem u vodu „Kazanja“, trenutno najmodernije ruske podmornice četvrte generacije klase 885-M „Jasenj-M“, u javnost su procurili i podaci o dugoočekivanoj protivbrodskoj hipersoničnoj krstarećoj raketi „Cirkon“, kakvom u ovom trenutku ne raspolaže nijedna druga armija sveta. Upravo će podmornice tipa „Jasenj-M“ biti jedna od platformi koja će se koristiti za prenos i lansiranje „Cirkona“, a nove rakete najkasnije do 2022. biće u naoružanju niza plovila ruske ratne mornarice, uključujući i podmornice pete generacije klase „Haski“, čije su projektovanje i izgradnja već u punom jeku. Kada se spoje „Haski“ i „Cirkon“, američki najmoćniji brodovi i nosači aviona neće moći da se odbrane od takve pretnje. Ove rakete, kako javlja „Tas“, na test poligonima već razvijaju brzine od 8 maha, odnosno više od 9.800 kilometara na čas, dok zapadni PVO sistemi ne mogu da obore ništa što leti brže od 3,5 maha.

[restrict]

KOŠULJICA OD PLAZME „Cirkoni“ lete po manevrišućim trajektorijama, 11 puta brže nego američki tomahavci. Rusi zasada priznaju domet od oko 500 kilometara, ali se pretpostavlja da će se to povećati do 1.500 km. „Cirkon“ je nastavak projekta „Kalibar-NK“, ali novi hipersonični projektili, koji se takvima mogu smatrati tek ako postižu brzine veće od 4 maha (4.800 km na čas), označavaju dolazak novog doba u industriji naoružanja i vojnoj doktrini. Britanski tabloidi „Dejli mejl“ i „San“ tvrde da njihova ratna mornarica nema šanse u sudaru s novom ruskom tehnologijom. Radari ne mogu da ih uoče, jer su „Cirkoni“ obavijeni oblakom plazme koji upija, a ne odbija, radiolokacione talase. Pri hipersoničnim brzinama koeficijent otpora vazduha izjednačuje se otporu pri prolasku kroz čvrsta tela, pa se vrh rakete pretvara u plazmu. Zbog toga je raketa obavijena „košuljicom od plazme“.
Prilikom ranijih pokušaja da proizvedu avion koji leti brže od 3.000 kilometara na čas, i Amerikanci su uočili problem preteranog zagrevanja zbog otpora vazduha. Oni su tada, u projektu bombardera „Valkira“, upotrebljavali isključivo titanijum, ali novi ruski eksperimenti pokazuju da pri brzinama od 5-6 maha ni to nije dovoljno. Koje tačno materijale i pogonska goriva koriste kako bi postigli ogromne brzine i istovremeno očuvali strukturu projektila, nije poznato. Ruski eksperti ukazuju da u ovom slučaju telo rakete mora da bude pokriveno izuzetno otpornim termoizolacionim „ekranom“, to jest razdvajajućim zaštitnim poljem, uz primenu kriogene tehnike hlađenja. To je jedan od glavnih razloga što u hipersoničnoj trci Rusije i Amerike dugo nije bilo pobednika.
Ove tehnologije počele su da se razvijaju još 1970-ih godina, ali uspeha nije bilo. SSSR je u jednom trenutku odmakao u ovim istraživanjima, ali su ona ubrzo obustavljena zbog nedostatka novca i procene da takva vrsta naoružanja nije bila neophodna, jer je paritet strateških potencijala omogućavao relativno mirnu situaciju na globalnoj areni. Poslednjih godina, međutim, situacija se promenila. Sve su češći „izleti“ američkih pomorskih i vojnovazdušnih snaga na same rubove ruske nacionalne teritorije, čemu doprinosi i širenje NATO-a na istok. U takvim okolnostima neophodno je imati mogućnost demonstracije nenuklearne sile od koje nema odbrane i tako ubediti nezvane goste da je bolje da se ne približavaju.

KRAJ ERE NOSAČA AVIONA Britanski stručnjak Pol Harper u izjavi za „San“ konstatuje da, bez ikakve mogućnosti zaštite od raketa poput „Cirkona“, brod mora da ostane izvan domašaja, stotinama milja daleko u moru. Sličnu temu razvija i američki časopis „Nešenel interest“ koji tvrdi: „Ove rakete mogu da pretvore superbrodove SAD u multimilijarderska groblja za hiljade mornara.“ Američki novinari, naravno, imaju u vidu činjenicu da je Vašington tokom decenija izdvajao desetine milijardi dolara za ogromnu flotu nosača aviona, koji sada mogu postati potpuno neupotrebljivi – u potencijalnom sukobu protiv Rusije.
Ako su pre 30 ili 50 godina nosači aviona izazivali panični strah već samom pojavom u blizini potencijalnog protivnika, sa nastankom „Cirkona“ oni će više ličiti na glomazne i preskupe, a istovremeno veoma ranjive sisteme. Za čije održavanje i korišćenje američki poreski obveznici svake godine izdvajaju ogromne sume. Možda je i to među presudnim razlozima što Rusi imaju samo jedan nosač aviona, shvatajući da u globalnom sukobu ove basnoslovno skupe grdosije mogu postati laka meta hipersoničnog naoružanja. A za demonstraciju sile u lokalnim konfliktima dovoljno je da doplovi i samo „Admiral Kuznjecov“, kao nedavno pokraj obala Sirije.
S druge strane, Rusija ima ogromne raketne brodove, poput „Petra Velikog“ i „Admirala Nahimova“, koji će u skoroj budućnosti biti modernizovani i početi da nose „Cirkone“. „Nahimov“ će verovatno već 2020. godine isploviti u otvoreno more opremljen ovim raketama, a očekuje se da dve godine kasnije to učini i „Petar Veliki“. U sklopu velike modernizacije ovih „plovećih monstruma“, oni će biti opremljeni sistemima more-vazduh S-400, umesto dosadašnjih S-300 „Fort“. Ukupno, ovi brodovi nosiće svaki po 300 raketa različitog tipa, od čega bi samo „Cirkona“ trebalo da bude između 60 i 72 komada.
Čuveni sanktpeterburški pomorski biro mašinogradnje „Malahit“, koji je projektovao i najnovije podmornice „Jasenj-M“, sada razrađuje perspektivnu podvodnu krstaricu „Haski“ i to u dve verzije. Jednu kao „ubicu podmornica“, a drugu kao „ubicu brodova i nosača aviona“. Upravo ova druga biće opremljena „Cirkonima“, a suštinska razlika „Haskija“ u odnosu na podmornice četvrte generacije biće potpuna automatizacija, čime će broj posade moći da bude smanjen do 50 ljudi. Kako je najavljeno, „Haski“ će biti integrisan u jedinstven informacioni sistem Vojnopomorske flote RF, mada ni ekspertima nije jasno kako će se postići emitovanje signala s velikih dubina, što do sada nije bilo moguće.
Kada je o hipersoničnim letelicama reč, jedan od glavnih problema, koji je u ovoj fazi po svemu sudeći uspešno rešen, jeste agregat koji može da razvije tako velike brzine. Prema dostupnim podacima, ruski konstruktori su uspeli da na teorijskom planu osmisle motore sposobne da dosegnu brzine od 25 maha, odnosno 30.000 kilometara na čas. U praktičnom smislu, to bi ipak mogle da budu brzine od 17 do 19 maha, ali ni ovaj zadatak ne može da bude ispunjen pre nego što se reši problem trenja koje naprosto topi sve danas poznate materijale. Zato se postizanje brzine od 8 maha može smatrati ogromnim uspehom, ako raketa u tim uslovima i dalje leti kontrolisano i stabilno. Koliko su Rusi u svemu tome uspeli, videće se veoma brzo.

EPOHALNE INOVACIJE Kada je reč o strateškim inovacijama Oružanih snaga RF, poslednjih godina učinjeni su veliki pomaci u skoro svim oblastima. To je ozbiljan prodor u nuklearnim raketnim sistemima, kako mobilnim, tako i šahtnog baziranja, gde su takođe primenjene hipersonične i druge nove tehnologije, koje omogućuju probijanje svih vrsta protivraketne odbrane. Drugi segment su avijacija i mornarica, sa mnogo novih plovila, helikoptera i aviona poslednje generacije, uključujući i manje i veće savremene brodove, kao i podmornice klase „Borej“, „Jasenj-M“ i projekat „Haski“. Treći nivo naučnotehnološkog prodora odnosi se na razvoj raketne tehnologije i radioelektronske borbe. Rusija može da se pohvali i sistemima „Iskander“, „Kalibar“, a sada i „Cirkon“, kao i elementima za radioelektronsko ometanje neprijateljskih aparata, čime znatno uvećava svoju odbrambenu moć.
Tu je i nova platforma „Armata“, iz koje nastaje čitav niz tehnoloških proizvoda: tenkova, oklopnih i vozila za specijalne namene. Ovoj grupi inovacija treba pridodati i razvoj i osavremenjavanje višecevnih i satelitski navođenih reaktivnih bacača, poput „Tornada“, „Uragana“ ili „Solncepeka“, odnosno nove termobarične bombe ogromne snage. Naravno, svega toga ne bi bilo da Moskva već godinama ne ulaže ogromna sredstva u razvoj svoje satelitske grupacije „Glonas“, čime uz SAD postaje jedina zemlja koja može suvereno da upravlja i koristi svoje navigacione sisteme. U uslovima globalnog sukoba, to je osnovni preduslov preživljavanja.
Očigledno je da Rusija razvoju svojih Oružanih snaga – kako tehnološkom, tako i uslovima u kojima njihovi pripadnici žive i rade – poklanja najveću moguću pažnju, svesna da je to najvažniji zalog nezavisnosti i stabilnosti u budućnosti. Koliko je vojno slabljenje opasno, najbolje se videlo tokom 1990-ih godina, kada Kremlj nije mogao praktično nijednu kompletnu diviziju da oformi. Tako je Rusija izgubila zvanje supersile, a danas joj svi ponovo priznaju ovaj status – znajući da Moskva može da projektuje moć u bilo kom delu planete.

[/restrict]