Изборни дебакл сребреничког лобија

Пише Стефан Каргановић

После скоро двадесет година приљежног и обилно финансираног труда сребреничког лобија у Србији да став јавности о овом кључном питању барем омекша, може се констатовати да ова операција није доживела успех

Један добар резултат протеклих избора је то да су до ногу потучени сви кандидати који су својим иностраним налогодавцима и финансијерима покушали да се додворе покајничким прихватањем лажног геноцида у Сребреници. На овим изборима таквих кандидата је било три: Вук Јеремић, Саша Јанковић и Ненад Чанак. Оваква концентрација лобиста за исту ствар убедљиво сугерише постојање смишљене намере страног фактора да службени наратив напокон трајно угради у параметре прихваћеног јавног дискурса у Србији. Али тај покушај је неславно пропао.

[restrict]

Пре три недеље забележили смо пробни балон о признавању „сребреничког геноцида“ који је лансирао Владимир Тодорић, високи функционер у кампањи Вука Јеремића („Печат“ бр. 462). Непосредно пред изборе и Саша Јанковић се придружио том хору, иступајући са слично несувислим аргументима (интервју „Инсајдеру“, 29. март 2017). Политички агитатор и опортуниста Ненад Чанак, који је на овим изборима био прегажен, већ дуги низ година води агресивну кампању за криминализацију „оспоравања сребреничког геноцида“ у Србији.
Ма колико овакви ставови били популарни у страним центрима моћи, који су подржали и финансирали председничке кампање наведених кандидата, међу бирачима Србије одјек је био крајње неповољан. Збирно, председнички кандидати који су заступали нормализовање признавања „сребреничког геноцида“ као легитимног става у српском јавном дискурсу – и као тезу која се може заступати и изван моралног и политичког гета где се налазе Наташа Кандић и Соња Бисерко па ипак не бити кажњен на изборима – прошли су катастрофално. Успели су да сакупе једва 20 одсто од укупног броја гласова. После скоро двадесет година приљежног и обилно финансираног труда сребреничког лобија у Србији да став јавности о овом кључном питању барем омекша – макар и не успео да јој сасвим измени свест – труд се није исплатио и покушај, очигледно, није уродио плодом.
Зато је ово добра прилика да читаоцима поновимо наш сребренички катехизам.
Шта се стварно догодило у Сребреници?
Сребреница је изворна „операција под лажном заставом“ и „мајка“ многих других, које су уследиле. Професионално и брутално, извели су је кадрови из пете колоне која је деловала унутар службе безбедности босанских Срба, да би затим колеге из цивилног апарата последице учиниле још штетнијим по Републику Српску не предузимајући ништа да истраже злочин и открију и казне починиоце. Користећи потпуну контролу над глобалним средствима јавног информисања и свим значајним механизмима међународног политичког одлучивања, водеће државе западне алијансе лако и успешно довршиле су посао који су започели њихови агенти на терену. Исконструисан је мит о „осам хиљада погубљених мушкараца и дечака“, који је затим добио квазиправну потврду у пресудама Хашког трибунала, установе коју су режисери Сребренице успоставили и још увек одржавају да би служила тој сврси.
Локални сарадници под страним обавештајним надзором средином јула 1995. на подручју Сребренице погубили су између 1.000 и 1.500 ратних заробљеника да би се створила материјална основа за злочин који ће затим бити импутиран српској страни, а који је био у фази планирања најмање годину и по дана пре извршења. На хашким суђењима није била предочена ни трунка доказа о учешћу војних или политичких структура ВРС или Републике Српске у овим кривичним радњама, мимо дивљег деловања убачених елемената, у служби страног интереса.
Тежак злочин извршен је да би кривична и политичка одговорност могла бити приписана страни која за њега није сносила кривицу. То је суштинско обележје операција под лажном заставом, међу којима Сребреница представља један од најспектакуларнијих примера.
Како су инсценирани догађаји у Сребреници утрли пут „хуманитарним ратовима“ НАТО-а и какве је последице то имало?
Операција под лажном заставом у Сребреници била је неопходна, између осталог, да би се створило наизглед сувисло образложење за будуће „хуманитарне ратове“ које ће повести НАТО и да би деловала убедљиво упоредо разрађена интервенционистичка доктрина „права на пружање заштите“. Сребреница је смишљено изрежирана тако да се створи утисак да се, том приликом, пропуст НАТО земаља да интервенишу догодио као последица западне неспретности и нејединства. Из ових сумњивих премиса уследио је лицемеран закључак који открива сврху целе ујдурме: парола да се никада не сме дозволити понављање сличних пропуста, када угрожене популације опет на сличан начин буду угрожавали „сурови агресори“ или „диктатори који убијају сопствени народ“. После Сребренице те рефрене непрекидно слушамо као оправдање за нападе на непокорне суверене државе, које НАТО с времена на време предузима, да би их ставио под контролу и опљачкао њихова природна богатства.
На Балкану узгредна корист коју западна алијанса црпи од Сребренице је сејање семена трајног непријатељства између две најбројније и најзначајније заједнице на тим просторима, муслимана и православних хришћана. Подељене и међусобно завађене, обе заједнице су слабе и подложне манипулисању, неспособне да се здруженим снагама супротставе заједничком непријатељу. За Запад, то представља идеално стање. После Сребренице 1995. године, као последица широке примене циничне и смртоносне доктрине „права на заштиту“, процењује се да су западне војске у својим походима побиле до три милиона невиних муслимана, премашујући за неколико стотина пута цифру од 8.000, које су Срби наводно стрељали у Сребреници.
Шта је трајно наслеђе сребреничке операције?
Трајно наслеђе балканских ратова деведесетих година је оно што је професор Едвард Херман беспрекорно тачно назвао „тријумфом пропаганде над критичким расуђивањем на крају двадесетог века“. Као што је наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ својим истраживањима доказала, а што нико до сада није могао да оспори, службени сребренички наратив пун је зјапећих рупа и неутемељених тврдњи. Чињеница да западни медији и политичке установе у великој мери пред тим жмуре и већ двадесет година упорно, механички понављају све неодрживију причу о „сребреничком геноциду“, жалосно је сведочанство о њиховом подаништву својим дубоким државама и хегемонистичкој глобалној агенди којој служе.
Сребреница је испланирана и изведена управо у служби те аморалне агенде.

[/restrict]