Izborni debakl srebreničkog lobija

Piše Stefan Karganović

Posle skoro dvadeset godina prilježnog i obilno finansiranog truda srebreničkog lobija u Srbiji da stav javnosti o ovom ključnom pitanju barem omekša, može se konstatovati da ova operacija nije doživela uspeh

Jedan dobar rezultat proteklih izbora je to da su do nogu potučeni svi kandidati koji su svojim inostranim nalogodavcima i finansijerima pokušali da se dodvore pokajničkim prihvatanjem lažnog genocida u Srebrenici. Na ovim izborima takvih kandidata je bilo tri: Vuk Jeremić, Saša Janković i Nenad Čanak. Ovakva koncentracija lobista za istu stvar ubedljivo sugeriše postojanje smišljene namere stranog faktora da službeni narativ napokon trajno ugradi u parametre prihvaćenog javnog diskursa u Srbiji. Ali taj pokušaj je neslavno propao.

[restrict]

Pre tri nedelje zabeležili smo probni balon o priznavanju „srebreničkog genocida“ koji je lansirao Vladimir Todorić, visoki funkcioner u kampanji Vuka Jeremića („Pečat“ br. 462). Neposredno pred izbore i Saša Janković se pridružio tom horu, istupajući sa slično nesuvislim argumentima (intervju „Insajderu“, 29. mart 2017). Politički agitator i oportunista Nenad Čanak, koji je na ovim izborima bio pregažen, već dugi niz godina vodi agresivnu kampanju za kriminalizaciju „osporavanja srebreničkog genocida“ u Srbiji.
Ma koliko ovakvi stavovi bili popularni u stranim centrima moći, koji su podržali i finansirali predsedničke kampanje navedenih kandidata, među biračima Srbije odjek je bio krajnje nepovoljan. Zbirno, predsednički kandidati koji su zastupali normalizovanje priznavanja „srebreničkog genocida“ kao legitimnog stava u srpskom javnom diskursu – i kao tezu koja se može zastupati i izvan moralnog i političkog geta gde se nalaze Nataša Kandić i Sonja Biserko pa ipak ne biti kažnjen na izborima – prošli su katastrofalno. Uspeli su da sakupe jedva 20 odsto od ukupnog broja glasova. Posle skoro dvadeset godina prilježnog i obilno finansiranog truda srebreničkog lobija u Srbiji da stav javnosti o ovom ključnom pitanju barem omekša – makar i ne uspeo da joj sasvim izmeni svest – trud se nije isplatio i pokušaj, očigledno, nije urodio plodom.
Zato je ovo dobra prilika da čitaocima ponovimo naš srebrenički katehizam.
Šta se stvarno dogodilo u Srebrenici?
Srebrenica je izvorna „operacija pod lažnom zastavom“ i „majka“ mnogih drugih, koje su usledile. Profesionalno i brutalno, izveli su je kadrovi iz pete kolone koja je delovala unutar službe bezbednosti bosanskih Srba, da bi zatim kolege iz civilnog aparata posledice učinile još štetnijim po Republiku Srpsku ne preduzimajući ništa da istraže zločin i otkriju i kazne počinioce. Koristeći potpunu kontrolu nad globalnim sredstvima javnog informisanja i svim značajnim mehanizmima međunarodnog političkog odlučivanja, vodeće države zapadne alijanse lako i uspešno dovršile su posao koji su započeli njihovi agenti na terenu. Iskonstruisan je mit o „osam hiljada pogubljenih muškaraca i dečaka“, koji je zatim dobio kvazipravnu potvrdu u presudama Haškog tribunala, ustanove koju su režiseri Srebrenice uspostavili i još uvek održavaju da bi služila toj svrsi.
Lokalni saradnici pod stranim obaveštajnim nadzorom sredinom jula 1995. na području Srebrenice pogubili su između 1.000 i 1.500 ratnih zarobljenika da bi se stvorila materijalna osnova za zločin koji će zatim biti imputiran srpskoj strani, a koji je bio u fazi planiranja najmanje godinu i po dana pre izvršenja. Na haškim suđenjima nije bila predočena ni trunka dokaza o učešću vojnih ili političkih struktura VRS ili Republike Srpske u ovim krivičnim radnjama, mimo divljeg delovanja ubačenih elemenata, u službi stranog interesa.
Težak zločin izvršen je da bi krivična i politička odgovornost mogla biti pripisana strani koja za njega nije snosila krivicu. To je suštinsko obeležje operacija pod lažnom zastavom, među kojima Srebrenica predstavlja jedan od najspektakularnijih primera.
Kako su inscenirani događaji u Srebrenici utrli put „humanitarnim ratovima“ NATO-a i kakve je posledice to imalo?
Operacija pod lažnom zastavom u Srebrenici bila je neophodna, između ostalog, da bi se stvorilo naizgled suvislo obrazloženje za buduće „humanitarne ratove“ koje će povesti NATO i da bi delovala ubedljivo uporedo razrađena intervencionistička doktrina „prava na pružanje zaštite“. Srebrenica je smišljeno izrežirana tako da se stvori utisak da se, tom prilikom, propust NATO zemalja da intervenišu dogodio kao posledica zapadne nespretnosti i nejedinstva. Iz ovih sumnjivih premisa usledio je licemeran zaključak koji otkriva svrhu cele ujdurme: parola da se nikada ne sme dozvoliti ponavljanje sličnih propusta, kada ugrožene populacije opet na sličan način budu ugrožavali „surovi agresori“ ili „diktatori koji ubijaju sopstveni narod“. Posle Srebrenice te refrene neprekidno slušamo kao opravdanje za napade na nepokorne suverene države, koje NATO s vremena na vreme preduzima, da bi ih stavio pod kontrolu i opljačkao njihova prirodna bogatstva.
Na Balkanu uzgredna korist koju zapadna alijansa crpi od Srebrenice je sejanje semena trajnog neprijateljstva između dve najbrojnije i najznačajnije zajednice na tim prostorima, muslimana i pravoslavnih hrišćana. Podeljene i međusobno zavađene, obe zajednice su slabe i podložne manipulisanju, nesposobne da se združenim snagama suprotstave zajedničkom neprijatelju. Za Zapad, to predstavlja idealno stanje. Posle Srebrenice 1995. godine, kao posledica široke primene cinične i smrtonosne doktrine „prava na zaštitu“, procenjuje se da su zapadne vojske u svojim pohodima pobile do tri miliona nevinih muslimana, premašujući za nekoliko stotina puta cifru od 8.000, koje su Srbi navodno streljali u Srebrenici.
Šta je trajno nasleđe srebreničke operacije?
Trajno nasleđe balkanskih ratova devedesetih godina je ono što je profesor Edvard Herman besprekorno tačno nazvao „trijumfom propagande nad kritičkim rasuđivanjem na kraju dvadesetog veka“. Kao što je naša nevladina organizacija „Istorijski projekat Srebrenica“ svojim istraživanjima dokazala, a što niko do sada nije mogao da ospori, službeni srebrenički narativ pun je zjapećih rupa i neutemeljenih tvrdnji. Činjenica da zapadni mediji i političke ustanove u velikoj meri pred tim žmure i već dvadeset godina uporno, mehanički ponavljaju sve neodrživiju priču o „srebreničkom genocidu“, žalosno je svedočanstvo o njihovom podaništvu svojim dubokim državama i hegemonističkoj globalnoj agendi kojoj služe.
Srebrenica je isplanirana i izvedena upravo u službi te amoralne agende.

[/restrict]