Ердоганов европски маневар

Пише Милош Милојевић

Вашар лицемерја. Тако би се у најкраћем могла окарактерисати дешавања која су довела до најновијег затезања односа између Турске и неколико европских држава – пре свих Немачке и Холандије

Док с једне стране европски званичници и медији указују да мере америчког председника Доналда Трампа усмерене на ограничавање миграције нарушавају либерални светски поредак – европске владе од прошлог марта спроводе споразум са Турском који треба да држи даље од њихових граница најновији продукт блискоисточног политичког хаоса. Док Турска критикује холандску владу да онемогућава слободан говор њеним званичницима, у самој Турској у затворима чами више од 80 градоначелника и стотину новинара, смештених тамо после неуспешног државног удара у јулу прошле године. Готово симултано са забранама појединим турским званичницима да агитују за референдум у низу немачких градова, у Франкфурту на Мајни одржан је велики протест Курда против Ердогана и предстојећег референдума. Демонстранти су према наводима Ројтерса узвикивали „Ердогане, терористо“ и позивали су да се ослободи један од заточених лидера Радничке партије Курдистана (ПКК) Абдулах Оџалан. Турски званичници нису пропустили да укажу на ову недоследност с обзиром на то да и САД и Европска унија сматрају ПКК за терористичку организацију.

Поред тога, док је европски „политички мејнстрим“ указивао на опасност од успона Герта Вилдерса на прошлонедељним изборима у Холандији истичући његову жестоку исламофобију, сам Марк Руте, који је на челу холандске владе од 2010. године, усвојио је у својим предизборним наступима неке елементе десничарске политичке фразеологије када су по среди миграције и положај ислама у Европи.

[restrict]

Референдумска игра

Односи Турске и Запада – Вашингтона, Брисела, Берлина, а сада и Хага – у више наврата су били на озбиљним искушењима од почетка блискоисточне кризе 2011. године. Ситуација је постала још сложенија после неуспелог државног удара у Турској у јулу прошле године. Ако се најновија размена удараца између Анкаре и неколико европских престоница може окарактерисати моралним категоријама – обостраним лицемерјем и двоструким стандардима – политичка ситуација у Турској после покушаја државног удара може се најлакше описати терминима преузетим из психологије. Кључна реч је – параноја.

Реџеп Тајип Ердоган је – сасвим очекивано – искористио ситуацију да значајно увећа своју политичку моћ. ПКК и њена непочинства на југоистоку земље, бомбашки напади Исламске државе и мистична мрежа гулениста која захвата турску управу дају Ердогану пун резервоар неваљалаца на које може да се позове када је потребно политички мотивисати јавно мњење. Иако може да влада декретима и у великој мери сузбије опозиционо деловање док траје ванредно стање установљено прошле године, Ердоган је одлучан да правно санкционише новонастале прилике.

Постојање горенабројаних претњи према тумачењу Ердогана и његових присталица је довољно добар разлог да се већи део извршне власти концентрише у рукама једне личности. Посебно пошто се згодно наместило да је он та личност. За 16. април ове године заказан је референдум у Турској о уставној реформи. Ако се уставни амандмани усвоје, извршна власт ће бити концентрисана у рукама председника републике, што је функција која сада има претежно церемонијалну улогу. Он ће моћи да поставља и разрешује министре и предлаже нацрт државног буџета. Положај председника владе ће бити значајно ослабљен, па ће ове промене – ако буду изгласане и спроведене – представљати прелазак са парламентарног на председнички систем. Председник ће ову дужност моћи да обавља у два петогодишња мандата. Пошто ће промене евентуално ступити на снагу 2019, то хипотетички значи да би оснажени Ердоган могао да буде на челу Турске све до 2029. године.

Заговорници афирмативног исхода референдумског гласања указују да ће ове промене довести до успостављања административне стабилности и реформе Устава који је недемократски октроисала војна хунта што је владала земљом.

Опозициони критичари, међутим, указују да због ванредног стања грађанско друштво и пословна удружења нису могли слободно да изнесу критичке примедбе на предложена решења. Опозициони лидер Кемал Куличдароглу указао је како су „правила игре“ била неповољна за заговорнике негативног одговора на референдуму.

Исход референдума је нејасан – поједине процене указују да су гласачи подељени на готово два једнака табора уз релативно бројне неопредељене. Због тога је веома важно анимирање турске дијаспоре која се у Европи процењује на око четири милиона. Многи међу њима имају двојно држављанство и право да гласају и у Турској. Штавише, у новембру 2015. године на националним изборима турска дијаспора у Немачкој је показала претежније проердогановско расположење од гласача у самој Турској – и то за незанемарљивих десет процентних поена!

 

Криза лала  

Турски званичници нису имали среће пошто се њихова референдумска кампања поклопила са предизборном кампањом у Холандији и изборном атмосфером у још неколико европских држава (пре свега у Немачкој). А у европском политичком животу питање односа према „муслиманском фактору“ има веће место у јавном дискурсу него током ранијих изборних циклуса. Умерени холандски премијер Марк Руте, чија је партија освојила највише гласова на изборима прошле среде, изјавио је прилично оштро мигрантима из муслимаснких земаља: „Или се понашајте нормално или одлазите“, указујући сасвим експлицитно да усељеници и њихови потомци морају да се прилагоде културолошким нормама холандског друштва.

Ердоган је прозрео предизборни маневар и одлучио да га искористи за властите политичке потребе. „Ако сте спремни да жртвујете холандско-турске односе зарад избора у среду, платићете цену“, изјавио је Ердоган не прецизирајући при томе о каквој је цени реч.

И холандски и турски званичници одлучили су се на серију оштрих, па и непримерених реакција које су обориле односе две земље на врло ниске гране. У Холандији живи око 400.000 становника турског порекла и међу њима је Ердоган прилично популарна личност, што се не допада њиховим холандским суграђанима.

Холандија није једина земља која је онемогућила референдумску агитацију турским званичницима. Швајцарска је то урадила 10. марта као и Аустрија. Почетком месеца сличне забране стигле су из више немачких градова који су као разлог за онемогућавање окупљања навели безбедносне ризике.

У суботу, 11. марта, холандске власти су одбиле да издају дозволу за слетање турском министру спољних послова Мевлуту Чавушоглуу. Чавушоглу је раније био спречен да говори у Хамбургу што је Ердоган искористио да упореди понашање ове земље са примерима из њене нацистичке прошлости. Турски министар спољних послова искористио је ову неугодност да у говору у Мецу, према наводима Гардијана, истакне да је Холандија „престоница фашизма“.

Истог дана ситуација се додатно закомпликовала с обзиром на то да је у Ротердам аутомобилом покушала да допутује турска министарка за породична питања Фатма Бетул Сајан Каја. Гардијан пише да је она надомак турског конзулата у Ротердаму провела четири часа у аутомобилу окружена хиљадама демонстраната који су махали турским заставама. Многи су изашли на улице након што су преко турских информативних канала видели шта се дешава. Њу су потом холандски полицајци испратили до немачке границе одакле је авионом одлетела за Анкару. На конференцији за медије изјавила је како је доживела груб третман. Холандски званичници су ово негирали подвлачећи да она није депортована и да је њена „вожња“ до немачке границе изведена уз консултације са турском владом и високом представницом ЕУ за спољне послове Федериком Могерини. Ердоган је реаговао жестоко – на скупу у Истанбулу изјавио је да се Холандија понаша као банана република и позвао је међународну заједницу да уведе мере против ове земље иако није навео да ли ће његова држава увести једностране економске санкције Холандији. Изјавио је и да је Турска спремна да тужи Холандију суду за људска права. Градоначелник Ротердама изјавио је како је био обманут пошто је турски конзул рекао да ниједан званичник тог дана неће доћи у град и да су министарка Каја и њена пратња путовали у различитим конвојима како би избегли холандску полицију.

Сутрадан, 12. марта, у Ротердаму су одржани протести током којих је ухапшено 16 људи. Највећи део је веома брзо пуштен из притвора. У Турској су Ердоганове присталице протестовале „клањем“ поморанџи и испијањем ђуса што је врло прозирна алузија на холандску националну боју. Разрешење ситуације и даље није на видику.

 

Ердоганово затезање лука

Поједини аналитичари су, алудирајући на метафору Ахмета Давутоглуа, указивали да је турски блискоисточни ангажман добрим делом подстакнут бољим позиционирањем у односима са Западом. Што се лук више затеже ка Истоку, стрела даље лети на Запад. Ситуација је сада обратна – турски председник је спреман да ризикује односе са западним државама како би одапео стрелу. Можда не далеко на Исток, али свакако широм Анадолије где ће се у одлучивати о судбини намераване уставне реформе.

Економист указује да Ердогану није било по вољи да референдум у Турској прикаже као искључиво турско унутрашње питање. Сада је у прилици, необични сплетом околности, да своју „вољу за моћ“ прикаже као одбрамбени напор против странаца који ничим изазвани кидишу на Турску.

ЕУ је, подстакнута властитим политичким прагматизмом, мирно гледала Ердоганово политичко јачање. Асли Ајдинрасбас, у коментару за Вашингтон пост, бележи да Турска и Европа више нису савезници већ „ривали у хобсовском свету који поново помаља своје грозно лице“.

Турска је формално кандидат за чланство у ЕУ, али у праксу није спроведен ни прошлогодишњи споразум о избеглицама према чијим одредбама је требало да буде омогућена визна либерализација. ЕУ нема воље да улаже напор и средства како би се упустила у рискантан подухват турског политичког преображаја. Она је вољна да уреди своје односе са Турском на бази међунационалних односа у духу тврдог политичког реализма.

Ни у Турској не постоји ентузијазам за продужење европског пута – ако дође до, на пример, поновног успостављања смртне казне, што је Ердоган недавно најавио, постоји шанса да буду поништени и раније постигнути споразуми између Брисела и Анкаре. У референдумском заносу Ердоган као да не мари. Штавише, позвао је турске исељенике да рађају што више деце и тако преобразе Европу што мора да звучи крајње морбидно западноевропским ушима. Ердоган је очито спреман на конфронтацију. Са колико ће моћи бити у прилици да води борбу – знаће се после априлског референдума.              

[/restrict]