Erdoganov evropski manevar

Piše Miloš Milojević

Vašar licemerja. Tako bi se u najkraćem mogla okarakterisati dešavanja koja su dovela do najnovijeg zatezanja odnosa između Turske i nekoliko evropskih država – pre svih Nemačke i Holandije

Dok s jedne strane evropski zvaničnici i mediji ukazuju da mere američkog predsednika Donalda Trampa usmerene na ograničavanje migracije narušavaju liberalni svetski poredak – evropske vlade od prošlog marta sprovode sporazum sa Turskom koji treba da drži dalje od njihovih granica najnoviji produkt bliskoistočnog političkog haosa. Dok Turska kritikuje holandsku vladu da onemogućava slobodan govor njenim zvaničnicima, u samoj Turskoj u zatvorima čami više od 80 gradonačelnika i stotinu novinara, smeštenih tamo posle neuspešnog državnog udara u julu prošle godine. Gotovo simultano sa zabranama pojedinim turskim zvaničnicima da agituju za referendum u nizu nemačkih gradova, u Frankfurtu na Majni održan je veliki protest Kurda protiv Erdogana i predstojećeg referenduma. Demonstranti su prema navodima Rojtersa uzvikivali „Erdogane, teroristo“ i pozivali su da se oslobodi jedan od zatočenih lidera Radničke partije Kurdistana (PKK) Abdulah Odžalan. Turski zvaničnici nisu propustili da ukažu na ovu nedoslednost s obzirom na to da i SAD i Evropska unija smatraju PKK za terorističku organizaciju.

Pored toga, dok je evropski „politički mejnstrim“ ukazivao na opasnost od uspona Gerta Vildersa na prošlonedeljnim izborima u Holandiji ističući njegovu žestoku islamofobiju, sam Mark Rute, koji je na čelu holandske vlade od 2010. godine, usvojio je u svojim predizbornim nastupima neke elemente desničarske političke frazeologije kada su po sredi migracije i položaj islama u Evropi.

[restrict]

Referendumska igra

Odnosi Turske i Zapada – Vašingtona, Brisela, Berlina, a sada i Haga – u više navrata su bili na ozbiljnim iskušenjima od početka bliskoistočne krize 2011. godine. Situacija je postala još složenija posle neuspelog državnog udara u Turskoj u julu prošle godine. Ako se najnovija razmena udaraca između Ankare i nekoliko evropskih prestonica može okarakterisati moralnim kategorijama – obostranim licemerjem i dvostrukim standardima – politička situacija u Turskoj posle pokušaja državnog udara može se najlakše opisati terminima preuzetim iz psihologije. Ključna reč je – paranoja.

Redžep Tajip Erdogan je – sasvim očekivano – iskoristio situaciju da značajno uveća svoju političku moć. PKK i njena nepočinstva na jugoistoku zemlje, bombaški napadi Islamske države i mistična mreža gulenista koja zahvata tursku upravu daju Erdoganu pun rezervoar nevaljalaca na koje može da se pozove kada je potrebno politički motivisati javno mnjenje. Iako može da vlada dekretima i u velikoj meri suzbije opoziciono delovanje dok traje vanredno stanje ustanovljeno prošle godine, Erdogan je odlučan da pravno sankcioniše novonastale prilike.

Postojanje gorenabrojanih pretnji prema tumačenju Erdogana i njegovih pristalica je dovoljno dobar razlog da se veći deo izvršne vlasti koncentriše u rukama jedne ličnosti. Posebno pošto se zgodno namestilo da je on ta ličnost. Za 16. april ove godine zakazan je referendum u Turskoj o ustavnoj reformi. Ako se ustavni amandmani usvoje, izvršna vlast će biti koncentrisana u rukama predsednika republike, što je funkcija koja sada ima pretežno ceremonijalnu ulogu. On će moći da postavlja i razrešuje ministre i predlaže nacrt državnog budžeta. Položaj predsednika vlade će biti značajno oslabljen, pa će ove promene – ako budu izglasane i sprovedene – predstavljati prelazak sa parlamentarnog na predsednički sistem. Predsednik će ovu dužnost moći da obavlja u dva petogodišnja mandata. Pošto će promene eventualno stupiti na snagu 2019, to hipotetički znači da bi osnaženi Erdogan mogao da bude na čelu Turske sve do 2029. godine.

Zagovornici afirmativnog ishoda referendumskog glasanja ukazuju da će ove promene dovesti do uspostavljanja administrativne stabilnosti i reforme Ustava koji je nedemokratski oktroisala vojna hunta što je vladala zemljom.

Opozicioni kritičari, međutim, ukazuju da zbog vanrednog stanja građansko društvo i poslovna udruženja nisu mogli slobodno da iznesu kritičke primedbe na predložena rešenja. Opozicioni lider Kemal Kuličdaroglu ukazao je kako su „pravila igre“ bila nepovoljna za zagovornike negativnog odgovora na referendumu.

Ishod referenduma je nejasan – pojedine procene ukazuju da su glasači podeljeni na gotovo dva jednaka tabora uz relativno brojne neopredeljene. Zbog toga je veoma važno animiranje turske dijaspore koja se u Evropi procenjuje na oko četiri miliona. Mnogi među njima imaju dvojno državljanstvo i pravo da glasaju i u Turskoj. Štaviše, u novembru 2015. godine na nacionalnim izborima turska dijaspora u Nemačkoj je pokazala pretežnije proerdoganovsko raspoloženje od glasača u samoj Turskoj – i to za nezanemarljivih deset procentnih poena!

 

Kriza lala  

Turski zvaničnici nisu imali sreće pošto se njihova referendumska kampanja poklopila sa predizbornom kampanjom u Holandiji i izbornom atmosferom u još nekoliko evropskih država (pre svega u Nemačkoj). A u evropskom političkom životu pitanje odnosa prema „muslimanskom faktoru“ ima veće mesto u javnom diskursu nego tokom ranijih izbornih ciklusa. Umereni holandski premijer Mark Rute, čija je partija osvojila najviše glasova na izborima prošle srede, izjavio je prilično oštro migrantima iz muslimasnkih zemalja: „Ili se ponašajte normalno ili odlazite“, ukazujući sasvim eksplicitno da useljenici i njihovi potomci moraju da se prilagode kulturološkim normama holandskog društva.

Erdogan je prozreo predizborni manevar i odlučio da ga iskoristi za vlastite političke potrebe. „Ako ste spremni da žrtvujete holandsko-turske odnose zarad izbora u sredu, platićete cenu“, izjavio je Erdogan ne precizirajući pri tome o kakvoj je ceni reč.

I holandski i turski zvaničnici odlučili su se na seriju oštrih, pa i neprimerenih reakcija koje su oborile odnose dve zemlje na vrlo niske grane. U Holandiji živi oko 400.000 stanovnika turskog porekla i među njima je Erdogan prilično popularna ličnost, što se ne dopada njihovim holandskim sugrađanima.

Holandija nije jedina zemlja koja je onemogućila referendumsku agitaciju turskim zvaničnicima. Švajcarska je to uradila 10. marta kao i Austrija. Početkom meseca slične zabrane stigle su iz više nemačkih gradova koji su kao razlog za onemogućavanje okupljanja naveli bezbednosne rizike.

U subotu, 11. marta, holandske vlasti su odbile da izdaju dozvolu za sletanje turskom ministru spoljnih poslova Mevlutu Čavušogluu. Čavušoglu je ranije bio sprečen da govori u Hamburgu što je Erdogan iskoristio da uporedi ponašanje ove zemlje sa primerima iz njene nacističke prošlosti. Turski ministar spoljnih poslova iskoristio je ovu neugodnost da u govoru u Mecu, prema navodima Gardijana, istakne da je Holandija „prestonica fašizma“.

Istog dana situacija se dodatno zakomplikovala s obzirom na to da je u Roterdam automobilom pokušala da doputuje turska ministarka za porodična pitanja Fatma Betul Sajan Kaja. Gardijan piše da je ona nadomak turskog konzulata u Roterdamu provela četiri časa u automobilu okružena hiljadama demonstranata koji su mahali turskim zastavama. Mnogi su izašli na ulice nakon što su preko turskih informativnih kanala videli šta se dešava. Nju su potom holandski policajci ispratili do nemačke granice odakle je avionom odletela za Ankaru. Na konferenciji za medije izjavila je kako je doživela grub tretman. Holandski zvaničnici su ovo negirali podvlačeći da ona nije deportovana i da je njena „vožnja“ do nemačke granice izvedena uz konsultacije sa turskom vladom i visokom predstavnicom EU za spoljne poslove Federikom Mogerini. Erdogan je reagovao žestoko – na skupu u Istanbulu izjavio je da se Holandija ponaša kao banana republika i pozvao je međunarodnu zajednicu da uvede mere protiv ove zemlje iako nije naveo da li će njegova država uvesti jednostrane ekonomske sankcije Holandiji. Izjavio je i da je Turska spremna da tuži Holandiju sudu za ljudska prava. Gradonačelnik Roterdama izjavio je kako je bio obmanut pošto je turski konzul rekao da nijedan zvaničnik tog dana neće doći u grad i da su ministarka Kaja i njena pratnja putovali u različitim konvojima kako bi izbegli holandsku policiju.

Sutradan, 12. marta, u Roterdamu su održani protesti tokom kojih je uhapšeno 16 ljudi. Najveći deo je veoma brzo pušten iz pritvora. U Turskoj su Erdoganove pristalice protestovale „klanjem“ pomorandži i ispijanjem đusa što je vrlo prozirna aluzija na holandsku nacionalnu boju. Razrešenje situacije i dalje nije na vidiku.

 

Erdoganovo zatezanje luka

Pojedini analitičari su, aludirajući na metaforu Ahmeta Davutoglua, ukazivali da je turski bliskoistočni angažman dobrim delom podstaknut boljim pozicioniranjem u odnosima sa Zapadom. Što se luk više zateže ka Istoku, strela dalje leti na Zapad. Situacija je sada obratna – turski predsednik je spreman da rizikuje odnose sa zapadnim državama kako bi odapeo strelu. Možda ne daleko na Istok, ali svakako širom Anadolije gde će se u odlučivati o sudbini nameravane ustavne reforme.

Ekonomist ukazuje da Erdoganu nije bilo po volji da referendum u Turskoj prikaže kao isključivo tursko unutrašnje pitanje. Sada je u prilici, neobični spletom okolnosti, da svoju „volju za moć“ prikaže kao odbrambeni napor protiv stranaca koji ničim izazvani kidišu na Tursku.

EU je, podstaknuta vlastitim političkim pragmatizmom, mirno gledala Erdoganovo političko jačanje. Asli Ajdinrasbas, u komentaru za Vašington post, beleži da Turska i Evropa više nisu saveznici već „rivali u hobsovskom svetu koji ponovo pomalja svoje grozno lice“.

Turska je formalno kandidat za članstvo u EU, ali u praksu nije sproveden ni prošlogodišnji sporazum o izbeglicama prema čijim odredbama je trebalo da bude omogućena vizna liberalizacija. EU nema volje da ulaže napor i sredstva kako bi se upustila u riskantan poduhvat turskog političkog preobražaja. Ona je voljna da uredi svoje odnose sa Turskom na bazi međunacionalnih odnosa u duhu tvrdog političkog realizma.

Ni u Turskoj ne postoji entuzijazam za produženje evropskog puta – ako dođe do, na primer, ponovnog uspostavljanja smrtne kazne, što je Erdogan nedavno najavio, postoji šansa da budu poništeni i ranije postignuti sporazumi između Brisela i Ankare. U referendumskom zanosu Erdogan kao da ne mari. Štaviše, pozvao je turske iseljenike da rađaju što više dece i tako preobraze Evropu što mora da zvuči krajnje morbidno zapadnoevropskim ušima. Erdogan je očito spreman na konfrontaciju. Sa koliko će moći biti u prilici da vodi borbu – znaće se posle aprilskog referenduma.              

[/restrict]