РОМАН КОЈИ ПОСТАВЉА ПИТАЊА

Пише Никола Маринковић

Крајње консеквенце Кукавичје пилади као модерног историјског романа далекосежне су и више постављају питање него што нуде интерпретацију историјског догађаја: ако је трагика Божићног устанка у Црној Гори у томе што је његов узрок у судару епско – патријархалног колектива са модерним временима као спрегом политике и капитала, има ли сама епска традиција уопште снаге да у том сукобу победи?

Pрема класичним дефиницијама историјског романа, у њему се тематизује догађај значајан за колектив којем се писац обраћа. Први проблем са овом дефиницијом је што је модерни историјски романи врло ефектно негирају, мада би се могло рећи и да читалачки одјек исту вишеструко потврђује. Други, претежнији проблем је у одређивању тога шта је значајан догађај и одатле треба започети разговор о новом роману Лабуда Драгића Кукавичја пилад. Драгић у овом необичном роману приповеда о Божићној побуни у Црној Гори, покушају присталица одбачене династије Петровић да краља Николу силом врате на власт.

Овај догађај није увек био од пресудног значаја за колектив којем се Драгић као писац историјског романа обраћа него је силом различитих процеса то постао. Отуда се поставља и следеће питање: а којем колективу се овај текст обраћа? Да ли ономе који овај догађај не признаје као утемељујући, или ономе за који је овај догађај фундамент идентитета? Јер, историја показује да је у питању (донедавно) један народ. Због тога је аутор Кукавичје пилади, без обзира на сопствену чврстину у ставовима, у позицији да говори двема већ прилично различитим заједницама, које на исти догађај имају дијаметрално супротна гледишта. Међутим, наивни бисмо били када бисмо пошли од претпоставке да је спонтани расплет историјских токова довео до ове позиције и отуда би мултиперспективизам заправо био изневеравање историјске истине иза које Драгић стоји (или која стоји иза њега као писца), али би истовремено и суверено епско приповедање у маниру Стевана Јаковљевића или Славомира Настасијевића (да поменемо писце историјских романа чија популарност не бледи) било и изневеравање Драгићеве поетике, која лирским и гротескним пасажима наследује пре Миодрагу Булатовићу. Зато се пред Драгићем нашао компликован задатак: било је потребно обликовати приповедачку перспективу чијем становишту би класична епска техника била сроднија, али је требало (што је и важније) остати веран својој поетици и понудити модеран израз.

Ефектно решење у роману Кукавичја пилад може се пратити на неколико нивоа. Мозаичка композиција, која отежава праћење приче и захтева од читаоца њену реконструкцију, легитимише овај роман као иманентно модеран, што у контексту историјског романа као жанра није безначајно. Приповедач, који под теретом нагомиланих наратива склапа повест („Све су се приче, још од старине, слиле у једно и ’језеро’ се препунило“) крајем романа се разоткрива као сведок („Био сам дијете тада. Може бити имао сам седам или осам година“) и гарантује поузданост приче комбинацијом присуствовања у сопственим формативним годинама и искуства које му је помогло да те разнородне приче (као делове мозаика) слије у једну. Припадност косовско-његошевском завету вредносно и егзистенцијално потврђује како језиком који користи, препуним локализмима карактеристичним за црногорске дијалекте, тако и реториком усмене епске традиције. Истовремено, повремени просеви посве модерних појмова показују да тај исти приповедач није несвестан времена у којем приповеда, што се потврђује и обликовањем заплета.

Наиме, супротно историографским тумачењима Божићне побуне, која покушавају да је сведу на последицу међудинастичког сукоба Петровића и Карађорђевића, и супротно презентоцентричним идеологизацијама које у њој виде пројаву „великосрпског шовинизма“ и „агресије“, Драгић нуди низ привидно неповезаних наратива о Црној Гори пред балканске ратове и Први светски рат, који предочавају сукоб једне окоштале патријархалне заједнице са модерним светом капитала, што монолитност мале краљевине нагриза декаденцијом њене владарске куће. Отуда су за разумевање уметничке истине овог романа значајни пасажи у којима остарели краљ Никола разговара са тршћанским банкаром Марпургом, рођаком Ротшилда, који наставља тамо где је његов знаменити „деда од ујака“, како у Писмима из Италије сведочи Љубомир Ненадовић, стао: сусрет Петровића са светском банкарском (закулисном) елитом, који је почео знаменитим Његошевим одбијањем Ротшилдових савета, завршава се потчињавањем краља Николе, две генерације после. Неумитност тог процеса сам банкар, говором Кир Јање, истиче: „Ваша је песник повредила Ротшилд. Он имао банке по цела Европа. А ваш песник повредила и Папа.“ Пораз „поноситог стења“ (Бранко Радичевић) је неумитан и заправо је боравак краља Николе у трезорима Марпургове банке почетак Божићне побуне као побуне „кукавичје пилади“, односно побуне заточника деформисаног завета који је сачувао форму (верност Господару), али не и суштину (верност косовском завету): „Краљ је, пењући се осјетио да је ту, у тим гранитним ходницима, у лавиринтима иза челичних решетака, међу тим гвозденим сандуцима злата, некако развијано цијело његово краљевско достојанство […] сва његова прича о историји и славној прошлости, о династији и дворцима, све му је то личило, из ове рупе пуне злата и драгуља, као неко привиђење: непотребна измишљотина, лаж.“

Други важан приповедни моменат, истовремен претходно поменутом, јесте сусрет патријархалне Црне Горе са политиком, из којег се развила подела на „бјелаше“ и „зеленаше“, лишена било којих дубљих мотива: „Турака није било да би сви сложно на њих кренули. И како се свадише са рођацима из Жањева дола, они рекоше: ’Ако ћете ви зелени биљет узети – ми ћемо бијели! А ако ћете ви бијели – ми ћемо зелени!’ И тако би: ријешисмо да узмемо бијели и другога јутра нас прозваше бјелаши. Ми њих истога треба зеленаши! Ка из руге то би у почетку, јер смо једнако ми могли бити зеленаши, а они бјелаши. Исто је то било.“ Ова два момента дакле показују да је сукоб комита и власти, окосница приповедања у Кукавичјој пилади, само спољашња манифестација дубљег и далекосежнијег судара патријархалног света са модерним временом у којем је, како је Наполеон писао, не карактер већ политика човекова судбина.

Судбина главног јунака Кукавичје пилади Милутина Муја Башовића овај судар приказује на личном нивоу: историја његовог одметања тече као историја пропадања његове породице, која врхуни у нехатном (а у уметничком смислу логичном) убиству стрица Вуксана, носиоца косовске традиције у породици. Као антипод комити Милутину, Вуксан Башовић не само што је носилац заветних вредности већ и глас лирских делова текста, који праве равнотежу у односу на горчином прожете епско-историјске епизоде. Ови лирски делови, на први поглед сувишни, конфигуришу једину брану налету дисторзивне модерности у патријархални колектив: наспрам засењујућег хедонизма италијанске Гаете, у којој комите живе своју улогу наводних хероја, Вуксан и баба Јаглика у родној планини суштински одржавају онај свет за који Милутин мисли да се бори. Разговори планинских, сељачких жена са комитама, сасвим лишени било какве политике, ову дискрепанцију показују у свој њеној дубини: наспрам радикализованих заточника одбеглог краља, сељаци траже миран живот, први пут после година гладовања и ратовања. Ову жељу за статичношћу, за недогађањем које једино доноси жељени спокој ефективно изражава лирско приповедање као приповедање о стањима, а не епско, догађајно приповедање које, иронично, више погодује рушитељском ходу историје.

Уланчане дихотомије, које се примећују у свим слојевима текста, врхуне у унутрашњој драми самих комита, који су расцепљени између свести о срамном положају и немогућности повратка назад. Оваква слика комита одудара од њихове црно-беле представе у публицистици, која их, зависно од становишта, слика као издајице или легендарне хероје. До краја текста остаје неразјашњено да ли су они жртве сопствене одлуке или неумитног процеса, или и једнога и другога, јер одлука да се приступи устанку против „србијанске војске и џандара“ не може ни бити донета а да није припремљена декаденцијом његошевске традиције. Стога су крајње консеквенце Кукавичје пилади као модерног историјског романа далекосежне и више постављају питање него што нуде интерпретацију историјског догађаја: ако је трагика Божићног устанка у томе што је његов узрок у судару епско-патријархалног колектива са модерним временима као спрегом политике и капитала, има ли сама епска традиција уопште снаге да у том сукобу победи? Није ли зато Вуксан и убијен из руке свога синовца баш у тренутку када је покушао да „блудног сина“ врати на прави пут јер је позивање на традицију као начин помирења бесплодно, дакле мртво?

На почетку романа пише: „Краљ ће, говорило се, направити модерну државу.“ Али шта ако не може бити модерне Црне Горе, која је и модерна и Црна Гора? Ова истина може бити само уметничка јер противречи свим законима политиколошких, социолошких и историографских дискурса о држави, али тим није мање пуноважна. Заслуга је Кукавичје пилади што је она изговорена, а то је већ сасвим довољно да један историјски роман буде и значајна књига.