Зона сумрака – Борбени пацифизам

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Могу ли бескомпромисне присталице толеранције, мира и слободе говора бити нападнуте у тренутку док у туђој кући нетолерантно и насилно покушавају да другом оспоре право на слободу говора?

Замислите наслов „Активисти Вермахта поубијани у предграђу Москве“ и текст у којем се објашњава да су „Активисти Вермахта поубијани када су, у знак протеста због говора диктатора Јосифа Висарионовича Стаљина, кренули на Црвени трг да прекину параду у организацији Комунистичке партије СССР-а“. У наставку, фелдмаршал Федор фон Бок, командант армијске групе Центар, објашњава да су он и његови другови само кренули на Москву и повадили пушке када су их напали црвеноармејци уз употребу тешке артиљерије и тенкова. Сукоб се, потом, из предграђа Москве пренео и на територију Немачке где су, у Берлину, озбиљно потучени.

[restrict]

Када и ако успете да досегнете овај гебелсовски ниво извртања, обратите пажњу на наслов „Активисти Иницијативе младих претучени на трибини СНС“ и пропратни текст „активисти Иницијативе младих који су у уторак у знак протеста у Бешкој присуствовали трибини у организацији локалног одбора Српске напредне странке, а на којој је говорио хашки осуђеник пуковник Веселин Шљиванчанин, повређени су када их је напала група присутних“, текст који се појавио у једним београдским новинама. Ово је само пример, а не изузетак начина на који су бројни медији обавестили јавност о дотичним дешавањима. У наставку, директорка Иницијативе Анита Митић објашњава да су они „када је Шљиванчанин почео да говори извадили пиштаљке, али нису правили никакв инцидент“. „Онда су на нас насрнули присутни и обезбеђење који су нас тукли рукама и ногама“, додала је она.

Неко ко се у самом свом имену опредељује за заштиту људских права, у шта спадају и слобода говора, окупљања, мисли, а подразумевају се и толеранција и ненасиље, никако себи не би смео да дозволи да омета било чији говор или скуп. Требало би да се сете речи пионира и иконе ненасилног отпора и борбе за људска права и равноправност Махатме Гандија, који је врло директно рекао да је „нетолеранција сама по себи облик насиља и препрека за развој истински демократског духа“. Да ли је прекидање нечијег говора, па макар се радило и о осуђеном ратном злочинцу, оличење толерантности и демократичности? А не занемаримо ни чињеницу да је Веселин Шљиванчанин казну за злочине који су му стављени на терет одслужио и да је пуштен из затвора, те да је сада слободан човек и има да ужива сва права као и остали грађани, па самим тим и право на говор. Исти је случај и са Момчилом Крајишником, чије су представљање књиге прекинули активисти сестринске организације Иницијативе младих за људска права, Моја иницијатива, средином априла прошле године у Београду. И тада су их, пошто су извадили пиштаљке, учесници трибине „напали“. Активисте, међутим, нико није нападао док су протестовали испред Дома омладине, где се трибина одржавала. „Нападнути“ су тек унутра, када су покушали да догађај прекину.

За нетрпељивост „младих“ према осуђеним ратним злочинцима могли бисмо још и да имамо разумевања. Не улазећи у то да ли су заиста криви или не. Правоснажно су осуђени. Овде се, међутим, не ради о томе ко су ти људи него о томе шта ти људи мисле, односно говоре. Да је овако, указују нам други примери из прошлости. Поменимо само два у која нису укључени активисти ове организације, већ њихови истомишљеници и сабраћа. Последњи је био инцидент на представљању књиге „Историја Републике Српске“ Чедомира Антића и Ненада Кецмановића који нису никакви ратни злочинци него само људи који мисле тако како мисле, игром случаја другачије од дотичних заговорника људских права. Други је много старији и много страшнији. Ради се о случају покојног академика Николе Милошевића којег су присталице европских вредности сурово прогониле до саме смрти јер се усудио да мисли и говори другачије од онога што су они зацртали. Као што су онда масовни медији стали у одбрану самопрокламованих апологета демократских вредности спрам „идиота“ (што су Милошевићу написали на вратима стана) и „свиње маторе“ (што су му добацивали на улици), тако је и данас.

А заговорнике селективних људских права и пацифизма бисмо подсетили на речи још двојице великана борбе за равноправност. „Ненасиље не значи избегавање само спољашњег, физичког насиља него и унутрашњег насиља духа. Не само да одбијате да упуцате човека већ одбијате и да га мрзите“, рекао је Мартин Лутер Кинг, док је његов парњак Малколм Екс говорио: „Када је у питању самоодбрана, ја то и не називам насиљем. Ја то називам интелигенцијом.“ Драги млади, следећи пут када будете желели да прекинете неку трибину, размислите да ли међу посетиоцима може бити и неких иоле интелигентних људи.               

[/restrict]