Zona sumraka – Borbeni pacifizam

Piše FILIP RODIĆ

Mogu li beskompromisne pristalice tolerancije, mira i slobode govora biti napadnute u trenutku dok u tuđoj kući netolerantno i nasilno pokušavaju da drugom ospore pravo na slobodu govora?

Zamislite naslov „Aktivisti Vermahta poubijani u predgrađu Moskve“ i tekst u kojem se objašnjava da su „Aktivisti Vermahta poubijani kada su, u znak protesta zbog govora diktatora Josifa Visarionoviča Staljina, krenuli na Crveni trg da prekinu paradu u organizaciji Komunističke partije SSSR-a“. U nastavku, feldmaršal Fedor fon Bok, komandant armijske grupe Centar, objašnjava da su on i njegovi drugovi samo krenuli na Moskvu i povadili puške kada su ih napali crvenoarmejci uz upotrebu teške artiljerije i tenkova. Sukob se, potom, iz predgrađa Moskve preneo i na teritoriju Nemačke gde su, u Berlinu, ozbiljno potučeni.

[restrict]

Kada i ako uspete da dosegnete ovaj gebelsovski nivo izvrtanja, obratite pažnju na naslov „Aktivisti Inicijative mladih pretučeni na tribini SNS“ i propratni tekst „aktivisti Inicijative mladih koji su u utorak u znak protesta u Beškoj prisustvovali tribini u organizaciji lokalnog odbora Srpske napredne stranke, a na kojoj je govorio haški osuđenik pukovnik Veselin Šljivančanin, povređeni su kada ih je napala grupa prisutnih“, tekst koji se pojavio u jednim beogradskim novinama. Ovo je samo primer, a ne izuzetak načina na koji su brojni mediji obavestili javnost o dotičnim dešavanjima. U nastavku, direktorka Inicijative Anita Mitić objašnjava da su oni „kada je Šljivančanin počeo da govori izvadili pištaljke, ali nisu pravili nikakv incident“. „Onda su na nas nasrnuli prisutni i obezbeđenje koji su nas tukli rukama i nogama“, dodala je ona.

Neko ko se u samom svom imenu opredeljuje za zaštitu ljudskih prava, u šta spadaju i sloboda govora, okupljanja, misli, a podrazumevaju se i tolerancija i nenasilje, nikako sebi ne bi smeo da dozvoli da ometa bilo čiji govor ili skup. Trebalo bi da se sete reči pionira i ikone nenasilnog otpora i borbe za ljudska prava i ravnopravnost Mahatme Gandija, koji je vrlo direktno rekao da je „netolerancija sama po sebi oblik nasilja i prepreka za razvoj istinski demokratskog duha“. Da li je prekidanje nečijeg govora, pa makar se radilo i o osuđenom ratnom zločincu, oličenje tolerantnosti i demokratičnosti? A ne zanemarimo ni činjenicu da je Veselin Šljivančanin kaznu za zločine koji su mu stavljeni na teret odslužio i da je pušten iz zatvora, te da je sada slobodan čovek i ima da uživa sva prava kao i ostali građani, pa samim tim i pravo na govor. Isti je slučaj i sa Momčilom Krajišnikom, čije su predstavljanje knjige prekinuli aktivisti sestrinske organizacije Inicijative mladih za ljudska prava, Moja inicijativa, sredinom aprila prošle godine u Beogradu. I tada su ih, pošto su izvadili pištaljke, učesnici tribine „napali“. Aktiviste, međutim, niko nije napadao dok su protestovali ispred Doma omladine, gde se tribina održavala. „Napadnuti“ su tek unutra, kada su pokušali da događaj prekinu.

Za netrpeljivost „mladih“ prema osuđenim ratnim zločincima mogli bismo još i da imamo razumevanja. Ne ulazeći u to da li su zaista krivi ili ne. Pravosnažno su osuđeni. Ovde se, međutim, ne radi o tome ko su ti ljudi nego o tome šta ti ljudi misle, odnosno govore. Da je ovako, ukazuju nam drugi primeri iz prošlosti. Pomenimo samo dva u koja nisu uključeni aktivisti ove organizacije, već njihovi istomišljenici i sabraća. Poslednji je bio incident na predstavljanju knjige „Istorija Republike Srpske“ Čedomira Antića i Nenada Kecmanovića koji nisu nikakvi ratni zločinci nego samo ljudi koji misle tako kako misle, igrom slučaja drugačije od dotičnih zagovornika ljudskih prava. Drugi je mnogo stariji i mnogo strašniji. Radi se o slučaju pokojnog akademika Nikole Miloševića kojeg su pristalice evropskih vrednosti surovo progonile do same smrti jer se usudio da misli i govori drugačije od onoga što su oni zacrtali. Kao što su onda masovni mediji stali u odbranu samoproklamovanih apologeta demokratskih vrednosti spram „idiota“ (što su Miloševiću napisali na vratima stana) i „svinje matore“ (što su mu dobacivali na ulici), tako je i danas.

A zagovornike selektivnih ljudskih prava i pacifizma bismo podsetili na reči još dvojice velikana borbe za ravnopravnost. „Nenasilje ne znači izbegavanje samo spoljašnjeg, fizičkog nasilja nego i unutrašnjeg nasilja duha. Ne samo da odbijate da upucate čoveka već odbijate i da ga mrzite“, rekao je Martin Luter King, dok je njegov parnjak Malkolm Eks govorio: „Kada je u pitanju samoodbrana, ja to i ne nazivam nasiljem. Ja to nazivam inteligencijom.“ Dragi mladi, sledeći put kada budete želeli da prekinete neku tribinu, razmislite da li među posetiocima može biti i nekih iole inteligentnih ljudi.               

[/restrict]