Lažne vesti – Zašto pojedini mediji seju smutnju u našoj javnosti?

Poneki neoprezni a lakoverni čitalac „Blica“ dospeo je ovih dana u ozbiljnu opasnost da se zabrine za budućnost rusko-srpskih odnosa zbog ruske namere da izda Srbiju.
„Najava šokantnog preokreta: Putin će priznati Kosovo kao uslugu Trampu“, informisao je „Blic“ Srbiju svojom naslovnom stranom u ponedeljak 23. januara. Da bi u utorak, novom naslovnom stranom, nastavio da informiše: „Iza kulisa novih odnosa Rusije i Amerike: Kosovo je pion kog će Putin žrtvovati.“
„Blicove“ kategoričke tvrdnje, bez ikakvog kondicionala dakle („Putin će priznati/žrtvovati Kosovo“, bez opreznog „možda“ ili „mogao bi“), sigurno su zasnovane na čvrstim i pouzdanim izvorima iz samog srca Kremlja, iz kabineta Vladimira Putina ili šefa tog kabineta Antona Eduardoviča Vajnoa? Ne. Sve je zasnovano na rečima Meri Dejevski, bivše dopisnice iz Moskve i kolumnistkinje „Independenta“ koja je jedna od preko 1.000 predstavnika iz 63 zemlje na Valdajskom forumu u Rusiji, što je zanimljiva referenca, ali ne i garancija da novinarka Dejevski išta zna o onome što se odlučuje iza zidina Kremlja.

[restrict]
Uz to, ni sama gospođa Dejevski ne kaže da će se to dogoditi, već kaže, kako prenosi i „Blic“, da bi „Moskva mogla“ – još jednom: „Moskva bi mogla“, a ne „Moskva će…“ – „da prizna Kosovo u sklopu uspostavljanja novih odnosa Amerike i Rusije“.
Sve u svemu, „Blicova“ kategorička, spektakularna i bombastična tvrdnja zasnovana je na potpunoj spekulaciji nekoga ko – to zapravo sa sigurnošću možemo da tvrdimo – nema baš nikakvih izvora informacija u Kremlju, čisto nagađanje, koje je pri tome i izuzetno neosnovano, ne samo zato što Rusija još nijednom dosad, ni kada je bila kudikamo slabija nego što je danas, nije dala povoda za pomisao da razmišlja o izdaji Srbije, već i zato što je, koliko prošlog meseca, Ministarstvo spoljnih poslova Rusije sasvim jasno saopštilo da „Srbija može u potpunosti da računa na podršku Rusije u zaštiti teritorijalnog integriteta kada se radi o Kosovu“.
Imajući sve ovo u vidu, nagađanje Meri Dejevski možda bi bilo vredno tek crtice u novinama – da se javnost obavesti da ih ima i koji tako razmišljaju – ali lišenost ovog nagađanja bilo kakvih osnova i takvu odluku čini vrlo diskutabilnom, sa profesionalnog, novinarskog stanovišta.
Ali „Blic“ je, ne obazirući se na ove obzire, nastavio da razvija nepostojeću senzaciju, ustvrdivši, kako rekosmo, u utorak da će nas Rusija žrtvovati kao piona u šahu. „Rusko priznanje Kosova ne bi bilo iznenađenje, pitanje je samo kada će Vladimir Putin proceniti da treba da žrtvuje piona zbog svog interesa“, već u uvodu teksta tvrdi „Blic“ da kažu sagovornici „Blica“, premda oni – istoričar Srđan Cvetković i Neven Cvetićanin sa Instituta društvenih nauka – to zapravo nisu rekli, već su rekli nešto (skoro pa) sasvim suprotno. Cvetković u ovom „Blicovom“ tekstu, naime, kaže: „Na politiku treba gledati kao na šahovsku tablu. Velike sile zarad potencijalnog dobitka često žrtvuju pione, a dešavalo se kroz istoriju i da kraljica bude žrtvovana… Zbog dešavanja oko Krima ili na drugim svetskim žarištima Rusija bi mogla da načini ustupak Americi. Ipak, to je teško tvrditi.“ I Neven Cvetićanin, navodi se u „Blicovom“ tekstu negirajući citiranu „Blicovu“ uvodnu tvrdnju, „bliži je mišljenju da će Rusija teško u skorije vreme priznati nezavisnost Kosova“.
Dakle, „Blicovi“ sagovornici za koje „Blic“ kaže da kažu da nije pitanje da li će nego kada će nas Putin izdati, zapravo kažu da je „to teško tvrditi“, odnosno da će „Rusija teško u skorije vreme priznati nezavisnost Kosova“.
Ali „Blic“ ne odustaje od svoje namere nego, samouvereno, nastavlja: „U politici ne postoje moralne kategorije i ljubav, pa je tako zabluda verovati u beskompromisno rusko prijateljstvo… Rusija ne voli Srbiju, već joj je Srbija potrebna za potkusurivanje u međunarodnoj areni i neće prezati da zbog, recimo, Krima žrtvuje ’prijatelja’.“
A suština čitave ove priče nalazi se u naslovima dva okvira u tekstu. „EU glavni investitor“, i, „Rusko okretanje leđa Srbiji“. Ergo, EU nam je prijatelj, Rusi to nisu, niti su ikada bili.
I to nas zapravo i vodi do suštine ove priče o lažnim vestima koje „Blic“ tako nonšalantno (i bez ikakve odgovornosti) prosipa u ovdašnjoj javnosti. Zašto to čini? Jedno objašnjenje nalazi se u tabloidnoj prirodi ove štampane tvorevine i prirodnoj koliko i bezobzirnoj potrebi ovakvih tvorevina za tiražom koji se juri bombastičnošću i senzacionalizmom u kojoj, istina, često biva samo kolateralna šteta.
Ali ne sastoji se čitavo objašnjenje ove aferice samo u potrebi tabloida za senzacionalizmom i bombastičnošću i što većim tiražom, tim pre što u rusofilnoj zemlji kakva je (većinska) Srbija mnogo veći tržišni potencijal, kada je već o Rusiji reč, ima senzacionalizam u vidu najava da iz Rusije samo što nismo dobili milijarde, kamione i avione – „Informer“ tu očigledno prednjači – pri čemu ovaj vid senzacionalizma čak i ima kakve-takve osnove, o čemu uverljivo svedoče ruski „migovi“ koji nam zaista stižu, kao i štošta pride. Stvar je, naime, u tome što ta činjenica, da „Blic“ i ostali mediji u stranom vlasništvu u Srbiji, kao što je televizija N1 na primer, na srpskom jeziku izveštavaju samo zato što je to jedini način da ih Srbija razume. Ali to što izlaze na srpskom jeziku ne znači automatski i da svojim izveštavanjem oni zaista služe interesu javnosti da bude valjano informisana i, još manje, opštem interesu naše zemlje i naroda. Već, ako ikakvom interesu oni služe, služe interesu svojih vlasnika, a ti interesi mogu, ali i ne moraju da budu čisto ekonomske prirode. Da li je interes ovih stranih, zapadnih vlasnika da poseje seme smutnje i sumnje u odnose Rusije i Srbije, pri čemu to nesumnjivo jeste interes njihovih matičnih država? U najmanju ruku, mogao bi da bude. I teško je odupreti se utisku da je upravo to bio cilj ove serije „Blicovih“ napisa koji su nam sada privukli pažnju.

[/restrict]