Зорица Златић Ивковић – Непрекинута нит нашег трајања

Разговарао Јово Бајић

Упоредо са чувањем традиционалне вредности српске средњовековне уметности немањићких времена, сачувана су и домаћа огњишта, име, вера, језик и писмо, што чини непрекинуту и чврсту нит трајања. Та нит трајања данас се брани и одржава познавањем сопствених корена

Дугогодишњи рад на заштити српске средњовековне, али и новије културне баштине историчар уметности Зорица Златић Ивковић „крунисала“ је монографијама „Стефан Немања: 900 година од рођења, 1113–2013“ и „Манастир Враћевшница“, које су се појавиле у издању „Графопринта“ из Горњег Милановца. Поред текста на српском, који се одликује смелим размишљањима и закључцима о Стефану Немањи и челнику Радичу Поступовићу, велможи деспота Стефана и деспота Ђурђа и његовој задужбини на Руднику, ту су преводи на руском и енглеском језику. Обе монографије, богато илустроване, засноване су на обимној историјској, археолошкој, па и етнолошкој грађи. Разумљиво је што је стручна, али и шира јавност с похвалама примила ове књиге. Претходила су им запажена дела „Црквa Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну“ и монографија о манастиру Успења Пресвете Богородице у Овчарско-кабларској клисури.

[restrict] Ваше монографије о Стефану Немањи и о манастиру Враћевшници нису рађене у оквиру унапред најављеног и финансираног пројекта иза кога би стајала нека научна институција. Све сте то урадили сами, користећи грађу коју сте сакупљали током рада на заштити српских средњовековних споменика. Писали сте их у вашем дому у златиборском селу Сирогојну. Која је предност таквог рада?
У раду на монографијама манастира Враћевшнице, као и Цркве Светих апостола у Сирогојну, којима сам се бавила и током ангажовања у служби заштите, користила сам извесну документацију и раније стечена сазнања, док су књиге о манастиру Успењу кабларском и Стефану Немањи плод мојих самосталних истраживања, односно проучавања извора и литературе. Написала сам их у свом дому у Сирогојну, у тишини и условима до којих сам стигла када су моје обавезе у Музеју постале сасвим сведене. Пут који сам изабрала и каријера изван научних институција, а самим тим и изван финансираних пројеката, није ме удаљио од споменика и тема којима сам желела да посветим своја истраживања. Радећи у служби заштите споменика културе била сам у прилици да упознам искуства „тимског рада“, као и многе његове предности, које се огледају у квалитетнијем сагледавању свеукупних садржаја културног добра. Лакша доступност непубликованим извештајима и документацији, истини за вољу, и тада је била везана за добре колегијалне или пријатељске односе, пре него за „тимски рад“ и важећа правила службе. Склона провери преузетих података често бих улагала додатне напоре да их, непосредно суочена са изворима, боље просветлим, преиспитам. Преузела сам такав став од својих великих учитеља и његову исправност вишеструко потврдила у пракси. Задивљена њиховом ерудицијом, али и свестраним и широким приступима, стекла сам уверење о неопходности овладавања многим додатним умећима. Истраживачки и теренски рад, у коме сам учествовала још у студентским данима, омогућили су ми да од најбољих учим како да технички снимам објекте, да исцртавам живопис, копирам, тумачим и реконструишем старе натписе, да фотографишем, али и да пешачим, без страха улазим у пећине и давно напуштена монашка станишта и у њима боравим, да радим на високим импровизованим скелама, да поштујем и чувам све што у таквим старинама затекнем и пронађем. Све је то било од непроцењивог значаја за мој потоњи самосталан рад у коме сам могла да спознам сву лепоту одабраног позива.
Као стручњак Завода за заштиту споменика бавили сте се српским средњим веком, загледани у фреске наших манастира. Током дуготрајног рада сакупљала су се сазнања која су наводила на промишљања и све сте то сажели у монографију „Стефан Немања: 900 година од рођења, 1113–2013“. Истрајавате у ставу да је Стефан Немања наш национални предак који је усмерио токове наше историје на чијим таласима и данас пловимо. Који су ваши најјачи докази да време Немањића траје и данас? Каква је то немањићка вертикала о којој говорите?
Осећам задовољство, испуњена сам када се усудим и изговорим да сам историчар уметности по образовању, али и по начину промишљања и поимања суштине националног наслеђа. У тренуцима опуштања, неког заслуженог одмора, умем себе да наградим лепотом манастирске тишине, присуством у просторима у којима истовремено и ћуте и казују векови, ктитори, градитељи, клесари, сликари, монаси, цареви, ратници, верници, они који су својим смерним ходом и додиром толико углачали њихове камене подове да се сва лепота осликаних сводова на њима огледа.
Српска средњовековна уметност била је мој избор и опредељење и пре доласка у службу заштите културних добара, у којој, додуше, нисам била у прилици да бирам споменике и периоде којима ћу се бавити. Када сам се нашла пред понудом да у књизи о великом српском жупану Стефану Немањи представим његову историјску улогу, величину и значај широком кругу образованих људи различитих занимања у земљи и свету, прихватила сам то као задатак на који историчар уметности мора имати ваљан одговор. Велики јубилеј – 900 година од рођења Стефана Немање и готово девет векова од времена утемељења српске државне творевине на обједињеним територијама здружених српских племена, представљали су велики изазов, озбиљну одговорност, али и прилику да скромним доприносом омогућим бољу спознају вредности без којих се не може објаснити ток историјских збивања, нити правилно разумети савремено доба. Мој задатак је био да предано и критички проучим све што је у науци, до тада, досегнуто и публиковано, да сагледам особености и значај Немањиних задужбина и да великог жупана, као и потоњег монаха и Светог Симеона приближим онима који не припадају затвореним, уским круговима науке. Пажљивим проучавањем бројних саопштења које су еминентни истраживачи излагали на научним скуповима, објавили у зборницима, стручним часописима и посебним публикацијама, уложила сам напор да обликујем пријемчиву и разумљиву причу која реконструише историјске околности у којима се издваја несвакидашња појава мудрог и одлучног владара, храброг ратника, спретног дипломате и творца чврстих темеља српске државности, црквене самосталности и независности. Вертикала која одржава континуитет током векова које помињемо поводом овог значајног јубилеја, сагледана из мог угла посматрања, односи се пре свега, на почетке српског духовног и културног уздизања у времену Немањине владавине, на позната и многа несачувана дела књижевности, црквеног градитељства, сликарства, њихов значај и утицај на потоња времена. Знамените културне тековине, обликоване према узорима из Немањиног времена, оплемењене утицајима развијених средина Истока и Запада и усавршене до сопственог стилског израза, монументалне, величанствене српске средњовековне задужбине, осигурале су трајање и у каснијим временима. Ни бране, ни уставе на тим токовима утицаја нису могле бити подигнуте ни у временима вишевековне османлијске доминације, а ни под притисцима каснијих оспоравања. Очување традиционалних вредности српске средњовековне уметности у потоњим временима, често тумачено као конзервативно, неуко, необавештено и неусклађено са савременим, актуелним токовима, поред напора улаганих на другим пољима борбе за опстанак и одржање огњишта, имена, вере, језика, писма, сачувало је ту непрекинуту и чврсту нит трајања која не допушта оспоравање континуитета. Она се и данас брани и одржава познавањем сопствених дубоких корена…
Онако како су се Немањићи понашали у целој средњовековној српској држави, тако је поступало и српско племство на својим поседима. У књизи „Манастир Враћевшница“ осветлили сте личност и време челника Радича Поступовића и његову задужбину манастир Враћевшницу на Руднику. Испричали сте узбудљиву причу о овом манастиру и његовом трајању. Које нам је основне поруке оставио Радич Поступовић кроз своју задужбину, која је и данас снажан духовни центар?
Упркос великом узлету и дометима који су досегнути у последњим деценијама самосталности српске средњовековне државе, задужбине њених деспота и властеле, подигнуте у првим деценијама 15. века, опасане високим зидинама, чуване утврђеним кулама, сведоче о свеприсутним опасностима. Један од најугледнијих међу велможама на двору деспота Стефана, а потом и Ђурђа Бранковића, велики челник Радич Поступовић, у духу светле традиције српских владара Немањића, својим задужбинама, од којих је најбоље очуван манастир Враћевшница на Руднику, настао током четврте деценије 15. века, указује на смисао постојања и посвећености стварању трајних вредности. Упркос страдањима, обновама и изменама које је манастирски храм и читаво његово насеље претрпело током протеклих векова дугог трајања и Враћевшница сведочи о континуитету и очувању тековина српске средњовековне државе кроз дуги период турске окупације, о непресушној снази да се после сваког напада и разарања, пљачкања, све изнова уздигне, да се наставе богослужења и свакодневни живот монаха. Градећи, својевремено, манастире, Ресаву деспот Стефан, Раваницу кнез Лазар или Немањићи своја вечна станишта, и Радич Поступовић је, подижући Враћевшницу, многим појединостима указао како се изражава захвалност, поштовање и хришћанска љубав према великим и светлим узорима. Сликаним програмом у унутрашњости храма, теолошким поукама и симболиком оставио је монасима и верницима снажне поруке о смислу страдања, спасењу од греха, искупљењу, о страшном суду и бесмртности човекове душе.
Колико је, по вашем мишљењу, манастир Враћевшница својом духовном мисијом допринео да се под његовим кровом и у његовој околини почетком 19. века јаве такве личности као што су архимандрит Мелентије Павловић и кнез Милош Обреновић? Колико је то за нас Србе важно што Враћевшница чува успомену на Обреновиће?
Манастир Враћевшница се, од свог настанка, а потом и током векова под турском окупацијом, развијао као угледно монашко средиште у коме су преписиване и украшаване црквене и богослужбене књиге и организовано описмењавање и образовање младих, као припрема за свештенички, а од 19. века и учитељски позив. Међу монасима школованим у овом значајном духовном центру били су и многи његови потоњи игумани, али и епископи Српске православне цркве. Почетком 19. столећа, бежећи од Турака, у Враћевшници су своје склониште пронашли и калуђери из манастира Студенице, носећи са собом многе драгоцености, као и кивот са моштима Светог Симона, српског краља Стефана Првовенчаног. Унутар зидина овог рудничког манастира окупљали су се многи учени људи, знаменити путописци, сликари… У време мудрог и ауторитативног игумана, архимандрита Мелентија Павловића, Враћевшница је постала и место окупљања устаника и њихових вођа. Ту је вожд Карађорђе 1812. године одржао скупштину на којој су саопштени закључци Букурештанског мира. У истом манастиру је и Милош Обреновић пронашао своје саговорнике и саветодавце. Преселивши се у оближњу Црнућу, са архимандритом Мелентијем је изградио блиске односе засноване на међусобном уважавању и поверењу, тако да је унутар зидова древне рудничке светиње одлучено и да се подигне Други српски устанак. Током прве владавине кнеза Милоша, архимандрит и потоњи епископ Мелентије био је његов најближи сарадник, а манастир Враћевшница место у коме се одлучивало о судбини ослобођене српске државе. И кнез Милош је 1818. године у овом манастиру одржао народну скупштину. Пресељењем свог седишта у Крагујевац остао је и надаље присутан у Враћевшници, предузевши обимну обнову њеног храма. Гробови његове мајке и деце, живописни конак и гробница у коју је планирао да, као други ктитор у Радичевој задужбини почива са својом породицом, сведоче о његовом односу према овој светињи. И монаси враћевшничког манастира гајили су велико поштовање и љубав према свом кнезу и династији Обреновића чувајући сваки предмет који се затекао у Манастиру, а сабирајући и оне који су се могли набавити са стране. Скривана у временима која нису била наклоњена Обреновићима, захваљујући пожртвованим монасима, манастирска ризница драгоцених успомена изложена је у музејској поставци као сведочанство о времену, борби и напорима оних који су заслужни за коначно ослобођење и поновно уздизање српске државе.
Током рада сакупили сте грађу и за књиге о Манастиру Успења Пресвете Богородице у Овчарско-кабларској клисури и Цркви Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну. Јесу ли вас ове књиге охрабриле да се прихватите сложенијег и обимнијег посла, писања монографија о Стефану Немањи и манастиру Враћевшници?
Рекла бих да су сва моја досадашња истраживања везана за завичајне пределе, постојбину, корене. Рођена сам у Новом Пазару који се развио у близини некадашњег Раса у коме је Немања столовао јер су мојим родитељима, као учитељима, прва места службовања били Сопоћани и Врановина у Дежеви. Преци моје мајке су из рудничког краја, очеви са Златибора. Уз манастире Овчарско-кабларске клисуре сам одрастала и сазревала, јер смо током мог школовања живели у Чачку. Како ништа у животу не долази сасвим случајно и теме којима сам се бавила нисам сама бирала, оне су некако мене проналазиле и привлачиле.
Није се знало много о Кулини – брегу који се уздиже на врху издуженог кабларског гребена и месту на коме је крајем 20. столећа основан Манастир Успења Пресвете Богородице. На позив жичког епископа, господина Хризостома, отпочела сам истраживања овог светог места, његове разорене монашке куле с краја 14. столећа и невелике цркве коју је владика Николај Велимировић саградио 1936. године. Иза наизглед оскудних садржаја, током рада, отворила се ризница драгоцених података и открића којима је обогаћена историја јединствене целине манастира Овчарско-кабларске клисуре. И скромна сеоска црква из 18. века у Сирогојну, сабирањем расутих, наизглед не много значајних података којима је реконструисана њена занимљива историја, представљали су нови, виши степеник на лествици досезања искуствених спознаја и приближавања захтевнијим изазовима. Књига о Враћевшници је обимнија у складу са њеном историјом и расположивим подацима и свакако је за такву монографску студију, као и за одговоран рад на тексту о Стефану Немањи било потребно веће самопоуздање стечено дугогодишњим радом и публиковањем.
Докле сте стигли са вашим новим рукописима о манастирима Ковиљу код Ивањице са занимљивом пећинском црквом из немањићких времена, о манастиру Клисура, Белој цркви каранској, о Богородици прељи? Ушли сте и у просторе којим се баве етнолози, спремате и нове студије и књиге о „Старом селу“ на Златибору и двема познатим и разгранатим златиборским породицама. Како напредују сви ови послови?
Белу цркву у Карану изабрала сам као тему свог магистарског рада, посветила јој године истраживања, дешифровања сложене иконографије, реконструкције натписа, исцртавања живописа, а потом, окупирана оснивањем Музеја у Сирогојну, све одложила за неке будуће дане моје веће зрелости и смирења. Студијом о Марији (потоњој Богородици) и њеним представама преље у призору Благовести бавим се већ извесно време сакупљајући грађу у иконопису и живопису православне иконографије. Свакако ће и за ове изузетно занимљиве студије и теме доћи време ако су мени намењене, а ја досегнем потребну спремност да сабране резултате сместим у причу која завређује публиковање. Истраживања занимљивог манастира Клисуре, за сада, сведена су на саопштење мањег обима, уприличено за потребе монашке обитељи. Надам се да ће бити времена и могућности да се и овај веома значајан споменик дубље проучи. И њему, као и многим другим историјским локалитетима, недостају археолошка истраживања и сва је прилика да ће њихове резултате дочекати тек неке будуће генерације.
Године посвећене обликовању целине музеја на отвореном у Сирогојну испуниле су ме изузетно значајним спознајама о људима и животу у прошлости златиборског краја. Мислим да би било вредно да се сва моја сабрана искуства и драгоцене фотографије учине доступним неким будућим истраживачима који на истом терену више неће бити у прилици да пронађу објекте народног градитељства из 19. столећа, нити да сретну људе који су крајем 20. века памтили и казивали драгоцене податке. За своја сведочења о вредностима и значају овог сегмента културног наслеђа користила сам полазишта и методе рада и закључивања историчара уметности, уз свеобухватан приступ различитим неимарским тековинама и управо стога бих и желела да их саопштим. Сада приводим крају сређивање текста и прилога везаних за књигу о манастирима и црквама златиборске области на којој радим већ неколико година лутајући пространствима некадашњег Старог Влаха, трагајући за грађом у архивима, листајући ретко сачуване летописе, протоколе, записе… Изучавањем манастира Ковиља на Голији и његове пећинске цркве враћам се Немањином времену, али и периоду османлијске власти када је обновљен и поново настањен монасима. За старовлашку област везане су и приче о великим златиборским фамилијама. Испуњена посебним емоцијама у сусрету са несвакидашњим животописима настојим да истражим и просветлим време сеоба и преживљавања, опстајања, одржавања оне непрекинуте нити трајања којој се неминовно враћамо.
Често сте понављали да се не може ући у будућност без познавања сопствене прошлости. Једном приликом подсетили сте са каквом су великом, често и фанатичном љубављу према свом послу приступале генерације „заштитара“ историјских споменика којима и ви припадате. Основна мисао водиља колега из ваше генерације била је да без познавања сопствене прошлости нема извесне будућности. Приметили сте да међу млађима који вас наслеђују на том послу нема те посвећености, да на сцену ступају људи равнодушни према послу којим се баве. Колико је то добро за српски народ?
Прве године мог рада у струци обележене су присуством ауторитета, али и општег ентузијазма и потребе за посвећењем, осећањем одговорности, колегијалном сарадњом и међусобним уважавањем. Изучавању прошлости приступало се уз уверење у значај свих, па и најмањих открића која су доносила радост, о којима се разговарало и изван радног времена и посла, пажљиво слушајући мишљење саговорника, уважавајући савете искуснијих. Поштовала се хијерархија у струци, а могућност истраживачког рада у тиму искусних представљала привилегију, почаст. Захвална сам околностима да сам имала прилику да стекнем тако драгоцена искуства без којих мој даљи самосталан рад не би имао добро усмерење.
Нажалост, последње године донеле су и другачија искуства која, уз велике напоре, покушавам да потиснем изван сећања. Уз неминовне изузетке, пристизале су генерације другачијег васпитања и образовања. Недостатак скромности и потребе да се учење настави и током рада, а не само зарад стицања титула, да се у сарадњи потисну сујета и ароганција, пре него генерацијски јаз, удаљавали су нас већ при првом сусрету. Више од свега забрињава незаинтересованост и одбојност која се данас јавно исказује пред темама из националне историје, завичајне прошлости, пред садржајима традиције и истраживачком раду на терену као превазиђеним и бескорисним. На срећу, међу млађим колегама има и појединаца који не долазе ниоткуда, чврсто су укорењени у сопствено тло, порекло и традиционалне вредности. Многи међу њима предано и одговорно истражују, изучавају и вреднују тековине прошлих времена зарад извесније будућности. Желим да верујем да су општеприсутне непогоде пролазне и да ће њихове погубне последице, које данас сви осећамо, просветлити генерације које долазе неоптерећене предрасудама и наметнутим лошим намерама. Свакако ће се поново, као толико пута до сада у српској историји, препознати потреба да се и оне најмање расуте, давно освештане честице духовности и непролазних вредности саберу и васпоставе зарад опстанка и достојанственог трајања.

[/restrict]

Толковање ктиторове повеље

Историчар уметности Зорица Златић Ивковић, као стручњак за српски средњи век, имала је прилику за научну каријеру, али њу је понео теренски посао, учествовала је у различитим истраживањима у црквама и манастирима Македоније и Косова и Метохије. Припада реду оних културних посленика, историчара уметности, сликара рестауратора, археолога, архитеката који су највећи део радног века, са бескрајном посвећеношћу, провели на терену штитећи, реконструишући и спасавајући нашу духовну баштину, страдалу током векова у бројним ратовима и погромима.
Посао којим се бавила пружао јој је прилику да се сучели са живописаним зидовима немањићких цркава, па и пред самим портретима Стефана Немање „одлучног и мудрог владара, храброг ратника, спретног дипломате, ујединитеља расутих српских области и творца чврстих темеља њихове потоње државности, црквене самосталности и независности“. Године је провела и у манастиру Враћевшници решавајући загонетке које је оставио ктитор Радич Поступовић, толкујући његову тешко читљиву повељу, сабирајући „просветљене појединости“, остављајући их, како је једном написала, за време зрелости и сигурнијег закључивања, које је управо наступило. Зорица Златић Ивковић је 1990. била један од оснивача Музеја на отвореном „Старо село“ у Сирогојну на Златибору, где је реконструисано сеоско насеље, куће и покућство са краја 19. века – заустављен је и савременим, као и будућим генерацијама представљен патријархални живот ужичког краја, али и ширих динарских предела са краја 19. века. У том музеју радила је као кустос и директор све до недавног пензионисања. Из љубави према свом послу, доселила се с породицом у Сирогојно, где и данас живи и у свом златиборском дому припрема нове књиге.
Њен рад је изузетно цењен што потврђују бројне награде, медаље и друга признања међу којима су Медаља за допринос очувању културног наслеђа, Грамата епископа жичког, Велика награда Друштва конзерватора Србије, Повеља „Михаило Валтровић“ Музејског друштва Србије.