ЗАВЕШТАЊЕ ФИДЕЛА КАСТРА

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Без обзира на сва оспоравања која му износе критичари и на све комплименте које му дају присталице, без обзира на његове успехе или неуспехе, несумњиво је да је Фидел Кастро читавом свету, не само Куби или Латинској Америци, оставио заоставштину – показао је да је могуће успешно се одупрети хегемонији једне империје

На Куби је диктатура и Фидел Кастро је био диктатор. То је премиса. Своје противнике је, посебно у првим годинама, третирао као што је то био случај у Француској револуцији. За диктатуру и непоштовање људских права најчешће га, међутим, оптужују људи из либералног миљеа чији је естаблишмент створен управо Француском револуцијом и заснован на крви проливеној у колевци модерне демократије између 1789. и 1799. године. Да, али Француска револуција је у својим првим годинама била у опасности, угрожена и изнутра и споља, рећи ће бранитељ либерализма. Шта онда рећи за Кубанску револуцију? Не заборавимо колико су снажан отпор Кастровој владавини пружили и они који су успели да 1. јануара 1959. побегну са карипског острва, али и они који то нису успели, а камоли отворено непријатељство које до данас показује Вашингтон покушавши више од шест стотина пута да физички елиминише кубанског вођу све са несрећном инвазијом на Залив свиња свега две године по успостављању новог режима у Хавани. Кастро је био сурово нападан од свог тријумфа на Куби све до окончања Хладног рата када је интензитет непријатељства мало ослабио. Да, али циљ Француске револуције је био узвишен, ношен идејом слободе, братства и једнакости, рећи ће поново либерал држећи се чврсто свог основног начела заснованог на неопходности постојања двоструких аршина. Као да Кастро свом народу није желео исто то.

[restrict]

КАСТРОВ УСПЕХ Ако је неупитна премиса с почетка текста, исто тако је неупитна и чињеница да је Кастро успео да изгради друштво у којем су сви Кубанци имали приступ здравственој заштити и образовању, да Куба никада није постала клептократија којом дивља корупција и чији су се носиоци режима лично обогатили. Мало ли је? Па сва ова добра нису остварена ни у бази либералног сна, САД, где ни Обамин покушај реформе здравствене заштите није успео да ово људско право обезбеди свакој индивидуи, где се морају издвојити огромне своте новца да би се нешто могло научити и где политичари добијају енормне суме новца не само од домаћих лобистичких група него и од страних влада. Такође, за разлику од већине латиноамеричких држава, па и самих САД, Кастро је за своје грађане успео да створи друштво у којем криминал практично и не постоји и које није центар трговине наркотицима попут суседних Јамајке, Доминиканске Републике или Хаитија.

Да бисмо правилно измерили Кастрова достигнућа у здравству, игнорисаћемо и оно што наводе његове присталице и тврдње његових критичара. Рецимо да је најмеродавније мишљење Светске здравствене организације Уједињених нација. У извештају ове организације пише да „индикатори здравља на Куби – који су близу или једнаки онима у развијеним земљама – говоре сами за себе“. „На пример, 2004. године смртност деце млађе од пет година износила је седам на 1.000, док је 40 година раније та бројка износила 46. У међувремену, очекивани животни век Кубанаца са 77 година достигао је сам светски врх“, наводи СЗО. Данас деца рођена на сиромашном острву имају веће шансе да преживе првих годину дана него она рођена у Вашингтону.

О нивоу образовања на Куби сведочио је професор са Учитељског факултета на престижном Стенфорд универзитету Мартин Карној који је за УНИЦЕФ радио процену за 13 латиноамеричких држава и дошао до закључка да су деца из најсиромашнијих кубанских школа била боља од својих вршњака из више средње класе у региону. „Кубанске основне школе су далеко најбоље у региону и вероватно су боље од школа на суседној Флориди“, навео је он, додајући да се „кубанска деца академски истичу из врло једноставних разлога: иду у школе концентрисане на подучавање, са добро обученим кадром и друштвеним окружењем посвећеним циљу да сви остваре висока достигнућа“. „Стриктна државна контрола није компатибилна са индивидуалним слободама, али она обезбеђује да и сиромашнија деца добију шта им је потребно код куће, живе у окружењу с ниским криминалитетом и иду у школе које су социјално мешовитије“, навео је Карној.

А не може се рећи ни да је Кастро затварајући казина и борделе и отварајући уместо њих школе и болнице убио сву забаву на Куби. Напротив, он је од ње направио најпожељнију туристичку дестинацију на свету, посебно међу млађим људима. Размислите само колико сте пута у животу, пре Кастрове смрти, чули „морам да одем на Кубу пре него што Кастро умре“ и колико сте пута од његовог одласка са овога света чули „жао ми је што нисам отишао на Кубу пре него што је Кастро умро“. Да не говоримо о кубанској иконографији која се раширила по читавом свету и освојила срца готово свих, без обзира на пол, узраст, опредељења или однос према цигарама и руму. Стварност је таква да је Кастрова Куба уистину једна успешна прича. И то не само као најпожељнија светска дестинација. Ова земља је и светски, не регионални, лидер у биолошко-медицинским истраживањима. Штавише, главни извозни производ Кубе одавно више нису цигаре и рум, него лекови и лекари који помажу и лече људе широм света, посебно у кризним ситуацијама, као што је, на пример, био случај пре неколико година с еболом у Африци где је Куба послала чак 450 лекара и медицинских сестара одабраних међу више од 15.000 добровољаца.

Најважније је да је све ово учињено упркос ембаргу који су наметнуле САД и помоћу крајње ограничених средстава. Кастро је једном приликом рекао: „Они причају о неуспеху социјализма, али где је успех капитализма у Африци, Азији или Латинској Америци?“ Време је показало не само да капитализам није толико успешан него ни да социјализам није апсолутно осуђен на неуспех. Макар не на Куби.

 

ПЛЕС СКАРФЕЈС ГЕНЕРАЦИЈЕ О Кастровој смрти и животу можда боље од оних који тугују говоре они који се сада радују. За Кубанце који мрзе Кастра, посебно припаднике прве генерације која је побегла са Кубе јер се противила револуцији, његова смрт је лепа вест која их је извела на улице да плесом и песмом прославе овај догађај. Осим злурадости, њиховом радовању туђој несрећи разлог може бити и нада да ће Кастрова смрт изазвати ланчану реакцију и довести до велике транзиције и можда до њиховог повратка у отаџбину. Ова нада је, међутим, оправдана исто онолико колико је радовање нечијој смрти витешко и људско. Као што епски Краљевић Марко не би био истински херој да није туговао над погибијом свог највећег ривала Мусе Кесеџије, тако ни у овој радости нема ничега лепог. У крајњој линији, о њиховом моралу најбоље говори да се боре против Кастрове Кубе онакве каква јесте данас – сиромашна, али у којој има хране за све, и боре се за оно што је некада била – велики казино и бордел. Поништавање Кастрове политике претварања казина у школе и затварања бордела, значило би затварање болница и претварање школа у коцкарнице. Овакве велике транзиције, коју сада предвиђају врли аналитичари (исти они који су погодили све од останка Британије у ЕУ до победе Хилари Клинтон у САД), највероватније неће ни бити. Макар не у скорије време, док је Раул Кастро жив. О каквим се аналитичким способностима овде ради најбоље показује чињеница да они очекују да Кастра изда његов пет година млађи брат који се на њега угледао и верно га пратио целог свог живота. Они то говоре за човека који је отишао толико далеко да приликом првог сусрета са председником САД „лидеру слободног света“ није дозволио ни да га загрли него му је недипломатски, али принципијелно, склонио руку пред камерама.

 

ПОЛИТИКА СОЛИДАРНОСТИ Од како се родио као син великог земљопоседника на плантажи од 230 хектара, до своје смрти Кастро се водио идејом солидарности. Као што оне новембарске ноћи 1956, док се из Мексика са 82 сабораца пребацивао на Кубу, није желео да напусти друга који је испао са пренатрпаног брода, него је капетану наредио да кружи све док несрећника нису извукли из мора, тако никога и нигде није напуштао ни касније у свом животу. Док су западњаци гурали идеје либерализма, дајући централну позицију јединки, Кастро је изражавао дубоко уверење о моћној и дубокој међузависности свих људи. Таква му је, као што смо видели из претходних примера о здравству и образовању, била унутрашња политика на Куби, али таква му је била и спољна политика. Како је историчар Ричард Гот рекао, кубанска помоћ ослободилачком покрету у Анголи била је „потпуно без себичних мотива“. Такође, један од најчувенијих бораца за слободу на свету Нелсон Мандела упитао је: „Која друга земља може да се похвали већом несебичношћу од оне коју је Куба показала у свом односу према Африци?“

Те 1959. године, када је Кастро разбарушене косе и браде тријумфално на заробљеном тенку ушетао у Хавану, на власти у Америци био је Двајт Ајзенхауер, а Барак Обама се још није ни родио. Десет америчких председника се сменило у покушајима да га на овај или онај начин поразе и ниједан у томе није успео. Отишао је сам, својевољно препустивши управљање земље брату и тиме је постао јединствен пример у 20. веку и један од ретких у читавој људској историји. Редак спој врхунског државника и ватреног револуционара. Остали или нису били државници, или нису били револуционари, а ако су били и једно и друго, нису одлазили својевољно. Или су умирали попут Стаљина, или су били убијани, попут Томаса Санкаре или Гадафија.

„Знам да ће режим покушати да заташка истину свим могућим средствима; знам да постоји  завера да ме гурну у тотални заборав. Али мој глас неће утихнути – он ће се дизати и када се осећам најусамљеније, а моје срце ће му дати сву жестину коју му окореле кукавице оспоравају… Осудите ме, није важно, историја ће ме ослободити!“, рекао је Кастро на самом почетку свог револуционарног пута 1953, на суђењу после неуспелог напада на Монкаду. Тада је осуђен на 15 година робије, а историја сада може да почне да га ослобађа, ако то већ није урадила.         

[/restrict]