ZAVEŠTANJE FIDELA KASTRA

Piše FILIP RODIĆ

Bez obzira na sva osporavanja koja mu iznose kritičari i na sve komplimente koje mu daju pristalice, bez obzira na njegove uspehe ili neuspehe, nesumnjivo je da je Fidel Kastro čitavom svetu, ne samo Kubi ili Latinskoj Americi, ostavio zaostavštinu – pokazao je da je moguće uspešno se odupreti hegemoniji jedne imperije

Na Kubi je diktatura i Fidel Kastro je bio diktator. To je premisa. Svoje protivnike je, posebno u prvim godinama, tretirao kao što je to bio slučaj u Francuskoj revoluciji. Za diktaturu i nepoštovanje ljudskih prava najčešće ga, međutim, optužuju ljudi iz liberalnog miljea čiji je establišment stvoren upravo Francuskom revolucijom i zasnovan na krvi prolivenoj u kolevci moderne demokratije između 1789. i 1799. godine. Da, ali Francuska revolucija je u svojim prvim godinama bila u opasnosti, ugrožena i iznutra i spolja, reći će branitelj liberalizma. Šta onda reći za Kubansku revoluciju? Ne zaboravimo koliko su snažan otpor Kastrovoj vladavini pružili i oni koji su uspeli da 1. januara 1959. pobegnu sa karipskog ostrva, ali i oni koji to nisu uspeli, a kamoli otvoreno neprijateljstvo koje do danas pokazuje Vašington pokušavši više od šest stotina puta da fizički eliminiše kubanskog vođu sve sa nesrećnom invazijom na Zaliv svinja svega dve godine po uspostavljanju novog režima u Havani. Kastro je bio surovo napadan od svog trijumfa na Kubi sve do okončanja Hladnog rata kada je intenzitet neprijateljstva malo oslabio. Da, ali cilj Francuske revolucije je bio uzvišen, nošen idejom slobode, bratstva i jednakosti, reći će ponovo liberal držeći se čvrsto svog osnovnog načela zasnovanog na neophodnosti postojanja dvostrukih aršina. Kao da Kastro svom narodu nije želeo isto to.

[restrict]

KASTROV USPEH Ako je neupitna premisa s početka teksta, isto tako je neupitna i činjenica da je Kastro uspeo da izgradi društvo u kojem su svi Kubanci imali pristup zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju, da Kuba nikada nije postala kleptokratija kojom divlja korupcija i čiji su se nosioci režima lično obogatili. Malo li je? Pa sva ova dobra nisu ostvarena ni u bazi liberalnog sna, SAD, gde ni Obamin pokušaj reforme zdravstvene zaštite nije uspeo da ovo ljudsko pravo obezbedi svakoj individui, gde se moraju izdvojiti ogromne svote novca da bi se nešto moglo naučiti i gde političari dobijaju enormne sume novca ne samo od domaćih lobističkih grupa nego i od stranih vlada. Takođe, za razliku od većine latinoameričkih država, pa i samih SAD, Kastro je za svoje građane uspeo da stvori društvo u kojem kriminal praktično i ne postoji i koje nije centar trgovine narkoticima poput susednih Jamajke, Dominikanske Republike ili Haitija.

Da bismo pravilno izmerili Kastrova dostignuća u zdravstvu, ignorisaćemo i ono što navode njegove pristalice i tvrdnje njegovih kritičara. Recimo da je najmerodavnije mišljenje Svetske zdravstvene organizacije Ujedinjenih nacija. U izveštaju ove organizacije piše da „indikatori zdravlja na Kubi – koji su blizu ili jednaki onima u razvijenim zemljama – govore sami za sebe“. „Na primer, 2004. godine smrtnost dece mlađe od pet godina iznosila je sedam na 1.000, dok je 40 godina ranije ta brojka iznosila 46. U međuvremenu, očekivani životni vek Kubanaca sa 77 godina dostigao je sam svetski vrh“, navodi SZO. Danas deca rođena na siromašnom ostrvu imaju veće šanse da prežive prvih godinu dana nego ona rođena u Vašingtonu.

O nivou obrazovanja na Kubi svedočio je profesor sa Učiteljskog fakulteta na prestižnom Stenford univerzitetu Martin Karnoj koji je za UNICEF radio procenu za 13 latinoameričkih država i došao do zaključka da su deca iz najsiromašnijih kubanskih škola bila bolja od svojih vršnjaka iz više srednje klase u regionu. „Kubanske osnovne škole su daleko najbolje u regionu i verovatno su bolje od škola na susednoj Floridi“, naveo je on, dodajući da se „kubanska deca akademski ističu iz vrlo jednostavnih razloga: idu u škole koncentrisane na podučavanje, sa dobro obučenim kadrom i društvenim okruženjem posvećenim cilju da svi ostvare visoka dostignuća“. „Striktna državna kontrola nije kompatibilna sa individualnim slobodama, ali ona obezbeđuje da i siromašnija deca dobiju šta im je potrebno kod kuće, žive u okruženju s niskim kriminalitetom i idu u škole koje su socijalno mešovitije“, naveo je Karnoj.

A ne može se reći ni da je Kastro zatvarajući kazina i bordele i otvarajući umesto njih škole i bolnice ubio svu zabavu na Kubi. Naprotiv, on je od nje napravio najpoželjniju turističku destinaciju na svetu, posebno među mlađim ljudima. Razmislite samo koliko ste puta u životu, pre Kastrove smrti, čuli „moram da odem na Kubu pre nego što Kastro umre“ i koliko ste puta od njegovog odlaska sa ovoga sveta čuli „žao mi je što nisam otišao na Kubu pre nego što je Kastro umro“. Da ne govorimo o kubanskoj ikonografiji koja se raširila po čitavom svetu i osvojila srca gotovo svih, bez obzira na pol, uzrast, opredeljenja ili odnos prema cigarama i rumu. Stvarnost je takva da je Kastrova Kuba uistinu jedna uspešna priča. I to ne samo kao najpoželjnija svetska destinacija. Ova zemlja je i svetski, ne regionalni, lider u biološko-medicinskim istraživanjima. Štaviše, glavni izvozni proizvod Kube odavno više nisu cigare i rum, nego lekovi i lekari koji pomažu i leče ljude širom sveta, posebno u kriznim situacijama, kao što je, na primer, bio slučaj pre nekoliko godina s ebolom u Africi gde je Kuba poslala čak 450 lekara i medicinskih sestara odabranih među više od 15.000 dobrovoljaca.

Najvažnije je da je sve ovo učinjeno uprkos embargu koji su nametnule SAD i pomoću krajnje ograničenih sredstava. Kastro je jednom prilikom rekao: „Oni pričaju o neuspehu socijalizma, ali gde je uspeh kapitalizma u Africi, Aziji ili Latinskoj Americi?“ Vreme je pokazalo ne samo da kapitalizam nije toliko uspešan nego ni da socijalizam nije apsolutno osuđen na neuspeh. Makar ne na Kubi.

 

PLES SKARFEJS GENERACIJE O Kastrovoj smrti i životu možda bolje od onih koji tuguju govore oni koji se sada raduju. Za Kubance koji mrze Kastra, posebno pripadnike prve generacije koja je pobegla sa Kube jer se protivila revoluciji, njegova smrt je lepa vest koja ih je izvela na ulice da plesom i pesmom proslave ovaj događaj. Osim zluradosti, njihovom radovanju tuđoj nesreći razlog može biti i nada da će Kastrova smrt izazvati lančanu reakciju i dovesti do velike tranzicije i možda do njihovog povratka u otadžbinu. Ova nada je, međutim, opravdana isto onoliko koliko je radovanje nečijoj smrti viteško i ljudsko. Kao što epski Kraljević Marko ne bi bio istinski heroj da nije tugovao nad pogibijom svog najvećeg rivala Muse Kesedžije, tako ni u ovoj radosti nema ničega lepog. U krajnjoj liniji, o njihovom moralu najbolje govori da se bore protiv Kastrove Kube onakve kakva jeste danas – siromašna, ali u kojoj ima hrane za sve, i bore se za ono što je nekada bila – veliki kazino i bordel. Poništavanje Kastrove politike pretvaranja kazina u škole i zatvaranja bordela, značilo bi zatvaranje bolnica i pretvaranje škola u kockarnice. Ovakve velike tranzicije, koju sada predviđaju vrli analitičari (isti oni koji su pogodili sve od ostanka Britanije u EU do pobede Hilari Klinton u SAD), najverovatnije neće ni biti. Makar ne u skorije vreme, dok je Raul Kastro živ. O kakvim se analitičkim sposobnostima ovde radi najbolje pokazuje činjenica da oni očekuju da Kastra izda njegov pet godina mlađi brat koji se na njega ugledao i verno ga pratio celog svog života. Oni to govore za čoveka koji je otišao toliko daleko da prilikom prvog susreta sa predsednikom SAD „lideru slobodnog sveta“ nije dozvolio ni da ga zagrli nego mu je nediplomatski, ali principijelno, sklonio ruku pred kamerama.

 

POLITIKA SOLIDARNOSTI Od kako se rodio kao sin velikog zemljoposednika na plantaži od 230 hektara, do svoje smrti Kastro se vodio idejom solidarnosti. Kao što one novembarske noći 1956, dok se iz Meksika sa 82 saboraca prebacivao na Kubu, nije želeo da napusti druga koji je ispao sa prenatrpanog broda, nego je kapetanu naredio da kruži sve dok nesrećnika nisu izvukli iz mora, tako nikoga i nigde nije napuštao ni kasnije u svom životu. Dok su zapadnjaci gurali ideje liberalizma, dajući centralnu poziciju jedinki, Kastro je izražavao duboko uverenje o moćnoj i dubokoj međuzavisnosti svih ljudi. Takva mu je, kao što smo videli iz prethodnih primera o zdravstvu i obrazovanju, bila unutrašnja politika na Kubi, ali takva mu je bila i spoljna politika. Kako je istoričar Ričard Got rekao, kubanska pomoć oslobodilačkom pokretu u Angoli bila je „potpuno bez sebičnih motiva“. Takođe, jedan od najčuvenijih boraca za slobodu na svetu Nelson Mandela upitao je: „Koja druga zemlja može da se pohvali većom nesebičnošću od one koju je Kuba pokazala u svom odnosu prema Africi?“

Te 1959. godine, kada je Kastro razbarušene kose i brade trijumfalno na zarobljenom tenku ušetao u Havanu, na vlasti u Americi bio je Dvajt Ajzenhauer, a Barak Obama se još nije ni rodio. Deset američkih predsednika se smenilo u pokušajima da ga na ovaj ili onaj način poraze i nijedan u tome nije uspeo. Otišao je sam, svojevoljno prepustivši upravljanje zemlje bratu i time je postao jedinstven primer u 20. veku i jedan od retkih u čitavoj ljudskoj istoriji. Redak spoj vrhunskog državnika i vatrenog revolucionara. Ostali ili nisu bili državnici, ili nisu bili revolucionari, a ako su bili i jedno i drugo, nisu odlazili svojevoljno. Ili su umirali poput Staljina, ili su bili ubijani, poput Tomasa Sankare ili Gadafija.

„Znam da će režim pokušati da zataška istinu svim mogućim sredstvima; znam da postoji  zavera da me gurnu u totalni zaborav. Ali moj glas neće utihnuti – on će se dizati i kada se osećam najusamljenije, a moje srce će mu dati svu žestinu koju mu okorele kukavice osporavaju… Osudite me, nije važno, istorija će me osloboditi!“, rekao je Kastro na samom početku svog revolucionarnog puta 1953, na suđenju posle neuspelog napada na Monkadu. Tada je osuđen na 15 godina robije, a istorija sada može da počne da ga oslobađa, ako to već nije uradila.         

[/restrict]