Могу ли судови да „пишу историју“

Вербални деликт геноцида

Пише Слободан Иконић

Предлогом закона о забрани негирања геноцида Србија се клацка између слободе говора и политичке коректности, као својеврсног еуфемизма некадашњег вербалног деликта, занемарујући при том властита геноцидна страдања кроз историју

Није прошло толико времена да би нестало сећање на по злу чувени члан 133 КЗ СФРЈ (непријатељска пропаганда), као и члан 67 (Забрана јавног иступања). Биће да ново време има и нове законске облике за оно што се некада сматрало непријатељском пропагандом.

Управо ових дана у Скупштини Србије је на дневном реду расправа о допунама Кривичног законика (КЗ), где се у предлогу новеле нашло и једно ново кривично дело – оспоравању геноцида и других тешких кривичних дела против човечности. Наиме, у члан 387 КЗ уноси се нови став (5) који гласи: „Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида (…) на начин који може довести до насиља или изазивања мржње (…), уколико су та кривична дела утврђена правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда (МКС), казниће се затвором од шест месеци до пет година“.

Измена фамозног члана 387 КЗ отворила је жестоке расправе о Сребреници, суочавању са прошлошћу и елементарном слободом говора. Тема и недоумица која је заокупила највише пажње у јавности јесте хоће ли преиспитивање питања да ли је било геноцида у Сребреници такође бити кажњиво, иако измене закона предвиђају да се кривичним делом сматра само негирање геноцида по одлукама Међународног кривичног суда који је установљен Римским статутом из 2002. године.

Оваква формулација значи да би у Србији било кажњиво само негирање геноцида у Конгу, јер је Међународни кривични суд (МКС) донео такву пресуду једино у случају ове афричке државе. Међутим, према објашњењу и опаскама наше министарка правде Неле Кубуровић, „то не значи да их неће доносити у будућности“. А на питање да ли то значи да такво негирање геноцида у Сребреници неће бити кажњиво, Кубуровићева је одговорила: „То нисам рекла.“

[restrict]

СРПСКО КОКЕТИРАЊЕ Скептици су већ утврдили да се МКС на више места у својим документима и одлукама позива на пресуду Хашког трибунала за Сребреницу, а постоји скоро 80 докумената где Међународни кривични суд тврди да се у Сребреници десио геноцид. Један од њих, Емил Влајки, професор политичких наука и бивши потпредседник Републике Српске, упозорава да ће, прихватањем овог предлога у Скупштини Србије, српски народ овековечити као геноцидан народ и да ће се западни медији за то здушно потрудити.

И поред тврдњи нове министарке правосуђа да је наша „европска обавеза“, произашла из такозване Оквирне одлуке Савета ЕУ, да уведемо затворску казну за грађане Србије који би се усудили да негирају геноцид и ратне злочине утврђене пресудама српских судова и МКС у Хагу, правничка јавност је ову законску новелу дочекала „на нож“.

За адвоката Зденка Томановића, правног саветника Слободана Милошевића у Хагу и правника са великим искуством из овог суда, нетачно је да Србија мора да кажњава преиспитивање тежине геноцида. То је, по његовим речима, само неуспешан изговор за српско кокетирање с наводним европским стандардима, чиме се, у ствари, проширује зона забране преиспитивања појединих ратних злочина и геноцида.

„Европски стандард није забрана преиспитивања злочина већ забрана величања Холокауста. Ако госпођа Кубуровић већ мора нешто да забрањује, нека онда забрани величање Холокауста, јер за то постоји европски консензус и у складу је са европским вредностима“, каже Томановић и упозорава да предлози садржани у Оквирној одлуци нису уједначено примењени ни у Европској унији, у којој државе у складу са сопственим уставним принципима одлучују о домену кривичних дела преиспитивања геноцида. „Зашто би онда српска држава патила од ’вишка ревности’ пред европским бирократама?“, пита Томановић.

Европска унија је подржала модел кажњавања негације геноцида, а чланице ЕУ су индивидуално преузеле различите облике оваквих закона. Немачка, Француска, Аустрија и Белгија кажњавају само негацију Холокауста, док Луксембург осим Холокауста забрањује негирање и осталих геноцида. Слично је и са Лихтенштајном, Малтом, Летонијом, Словенијом… Међутим, најразвијеније земље ЕУ задржале су се само на Холокаусту. Чак и европска судска пракса напушта забрану преиспитивања геноцида, што је јасно из одлуке Европског суда за људска права.

Суд у Стразбуру је направио јасну разлику између Холокауста и осталих злочина. Постоји консензус о геноцидној природи Холокауста, али не и о другим злочинима. Када је Француска 2012. покушала да прошири дејство закона на геноцид над Јерменима, Уставни савет Француске је оборио овакав предлог као неуставан и противан слободи говора. Иако је у Шпанији до 2007. постојало кривично дело негирања геноцида, Уставни суд те земље је укинуо ову одредбу и ограничио важење закона само на активно одобравање геноцида, те га асимиловао с кривичним делом говора мржње.

 

УГРОЖЕНО ПРАВО НА СЛОБОДУ Правничка тумачења иду даље и указују да је предложено кажњавање преиспитивања постојања и тежине геноцида и појединих ратних злочина (члан 387 став 5 КЗ) школски пример противуставне забране слободе изражавања, права на критичку мисао и друштвено преиспитивање, односно сваки појединац има право да доведе у питање такозвану опште прихваћену истину или догму.

Милош Јовановић, потпредседник ДСС-а и доцент на Правном факултету Универзитета у Београду, оцењује да је формулација садржана у предлогу „непрецизна, подложна различитом тумачењу и може да проузрокује изразито штетне последице“: „Са политичког и стручног становишта ова допуна не сме да буде усвојена. Историјске истине и расправе не могу бити предмет кривичних законика, као што ставови о историјским догађајима не могу да буду законом санкционисани. У супротном, једно од основних људских права, право на слободно мишљење, било би апсолутно угрожено.“

По ко зна који пут се тако враћамо на старо питање – могу ли судови да „пишу историју“, без обзира што су судске пресуде често значајне за историју. Тако, рецимо, без обзира на пресуде Хашког трибунала, данас најпознатији стручњак за геноцид професор Вилијам Шабас тврди да је употреба речи геноцид за злочин у Сребреници погрешна и „екстравагантна“.

Занимљиво је да се с наведеним примедбама слаже и Милан Шкулић, професор Правног факултета Универзитета у Београду, за кога „Вечерње новости“ тврде да је члан радне групе за израду измена КЗ. Не спорећи потребу за оваквим законом, Шкулић покушава да га оправда и појасни, као кривично дело изазивања националне, расне или верске мржње.  „Није довољно само оспоравање геноцида, ратног злочина или злочина против човечности већ оно мора да резултира тешким последицама, насиљем и ширењем мржње да би било третирано као кривично дело.“

Није, међутим, јасно како се ново решење КЗ појавило без ових ограда и појашњења пошто је то, како Шкулић сада каже, веома важно, јер неко може из стриктно научних и стручних разлога полемисати и са правним квалификацијама у правноснажним пресудама, али ако то чини без намере изазивања мржње према људима због њихове припадности одређеној групи, тада то не би требало да буде кривично дело.

Управо професор Шкулић, када је нацрт закона већ отишао у Скупштину, наводи да неке државе које су биле на страни победника у Другом светском рату немају такво кривично дело. Веома контроверзни енглески историчар Дејвид Ирвинг, не само да у својој постојбини објављује књиге којима изражава сумњу у Холокауст већ и одлично зарађује таквим оспоравањем, јер то у Великој Британији није кажњиво. Тамо је слобода говора „светиња“.

Тек да би поправио проистеклу штету, доводећи у питање правичност да се геноцид искључиво везује за правноснажне пресуде и како би се избегло произвољно тумачење, Шкулић сада сугерише да се закон поправи амандманима. „У првом, морало би да се наведе да је окривљени негирањем геноцида или ратног злочина намерно хтео да изазове расну, верску, националну и другу мржњу. Другим амандманом требало би уврстити, поред судских, и историјске пресуде да се негде десио геноцид. Ово се, посебно, односи на НДХ. Апсурдно је да наша земља не може да процесуира оне који шире мржњу и насиље тврдећи да у НДХ није било геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима“, каже Шкулић.

НЕСЛАГАЊА У ПАРЛАМЕНТУ Међутим, „дух је већ изашао из боце“ и питање је какве ће последице произвести, с обзиром на то да законски предлог долази од скупштинске већине са СНС на челу, односно да ли ће амандманима бити „поправљен“ или потпуно одбачен, како већина јавности тражи и очекује.

Ако је судити по изјавама политичара и посланика у Парламенту, поделе су очигледне, све у зависности од политичке опције којој препадају и властитог јавног деловања. Лидер СРС Војислав Шешељ каже да ће радикали гласати против измена КЗ, иако се тачка о негирању геноцида, наводно, не може применити на Сребреницу. С друге стране, шеф посланика ЛДП Чедомир Јовановић сматра да је неодрживо да се та одредба односи само на пресуде Међународног кривичног суда и домаћих судова, а да се игноришу одлуке Хашког трибунала.

Јовановићево мишљење је на таласу невладиних организација и личности које представљају сребренички лоби, чија перјаница је свима знана Наташа Кандић. Фонд за хуманитарно право, чији је оснивач управо Кандићка, у свом саопштењу наводи да би се предложеном допуном члана 387 КЗ „пружила законска заштита ревизионистима судски утврђених чињеница пред МКСЈ и МСП“. ФХП апелује на посланике Народне скупштине да измене предложени став како би обухватио забрану негирања чињеница утврђених пред МКСЈ и МСП, у складу са домаћим и међународноправним обавезама Републике Србије. Они траже казнене мере за „негирање геноцида“ у Сребреници, а не у Конгу.

 

ХИПОКРИЗИЈА ЗАПАДА Што се пак МКС-а тиче, чије пресуде сад уводимо у наше право, иако је његова председница Силвија Гурменди истакла да је за протеклих 18 година суд постао солидан међународни орган који је осудио неколико људи и спроводи истраживања у свим крајевима земаљске кугле, где се злочини почине, чињенице говоре да се реални процеси покрећу само у односу на земље Африке.

Експерти запажају да се процеси покрећу не толико у односу на злочине, колико у односу према конкретним политичким лидерима. Тако МКС уопште не интересују злочини које је починила Француска 2011. године у Републици Обала Слоноваче, када је француска војска (тамо се налазила у својству миротвораца) пуцала на присталице председника Л. Гбагбоа. Тужилаштво МКС је признало ту чињеницу, но за сада ниједан држављанин Француске не седи у затворима МКС… Не интересују МКС ни злочини западних држава, пре свега САД и Велика Британија, према Ираку. Без обзира на то што су жртве тих злочина у Ираку неколико пута бројније од жртава у свим осталим земљама које су већ постале објект судске истраге МКС.

Треба признати да су западне земље у своје Уставе прве укључиле одредбе са приоритетним нормама међународног права. Међутим, треба рећи и да за ове земље те одредбе немају степен опасности какав имају за остале земље, јер управо Запад формира међународно право. Тачније речено, оно се код њих уводи ради других. Али чак и у условима своје привилегованости, те земље се према међународном праву у њиховим правним системима односе са великим опрезом. Тако је, на пример, Уставни суд Немачке директно изјавио да Европска конвенција о људским правима унутар земље има статус федералног закона и да заједно са праксом Европског суда служи као оријентир за тумачење, али и да одлуке Европског суда за људска права нису увек обавезујуће за немачке судије…

Тако се некадашњи вербални деликт управо враћа, али овога пута не са Истока, као у прошлости, већ са Запада, кроз корпус појма политичке коректности. Овај својеврсни еуфемизам, до којег много не држе ни на Западу где је настао, али се није и запатио (рецимо кампања у САД), тежи да се укорени код нас. Или, како је то сублимирао Бранислав Ристивојевић, професор правног факултета у Новом Саду: „Оно што није довољно добро за Америку изгледа да јесте за Србију.“             

[/restrict]