Mogu li sudovi da „pišu istoriju“

Verbalni delikt genocida

Piše Slobodan Ikonić

Predlogom zakona o zabrani negiranja genocida Srbija se klacka između slobode govora i političke korektnosti, kao svojevrsnog eufemizma nekadašnjeg verbalnog delikta, zanemarujući pri tom vlastita genocidna stradanja kroz istoriju

Nije prošlo toliko vremena da bi nestalo sećanje na po zlu čuveni član 133 KZ SFRJ (neprijateljska propaganda), kao i član 67 (Zabrana javnog istupanja). Biće da novo vreme ima i nove zakonske oblike za ono što se nekada smatralo neprijateljskom propagandom.

Upravo ovih dana u Skupštini Srbije je na dnevnom redu rasprava o dopunama Krivičnog zakonika (KZ), gde se u predlogu novele našlo i jedno novo krivično delo – osporavanju genocida i drugih teških krivičnih dela protiv čovečnosti. Naime, u član 387 KZ unosi se novi stav (5) koji glasi: „Ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida (…) na način koji može dovesti do nasilja ili izazivanja mržnje (…), ukoliko su ta krivična dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda (MKS), kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina“.

Izmena famoznog člana 387 KZ otvorila je žestoke rasprave o Srebrenici, suočavanju sa prošlošću i elementarnom slobodom govora. Tema i nedoumica koja je zaokupila najviše pažnje u javnosti jeste hoće li preispitivanje pitanja da li je bilo genocida u Srebrenici takođe biti kažnjivo, iako izmene zakona predviđaju da se krivičnim delom smatra samo negiranje genocida po odlukama Međunarodnog krivičnog suda koji je ustanovljen Rimskim statutom iz 2002. godine.

Ovakva formulacija znači da bi u Srbiji bilo kažnjivo samo negiranje genocida u Kongu, jer je Međunarodni krivični sud (MKS) doneo takvu presudu jedino u slučaju ove afričke države. Međutim, prema objašnjenju i opaskama naše ministarka pravde Nele Kuburović, „to ne znači da ih neće donositi u budućnosti“. A na pitanje da li to znači da takvo negiranje genocida u Srebrenici neće biti kažnjivo, Kuburovićeva je odgovorila: „To nisam rekla.“

[restrict]

SRPSKO KOKETIRANJE Skeptici su već utvrdili da se MKS na više mesta u svojim dokumentima i odlukama poziva na presudu Haškog tribunala za Srebrenicu, a postoji skoro 80 dokumenata gde Međunarodni krivični sud tvrdi da se u Srebrenici desio genocid. Jedan od njih, Emil Vlajki, profesor političkih nauka i bivši potpredsednik Republike Srpske, upozorava da će, prihvatanjem ovog predloga u Skupštini Srbije, srpski narod ovekovečiti kao genocidan narod i da će se zapadni mediji za to zdušno potruditi.

I pored tvrdnji nove ministarke pravosuđa da je naša „evropska obaveza“, proizašla iz takozvane Okvirne odluke Saveta EU, da uvedemo zatvorsku kaznu za građane Srbije koji bi se usudili da negiraju genocid i ratne zločine utvrđene presudama srpskih sudova i MKS u Hagu, pravnička javnost je ovu zakonsku novelu dočekala „na nož“.

Za advokata Zdenka Tomanovića, pravnog savetnika Slobodana Miloševića u Hagu i pravnika sa velikim iskustvom iz ovog suda, netačno je da Srbija mora da kažnjava preispitivanje težine genocida. To je, po njegovim rečima, samo neuspešan izgovor za srpsko koketiranje s navodnim evropskim standardima, čime se, u stvari, proširuje zona zabrane preispitivanja pojedinih ratnih zločina i genocida.

„Evropski standard nije zabrana preispitivanja zločina već zabrana veličanja Holokausta. Ako gospođa Kuburović već mora nešto da zabranjuje, neka onda zabrani veličanje Holokausta, jer za to postoji evropski konsenzus i u skladu je sa evropskim vrednostima“, kaže Tomanović i upozorava da predlozi sadržani u Okvirnoj odluci nisu ujednačeno primenjeni ni u Evropskoj uniji, u kojoj države u skladu sa sopstvenim ustavnim principima odlučuju o domenu krivičnih dela preispitivanja genocida. „Zašto bi onda srpska država patila od ’viška revnosti’ pred evropskim birokratama?“, pita Tomanović.

Evropska unija je podržala model kažnjavanja negacije genocida, a članice EU su individualno preuzele različite oblike ovakvih zakona. Nemačka, Francuska, Austrija i Belgija kažnjavaju samo negaciju Holokausta, dok Luksemburg osim Holokausta zabranjuje negiranje i ostalih genocida. Slično je i sa Lihtenštajnom, Maltom, Letonijom, Slovenijom… Međutim, najrazvijenije zemlje EU zadržale su se samo na Holokaustu. Čak i evropska sudska praksa napušta zabranu preispitivanja genocida, što je jasno iz odluke Evropskog suda za ljudska prava.

Sud u Strazburu je napravio jasnu razliku između Holokausta i ostalih zločina. Postoji konsenzus o genocidnoj prirodi Holokausta, ali ne i o drugim zločinima. Kada je Francuska 2012. pokušala da proširi dejstvo zakona na genocid nad Jermenima, Ustavni savet Francuske je oborio ovakav predlog kao neustavan i protivan slobodi govora. Iako je u Španiji do 2007. postojalo krivično delo negiranja genocida, Ustavni sud te zemlje je ukinuo ovu odredbu i ograničio važenje zakona samo na aktivno odobravanje genocida, te ga asimilovao s krivičnim delom govora mržnje.

 

UGROŽENO PRAVO NA SLOBODU Pravnička tumačenja idu dalje i ukazuju da je predloženo kažnjavanje preispitivanja postojanja i težine genocida i pojedinih ratnih zločina (član 387 stav 5 KZ) školski primer protivustavne zabrane slobode izražavanja, prava na kritičku misao i društveno preispitivanje, odnosno svaki pojedinac ima pravo da dovede u pitanje takozvanu opšte prihvaćenu istinu ili dogmu.

Miloš Jovanović, potpredsednik DSS-a i docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ocenjuje da je formulacija sadržana u predlogu „neprecizna, podložna različitom tumačenju i može da prouzrokuje izrazito štetne posledice“: „Sa političkog i stručnog stanovišta ova dopuna ne sme da bude usvojena. Istorijske istine i rasprave ne mogu biti predmet krivičnih zakonika, kao što stavovi o istorijskim događajima ne mogu da budu zakonom sankcionisani. U suprotnom, jedno od osnovnih ljudskih prava, pravo na slobodno mišljenje, bilo bi apsolutno ugroženo.“

Po ko zna koji put se tako vraćamo na staro pitanje – mogu li sudovi da „pišu istoriju“, bez obzira što su sudske presude često značajne za istoriju. Tako, recimo, bez obzira na presude Haškog tribunala, danas najpoznatiji stručnjak za genocid profesor Vilijam Šabas tvrdi da je upotreba reči genocid za zločin u Srebrenici pogrešna i „ekstravagantna“.

Zanimljivo je da se s navedenim primedbama slaže i Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, za koga „Večernje novosti“ tvrde da je član radne grupe za izradu izmena KZ. Ne sporeći potrebu za ovakvim zakonom, Škulić pokušava da ga opravda i pojasni, kao krivično delo izazivanja nacionalne, rasne ili verske mržnje.  „Nije dovoljno samo osporavanje genocida, ratnog zločina ili zločina protiv čovečnosti već ono mora da rezultira teškim posledicama, nasiljem i širenjem mržnje da bi bilo tretirano kao krivično delo.“

Nije, međutim, jasno kako se novo rešenje KZ pojavilo bez ovih ograda i pojašnjenja pošto je to, kako Škulić sada kaže, veoma važno, jer neko može iz striktno naučnih i stručnih razloga polemisati i sa pravnim kvalifikacijama u pravnosnažnim presudama, ali ako to čini bez namere izazivanja mržnje prema ljudima zbog njihove pripadnosti određenoj grupi, tada to ne bi trebalo da bude krivično delo.

Upravo profesor Škulić, kada je nacrt zakona već otišao u Skupštinu, navodi da neke države koje su bile na strani pobednika u Drugom svetskom ratu nemaju takvo krivično delo. Veoma kontroverzni engleski istoričar Dejvid Irving, ne samo da u svojoj postojbini objavljuje knjige kojima izražava sumnju u Holokaust već i odlično zarađuje takvim osporavanjem, jer to u Velikoj Britaniji nije kažnjivo. Tamo je sloboda govora „svetinja“.

Tek da bi popravio proisteklu štetu, dovodeći u pitanje pravičnost da se genocid isključivo vezuje za pravnosnažne presude i kako bi se izbeglo proizvoljno tumačenje, Škulić sada sugeriše da se zakon popravi amandmanima. „U prvom, moralo bi da se navede da je okrivljeni negiranjem genocida ili ratnog zločina namerno hteo da izazove rasnu, versku, nacionalnu i drugu mržnju. Drugim amandmanom trebalo bi uvrstiti, pored sudskih, i istorijske presude da se negde desio genocid. Ovo se, posebno, odnosi na NDH. Apsurdno je da naša zemlja ne može da procesuira one koji šire mržnju i nasilje tvrdeći da u NDH nije bilo genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima“, kaže Škulić.

NESLAGANJA U PARLAMENTU Međutim, „duh je već izašao iz boce“ i pitanje je kakve će posledice proizvesti, s obzirom na to da zakonski predlog dolazi od skupštinske većine sa SNS na čelu, odnosno da li će amandmanima biti „popravljen“ ili potpuno odbačen, kako većina javnosti traži i očekuje.

Ako je suditi po izjavama političara i poslanika u Parlamentu, podele su očigledne, sve u zavisnosti od političke opcije kojoj prepadaju i vlastitog javnog delovanja. Lider SRS Vojislav Šešelj kaže da će radikali glasati protiv izmena KZ, iako se tačka o negiranju genocida, navodno, ne može primeniti na Srebrenicu. S druge strane, šef poslanika LDP Čedomir Jovanović smatra da je neodrživo da se ta odredba odnosi samo na presude Međunarodnog krivičnog suda i domaćih sudova, a da se ignorišu odluke Haškog tribunala.

Jovanovićevo mišljenje je na talasu nevladinih organizacija i ličnosti koje predstavljaju srebrenički lobi, čija perjanica je svima znana Nataša Kandić. Fond za humanitarno pravo, čiji je osnivač upravo Kandićka, u svom saopštenju navodi da bi se predloženom dopunom člana 387 KZ „pružila zakonska zaštita revizionistima sudski utvrđenih činjenica pred MKSJ i MSP“. FHP apeluje na poslanike Narodne skupštine da izmene predloženi stav kako bi obuhvatio zabranu negiranja činjenica utvrđenih pred MKSJ i MSP, u skladu sa domaćim i međunarodnopravnim obavezama Republike Srbije. Oni traže kaznene mere za „negiranje genocida“ u Srebrenici, a ne u Kongu.

 

HIPOKRIZIJA ZAPADA Što se pak MKS-a tiče, čije presude sad uvodimo u naše pravo, iako je njegova predsednica Silvija Gurmendi istakla da je za proteklih 18 godina sud postao solidan međunarodni organ koji je osudio nekoliko ljudi i sprovodi istraživanja u svim krajevima zemaljske kugle, gde se zločini počine, činjenice govore da se realni procesi pokreću samo u odnosu na zemlje Afrike.

Eksperti zapažaju da se procesi pokreću ne toliko u odnosu na zločine, koliko u odnosu prema konkretnim političkim liderima. Tako MKS uopšte ne interesuju zločini koje je počinila Francuska 2011. godine u Republici Obala Slonovače, kada je francuska vojska (tamo se nalazila u svojstvu mirotvoraca) pucala na pristalice predsednika L. Gbagboa. Tužilaštvo MKS je priznalo tu činjenicu, no za sada nijedan državljanin Francuske ne sedi u zatvorima MKS… Ne interesuju MKS ni zločini zapadnih država, pre svega SAD i Velika Britanija, prema Iraku. Bez obzira na to što su žrtve tih zločina u Iraku nekoliko puta brojnije od žrtava u svim ostalim zemljama koje su već postale objekt sudske istrage MKS.

Treba priznati da su zapadne zemlje u svoje Ustave prve uključile odredbe sa prioritetnim normama međunarodnog prava. Međutim, treba reći i da za ove zemlje te odredbe nemaju stepen opasnosti kakav imaju za ostale zemlje, jer upravo Zapad formira međunarodno pravo. Tačnije rečeno, ono se kod njih uvodi radi drugih. Ali čak i u uslovima svoje privilegovanosti, te zemlje se prema međunarodnom pravu u njihovim pravnim sistemima odnose sa velikim oprezom. Tako je, na primer, Ustavni sud Nemačke direktno izjavio da Evropska konvencija o ljudskim pravima unutar zemlje ima status federalnog zakona i da zajedno sa praksom Evropskog suda služi kao orijentir za tumačenje, ali i da odluke Evropskog suda za ljudska prava nisu uvek obavezujuće za nemačke sudije…

Tako se nekadašnji verbalni delikt upravo vraća, ali ovoga puta ne sa Istoka, kao u prošlosti, već sa Zapada, kroz korpus pojma političke korektnosti. Ovaj svojevrsni eufemizam, do kojeg mnogo ne drže ni na Zapadu gde je nastao, ali se nije i zapatio (recimo kampanja u SAD), teži da se ukoreni kod nas. Ili, kako je to sublimirao Branislav Ristivojević, profesor pravnog fakulteta u Novom Sadu: „Ono što nije dovoljno dobro za Ameriku izgleda da jeste za Srbiju.“             

[/restrict]