Да ли ће проевропско парче(нце) српске опозиције имати заједничког председничког кандидата, да ли ће актуелна власт успети да од скоро готовог направи вересију, и да ли ће се предстојећи председнички избори претворити у избор између Истока и Запада?
Још Србија није имала председничке изборе с оволико кандидата који не признају да су кандидати или да би, макар, то желели да буду ако их пожели и понеко ко се о томе пита више од њих. Да ли је то само ствар тактике или пак сведочанство жестоких закулисних борби, чија је природа по правилу принципијелна таман колико и лични мотиви за улазак у те борбе, мотиви необично оснажени принадлежностима које победа у овим закулисним борбама доноси, тек председнички избори све су ближи – одржаће се до маја следеће године – а никако да сазнамо ни да ли ће актуелни председник Србије бити кандидат за новог председника Србије, ни да ли ће читава владајућа коалиција изаћи са заједничким кандидатом, ни да ли ће Вук Јеремић или Саша Јанковић бити заједнички кандидат демократске опозиције Србије или ће се она распасти, иако се заправо није ни састала, на неколико колона од којих ће једну водити председник Демократске странке Драган Шутановац, а све се извеснијим чини и да ће патриотски део опозиције одлучити да на председничке изборе изађе с више од два кандидата.
НИКОЛИЋЕВА РАЧУНИЦА Ко ће се, дакле, с киме суочити наредног пролећа, кад будемо бирали новог председника Србије? Да ли ће власт остварити континуитет или ће доћи до кохабитације која ће бити кратка – премијер Александар Вучић најавио је да ће поднети оставку ако његов председнички кандидат не победи – и сведена на предизборну кампању за још једне ванредне парламентарне изборе?
Управо је том својом изјавом загребачком „Глобусу“ – да ће се повући с премијерске позиције ако не победи „онај кога ми одаберемо и кога ми подржимо“ – Вучић подигао улог, везујући сопствену политичку судбину за успех свог председничког кандидата. Али то је заправо и очекивано; све и да није овог премијеровог обећања, предстојећи избори били би перципирани (и) као референдум за Вучића или против њега, тако да је овом изјавом он, више-мање, само саопштио како прихвата оно што је ионако неминовно. Истовремено, међутим, ове његове речи обећавају и да ће свог председничког кандидата актуелни премијер подржати из све снаге, и сопствене и страначке, и то ће, без сумње, бити и те како важан фактор за коначан исход председничке трке.
Ко ће бити председнички кандидат Српске напредне странке? То би морао да буде Томислав Николић, јер би свака друга опција за напредњаке и њиховог лидера представљала политички еквивалент пуцњу у сопствену ногу, осим у случају да сам Николић не одлучи да одустане од кандидатуре, а он је пре нешто више од месец дана експлицитно рекао: „Не постоји разлог да се не кандидујем… Имам ја још много тога да обавим.“ А за ту (најављену?) кандидатуру, ако је веровати истраживању Нове српске политичке мисли које је објављено почетком ове недеље, Николић има и озбиљну подршку оних који нагињу тој опцији. На питање „за кога бисте гласали ако би се сутра одржали председнички избори“ – важан податак: могући одговори нису били понуђени унапред – за Александра Вучића изјаснило се 29,8 одсто испитаних а за Николића чак 16,4 одсто. Шта ово значи? Значи да Вучић практично и неће имати избора него да подржи Николића ако он одлучи да озваничи своју председничку кандидатуру јер, у супротном, ризикује озбиљан расцеп у њиховом, заједничком, бирачком телу. Истовремено, Вучићева и Николићева бројка у логичном збиру (46,2 одсто) сасвим је близу проценту који је СНС остварио на овогодишњим парламентарним изборима (48,25 одсто), и довољно близу цифри од 50 одсто и победи већ у првом изборном кругу да о томе реално може да се размишља.
КАНДИДАТ ВЛАСТИ Другим речима, Вучић има све рационалне политичке разлоге да подржи Николића за председника, а ако којим случајем – у који не верујемо – то не учини, неће бити другог објашњења до да је тако поступио због неког невидљивог притиска који с рационалношћу политичке рачунице нема много везе. А то, да скратимо причу, може да буде само евентуални притисак Запада на Вучића да, због Николићевог кокетирања са Истоком, осујети његову председничку кандидатуру, што ће рећи да је Србија – не подржи ли Вучић Николића ако овај и дефинитивно одлучи да се кандидује – своје председничке изборе изгубила унапред.
Или ће се пак Вучић сам кандидовати за председника Србије, као што му многи, изгледа, прижељкују иако он то упорно одбија? Оваква би одлука била до те мере ирационална – напустити најмоћнију функцију у држави, и то после убедљиве изборне победе, зарад функције углавном протоколарне – да, у овој анализи која покушава да буде рационална, нисмо у стању ни да је озбиљно узмемо у разматрање.
Али вратимо се бројкама и политичким калкулацијама. СНС је, као што подсетисмо, на изборима 24. априла стигао надомак натполовичне већине по броју освојених гласова. У међувремену се у Србији ништа није нарочито променило нагоре, и нема много разлога за сумњу да ће кандидат СНС-а добити сличан проценат подршке, што потврђује и споменуто истраживање НСПМ-а. А то значи и да би, уз евентуалну подршку Ивице Дачића и Социјалистичке партије Србије (10,95 одсто гласова на последњим изборима), заједнички кандидат актуелне власти имао сасвим реалну шансу да победи већ у првом кругу председничких избора наредне године. С тим у вези, подсећамо да је Дачић, крајем октобра, јавно признао да на овакву калкулацију није гадљив: „Из искуства (Слободана) Милошевића и (Бориса) Тадића знамо да су овде председнички избори имали важну улогу. Било би веома лоше да кандидат власти не добије изборе, тако да сам спреман да подредим страначки интерес општем.“
ПАТРИОТСКА ОПЦИЈА С оваквом перспективом и бројкама, чему опозиција реално може да се нада? Пошто је, јел’, захваљујући променама у Демократској странци Србије и сазревањем ставова у Дверима, већ престала да се нада заједничком председничком кандидату демократске опозиције Србије који би, оснажен патриотском подршком, имао да послужи спровођењу туђе политичке агенде у нашој земљи.
Што се патриотске српске опозиције тиче, како тренутно ствари стоје, са сопственим ће кандидатима пред грађане Србије изаћи и Српска радикална странка, и Демократска странка Србије, и Двери. Пошто је већ у старту отпала могућност да све три странке имају једног кандидата, који би некакву шансу за озбиљнији утицај на укупни скор можда и имао, тако је и боље за све њих; будући да ће (нажалост) имати само улогу икебане у читавом процесу, здравије ће за њих бити да ову прилику искористе рационално, дакле, за профилисање сопствене политике и за позиционирање за наредне парламентарне изборе, кад год они били.
ПРОЕВРОПСКИ ГАЛИМАТИЈАС А на проевропском делу српске политичке сцене – то је онај део коме су европски интереси важнији од српских – влада уобичајени галиматијас. Сви кажу да се залажу за једног, заједничког председничког кандидата, али Саша Радуловић и „Доста је било“, изгледа, подржавају Вука Јеремића, Зорану Живковићу „апсолутно“ не пада на памет да подржи Вука Јеремића, али би зато да подржи Сашу Јанковића, Демократска странка – јављају и „Блиц“ и „Новости“ – врши притисак на свог председника Драгана Шутановца да он буде председнички кандидат, Шутановац и Радуловић не желе да о председничком кандидату разговарају са остатком опозиције док се сами о њему не договоре, остатак опозиције преговара за то време о свом заједничком кандидату, али не преговара са Чедомиром Јовановићем и Ненадом Чанком због њихове спремности на колаборацију са Александром Вучићем… У сваком случају, договора међу њима очигледно још нема иако је времена за договор све мање. Исто тако, очигледно је и да и Вук Јеремић и Саша Јанковић о председничкој кандидатури размишљају – да не размишљају, већ би досад јавно оповргли све медијске спекулације на ту тему – и очигледно је, наравно, да нису једини који се о томе нешто питају.
Али погледајмо бројке, нису оне сасвим лош путоказ за даљу анализу. На априлским изборима странке из ове групације (ДЈБ, ДС, Тадић/Чеда/Чанак, Борко Стефановић) освојиле су, укупно, око 18 одсто гласова, што је отприлике на нивоу њиховог резултата из 2014. године, с претходних парламентарних избора. То су истовремено, више-мање, сигурни гласови на које они могу да рачунају за свог председничког кандидата, ако о њему успеју да се договоре. Споменута анкета НСПМ-а, ако је веровати њеној поузданости, Вуку Јеремићу, Саши Јанковићу, Тадићу, Шутановцу и Јовановићу даје и читавих десетак одсто гласова више, око 30 одсто укупно. Ова нам се бројка чини претераном, али узмимо да јесте тачна – она ће заједничком кандидату овог дела опозиције само осигурати друго место по броју освојених гласова, чак му неће унапред обезбедити ни други круг председничких избора, тим пре ако СНС и СПС заиста буду имали заједничког кандидата. Да ли је то резултат који би могао да задовољи амбицију некога ко је амбициозан као Вук Јеремић? Истовремено, међутим, заједнички кандидат овог дела опозиције, који би остварио иоле задовољавајући резултат, наметнуо би се и као њен природни лидер. Да ли би такав сценарио задовољио, на пример, Драгана Шутановца, који тај заједнички кандидат (скоро) сигурно неће бити? Стога, изгледнијим се у овом тренутку чини да заједничког кандидата уопште и неће бити, односно да може да га буде само ако неко са стране – Запад – одлучи да мора да га буде упркос свим овим калкулацијама, но видећемо релативно ускоро да ли је тај Запад у овом тренутку за то уопште способан или је пак исувише заузет решавањем сопствених проблема да би стигао да се посвети решавању сопствених проблема и у Србији.
ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА А захваљујући Балши Божовићу, функционеру Демократске странке, макар једно је сигурно – председнички кандидат ове странке биће кандидат Запада. ДС ће, рекао је, на предстојеће изборе изаћи са „јасним принципима“, њихов кандидат моћи ће да буде само онај ко те принципе прихвати, а „један од принципа је европски пут Србије и да не можемо више да седимо на две столице, као што то ради ова влада“. Другим речима, санкције Русији.
Сад, ако је Вук Јеремић онако близак Русима као што се сугерише, ово значи да он неће моћи да буде кандидат ДС-а, а ако ипак буде, то значи да им близак уопште није и да је то још једна од маркетиншких подвала везаних за његов ореол наводног патриоте. Као што лепо рече Бошко Обрадовић, „знамо да је верно служио режиму Бориса Тадића, који је упропастио државу. Када је имао прилику да покаже свој став и успротиви се катастрофалном потезу да се питање статуса КиМ измести из СБ УН у Брисел, то није учинио“, и могло би овоме да се дода и још штошта, од Јеремићеве улоге у прихватању Еулекса до питања упућеног Међународном суду правде у Хагу у вези с косовском независношћу, за које смо мислили да је формулисано невешто (па зато у Хагу нисмо прошли као што смо желели) све док нисмо схватили да онако постављено питање – „Да ли је једнострана декларација о независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?“ – заправо није било нимало непромишљено и невешто већ је било једини – једини – начин да суд експлицитно не одговори баш онако као што смо желели, и тиме сасвим покопа косовску квазинезависност.
Елем, овом или неком другом кандидату Запада, буду ли догађаји ишли правцем за који смо проценили да је логичан и политички рационалан, осим кандидата патриотске опозиције супротставиће се и Томислав Николић. Пре истека мандата, како је најављено, он ће се састати и са председником Русије Владимиром Путином и са председником Кине Си Ђинпингом, и ти ће сусрети са собом носити и нескривену политичку, предизборну поруку. Буде ли председничка трка отишла и у други круг, грађани Србије пред собом ће имати сасвим поједностављен избор.