Kandidovanje kandidata

Piše Nikola Vrzić

Da li će proevropsko parče(nce) srpske opozicije imati zajedničkog predsedničkog kandidata, da li će aktuelna vlast uspeti da od skoro gotovog napravi veresiju, i da li će se predstojeći predsednički izbori pretvoriti u izbor između Istoka i Zapada?

Još Srbija nije imala predsedničke izbore s ovoliko kandidata koji ne priznaju da su kandidati ili da bi, makar, to želeli da budu ako ih poželi i poneko ko se o tome pita više od njih. Da li je to samo stvar taktike ili pak svedočanstvo žestokih zakulisnih borbi, čija je priroda po pravilu principijelna taman koliko i lični motivi za ulazak u te borbe, motivi neobično osnaženi prinadležnostima koje pobeda u ovim zakulisnim borbama donosi, tek predsednički izbori sve su bliži – održaće se do maja sledeće godine – a nikako da saznamo ni da li će aktuelni predsednik Srbije biti kandidat za novog predsednika Srbije, ni da li će čitava vladajuća koalicija izaći sa zajedničkim kandidatom, ni da li će Vuk Jeremić ili Saša Janković biti zajednički kandidat demokratske opozicije Srbije ili će se ona raspasti, iako se zapravo nije ni sastala, na nekoliko kolona od kojih će jednu voditi predsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac, a sve se izvesnijim čini i da će patriotski deo opozicije odlučiti da na predsedničke izbore izađe s više od dva kandidata.

NIKOLIĆEVA RAČUNICA Ko će se, dakle, s kime suočiti narednog proleća, kad budemo birali novog predsednika Srbije? Da li će vlast ostvariti kontinuitet ili će doći do kohabitacije koja će biti kratka – premijer Aleksandar Vučić najavio je da će podneti ostavku ako njegov predsednički kandidat ne pobedi – i svedena na predizbornu kampanju za još jedne vanredne parlamentarne izbore?

Upravo je tom svojom izjavom zagrebačkom „Globusu“ – da će se povući s premijerske pozicije ako ne pobedi „onaj koga mi odaberemo i koga mi podržimo“ – Vučić podigao ulog, vezujući sopstvenu političku sudbinu za uspeh svog predsedničkog kandidata. Ali to je zapravo i očekivano; sve i da nije ovog premijerovog obećanja, predstojeći izbori bili bi percipirani (i) kao referendum za Vučića ili protiv njega, tako da je ovom izjavom on, više-manje, samo saopštio kako prihvata ono što je ionako neminovno. Istovremeno, međutim, ove njegove reči obećavaju i da će svog predsedničkog kandidata aktuelni premijer podržati iz sve snage, i sopstvene i stranačke, i to će, bez sumnje, biti i te kako važan faktor za konačan ishod predsedničke trke.

Ko će biti predsednički kandidat Srpske napredne stranke? To bi morao da bude Tomislav Nikolić, jer bi svaka druga opcija za naprednjake i njihovog lidera predstavljala politički ekvivalent pucnju u sopstvenu nogu, osim u slučaju da sam Nikolić ne odluči da odustane od kandidature, a on je pre nešto više od mesec dana eksplicitno rekao: „Ne postoji razlog da se ne kandidujem… Imam ja još mnogo toga da obavim.“ A za tu (najavljenu?) kandidaturu, ako je verovati istraživanju Nove srpske političke misli koje je objavljeno početkom ove nedelje, Nikolić ima i ozbiljnu podršku onih koji naginju toj opciji. Na pitanje „za koga biste glasali ako bi se sutra održali predsednički izbori“ – važan podatak: mogući odgovori nisu bili ponuđeni unapred – za Aleksandra Vučića izjasnilo se 29,8 odsto ispitanih a za Nikolića čak 16,4 odsto. Šta ovo znači? Znači da Vučić praktično i neće imati izbora nego da podrži Nikolića ako on odluči da ozvaniči svoju predsedničku kandidaturu jer, u suprotnom, rizikuje ozbiljan rascep u njihovom, zajedničkom, biračkom telu. Istovremeno, Vučićeva i Nikolićeva brojka u logičnom zbiru (46,2 odsto) sasvim je blizu procentu koji je SNS ostvario na ovogodišnjim parlamentarnim izborima (48,25 odsto), i dovoljno blizu cifri od 50 odsto i pobedi već u prvom izbornom krugu da o tome realno može da se razmišlja.

KANDIDAT VLASTI Drugim rečima, Vučić ima sve racionalne političke razloge da podrži Nikolića za predsednika, a ako kojim slučajem – u koji ne verujemo – to ne učini, neće biti drugog objašnjenja do da je tako postupio zbog nekog nevidljivog pritiska koji s racionalnošću političke računice nema mnogo veze. A to, da skratimo priču, može da bude samo eventualni pritisak Zapada na Vučića da, zbog Nikolićevog koketiranja sa Istokom, osujeti njegovu predsedničku kandidaturu, što će reći da je Srbija – ne podrži li Vučić Nikolića ako ovaj i definitivno odluči da se kandiduje – svoje predsedničke izbore izgubila unapred.

Ili će se pak Vučić sam kandidovati za predsednika Srbije, kao što mu mnogi, izgleda, priželjkuju iako on to uporno odbija? Ovakva bi odluka bila do te mere iracionalna – napustiti najmoćniju funkciju u državi, i to posle ubedljive izborne pobede, zarad funkcije uglavnom protokolarne – da, u ovoj analizi koja pokušava da bude racionalna, nismo u stanju ni da je ozbiljno uzmemo u razmatranje.

Ali vratimo se brojkama i političkim kalkulacijama. SNS je, kao što podsetismo, na izborima 24. aprila stigao nadomak natpolovične većine po broju osvojenih glasova. U međuvremenu se u Srbiji ništa nije naročito promenilo nagore, i nema mnogo razloga za sumnju da će kandidat SNS-a dobiti sličan procenat podrške, što potvrđuje i spomenuto istraživanje NSPM-a. A to znači i da bi, uz eventualnu podršku Ivice Dačića i Socijalističke partije Srbije (10,95 odsto glasova na poslednjim izborima), zajednički kandidat aktuelne vlasti imao sasvim realnu šansu da pobedi već u prvom krugu predsedničkih izbora naredne godine. S tim u vezi, podsećamo da je Dačić, krajem oktobra, javno priznao da na ovakvu kalkulaciju nije gadljiv: „Iz iskustva (Slobodana) Miloševića i (Borisa) Tadića znamo da su ovde predsednički izbori imali važnu ulogu. Bilo bi veoma loše da kandidat vlasti ne dobije izbore, tako da sam spreman da podredim stranački interes opštem.“

PATRIOTSKA OPCIJA S ovakvom perspektivom i brojkama, čemu opozicija realno može da se nada? Pošto je, jel’, zahvaljujući promenama u Demokratskoj stranci Srbije i sazrevanjem stavova u Dverima, već prestala da se nada zajedničkom predsedničkom kandidatu demokratske opozicije Srbije koji bi, osnažen patriotskom podrškom, imao da posluži sprovođenju tuđe političke agende u našoj zemlji.

Što se patriotske srpske opozicije tiče, kako trenutno stvari stoje, sa sopstvenim će kandidatima pred građane Srbije izaći i Srpska radikalna stranka, i Demokratska stranka Srbije, i Dveri. Pošto je već u startu otpala mogućnost da sve tri stranke imaju jednog kandidata, koji bi nekakvu šansu za ozbiljniji uticaj na ukupni skor možda i imao, tako je i bolje za sve njih; budući da će (nažalost) imati samo ulogu ikebane u čitavom procesu, zdravije će za njih biti da ovu priliku iskoriste racionalno, dakle, za profilisanje sopstvene politike i za pozicioniranje za naredne parlamentarne izbore, kad god oni bili.

PROEVROPSKI GALIMATIJAS A na proevropskom delu srpske političke scene – to je onaj deo kome su evropski interesi važniji od srpskih – vlada uobičajeni galimatijas. Svi kažu da se zalažu za jednog, zajedničkog predsedničkog kandidata, ali Saša Radulović i „Dosta je bilo“, izgleda, podržavaju Vuka Jeremića, Zoranu Živkoviću „apsolutno“ ne pada na pamet da podrži Vuka Jeremića, ali bi zato da podrži Sašu Jankovića, Demokratska stranka – javljaju i „Blic“ i „Novosti“ – vrši pritisak na svog predsednika Dragana Šutanovca da on bude predsednički kandidat, Šutanovac i Radulović ne žele da o predsedničkom kandidatu razgovaraju sa ostatkom opozicije dok se sami o njemu ne dogovore, ostatak opozicije pregovara za to vreme o svom zajedničkom kandidatu, ali ne pregovara sa Čedomirom Jovanovićem i Nenadom Čankom zbog njihove spremnosti na kolaboraciju sa Aleksandrom Vučićem… U svakom slučaju, dogovora među njima očigledno još nema iako je vremena za dogovor sve manje. Isto tako, očigledno je i da i Vuk Jeremić i Saša Janković o predsedničkoj kandidaturi razmišljaju – da ne razmišljaju, već bi dosad javno opovrgli sve medijske spekulacije na tu temu – i očigledno je, naravno, da nisu jedini koji se o tome nešto pitaju.

Ali pogledajmo brojke, nisu one sasvim loš putokaz za dalju analizu. Na aprilskim izborima stranke iz ove grupacije (DJB, DS, Tadić/Čeda/Čanak, Borko Stefanović) osvojile su, ukupno, oko 18 odsto glasova, što je otprilike na nivou njihovog rezultata iz 2014. godine, s prethodnih parlamentarnih izbora. To su istovremeno, više-manje, sigurni glasovi na koje oni mogu da računaju za svog predsedničkog kandidata, ako o njemu uspeju da se dogovore. Spomenuta anketa NSPM-a, ako je verovati njenoj pouzdanosti, Vuku Jeremiću, Saši Jankoviću, Tadiću, Šutanovcu i Jovanoviću daje i čitavih desetak odsto glasova više, oko 30 odsto ukupno. Ova nam se brojka čini preteranom, ali uzmimo da jeste tačna – ona će zajedničkom kandidatu ovog dela opozicije samo osigurati drugo mesto po broju osvojenih glasova, čak mu neće unapred obezbediti ni drugi krug predsedničkih izbora, tim pre ako SNS i SPS zaista budu imali zajedničkog kandidata. Da li je to rezultat koji bi mogao da zadovolji ambiciju nekoga ko je ambiciozan kao Vuk Jeremić? Istovremeno, međutim, zajednički kandidat ovog dela opozicije, koji bi ostvario iole zadovoljavajući rezultat, nametnuo bi se i kao njen prirodni lider. Da li bi takav scenario zadovoljio, na primer, Dragana Šutanovca, koji taj zajednički kandidat (skoro) sigurno neće biti? Stoga, izglednijim se u ovom trenutku čini da zajedničkog kandidata uopšte i neće biti, odnosno da može da ga bude samo ako neko sa strane – Zapad – odluči da mora da ga bude uprkos svim ovim kalkulacijama, no videćemo relativno uskoro da li je taj Zapad u ovom trenutku za to uopšte sposoban ili je pak isuviše zauzet rešavanjem sopstvenih problema da bi stigao da se posveti rešavanju sopstvenih problema i u Srbiji.

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA A zahvaljujući Balši Božoviću, funkcioneru Demokratske stranke, makar jedno je sigurno – predsednički kandidat ove stranke biće kandidat Zapada. DS će, rekao je, na predstojeće izbore izaći sa „jasnim principima“, njihov kandidat moći će da bude samo onaj ko te principe prihvati, a „jedan od principa je evropski put Srbije i da ne možemo više da sedimo na dve stolice, kao što to radi ova vlada“. Drugim rečima, sankcije Rusiji.

Sad, ako je Vuk Jeremić onako blizak Rusima kao što se sugeriše, ovo znači da on neće moći da bude kandidat DS-a, a ako ipak bude, to znači da im blizak uopšte nije i da je to još jedna od marketinških podvala vezanih za njegov oreol navodnog patriote. Kao što lepo reče Boško Obradović, „znamo da je verno služio režimu Borisa Tadića, koji je upropastio državu. Kada je imao priliku da pokaže svoj stav i usprotivi se katastrofalnom potezu da se pitanje statusa KiM izmesti iz SB UN u Brisel, to nije učinio“, i moglo bi ovome da se doda i još štošta, od Jeremićeve uloge u prihvatanju Euleksa do pitanja upućenog Međunarodnom sudu pravde u Hagu u vezi s kosovskom nezavisnošću, za koje smo mislili da je formulisano nevešto (pa zato u Hagu nismo prošli kao što smo želeli) sve dok nismo shvatili da onako postavljeno pitanje – „Da li je jednostrana deklaracija o nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“ – zapravo nije bilo nimalo nepromišljeno i nevešto već je bilo jedini – jedini – način da sud eksplicitno ne odgovori baš onako kao što smo želeli, i time sasvim pokopa kosovsku kvazinezavisnost.

Elem, ovom ili nekom drugom kandidatu Zapada, budu li događaji išli pravcem za koji smo procenili da je logičan i politički racionalan, osim kandidata patriotske opozicije suprotstaviće se i Tomislav Nikolić. Pre isteka mandata, kako je najavljeno, on će se sastati i sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom i sa predsednikom Kine Si Đinpingom, i ti će susreti sa sobom nositi i neskrivenu političku, predizbornu poruku. Bude li predsednička trka otišla i u drugi krug, građani Srbije pred sobom će imati sasvim pojednostavljen izbor.