А краја нема

Радослав Братић (1948–2016)

У сусрет полугодишњици од пишчеве смрти

Пише Рајко Петров Ного

Зима у Херцеговини – то је ко куга у Декамерону. У страху од живота, од бјелине снијега и папира, уз нешто сујевјерја, започнеш неку бајалицу, а краја нема…

Ништа лакше него писати приче. „У страху од живота и од белине папира започнеш неку бајалицу, окрећеш-преврћеш речи и, уз нешто сујевјерја, на крају ставиш тачку. И ето приче.“

Ето приче онима који су у милости језика. Не знам како ту језичку милост други стичу, али за Радослава Братића канда сроднички знам: он прво ништа није имао, а онда је и то ништа, заједно с кровом над главом, у једном више пута описиваном пожару изгубио. Једва да су му била три мјесеца када је отац, тешко болестан, из пушке „пуцао у рану, у болест саму“. Не, дакле, у себе, већ у рану и у болест. Погледајте како језик застире реалност и како се и гдје зачиње поетичко увртање: „Најбоље је имати мало биографије и доста маште.“ Ко је тим пуцњем кога издао и изневјерио из Братићеве прозе сазнати нећемо, али ће сироче од тих раних јада понијети непоправљиво и тешко осјећање кривице и неотклонив страх од звона које увијек навјешћује неку несрећу. У суштој несигурности, од пуке зебње овдје се фабулира, а онај који прича Кривац је и Сироче: „Без оца си сироче, а без мајке сиротан и сињи кукавац.“ С пуним покрићем Радослав Братић цитира ријечи једног Кафкиног лика: „Дошао сам на свет с лепом раном – то ми је била сва опрема.“ У оном пожару на тавану изгорјела је и шкриња – стварна или измишљена, свеједно – а тајна те дрвене кутије, „у којој су била смештена писма и дарови остављени очевом руком за наследника“, постаће недосањаним опсесивним мотивом у епифанијама овога писца. Онај ко се нетом, без игдје ишта, једва из Потопа спасао, има добре разлоге да од биографија прави хагиографије. Ономе који ништа нема, који је све изгубио, посрећило се, ето, да нађе језик. А ко је у милости језика, томе и немаштина постаје баштина. „Цвет који својим одсуством мирише.“

[restrictedarea]

Тај Малармеов цвијет друго је име Братићеве чувене синтагме Слика Без Оца. У бајковитој Братићевој саги која би се читава, уз мало претјеривања, могла именовати као слика без оца, одсутни отац је, парадоксално, најприсутнији, јер је жижна тачка, сабирно сочиво које напукли патријархални и епски свијет држи на окупу. Јесте, томе је свијету напукло средиште – змија чуваркућа утекла је из те куће – али се тај свијет одржава дјечаковом чежњом и сновидовним сјећањем. Сновима и језиком. У сновима, и кад су мора, јер је овдје онај који сања „сретан што је бар у сну оца видио“. Језиком који памти дане склада, дане кад нико није фалио. Из одсутности отац над свиме бди, све контролише, и то тако и толико да су Мајка и Дјечак у сталном страху да шта не погријеше и штогод не скриве. Од таквог појединачног до општег Оца мален је размак, па ће Сироче често да побрка и замијени свог Створитеља и Спаситеља са оним горе, на небесима. У духу ове апорије ваља разумјети наслове Братићевих раних романа Смрт спаситеља и Сумња у биографију.

Под притиском жељеног и замишљеног и језик се угиба и повија. Говори и оно што не би да каже. Отуда је Љубиша Јеремић у праву, можда више него што жели, када пише да би у причи „Слика без оца“ тачније било рећи да је ту отац без слике (фотографије), а опет, када склопимо Братићеве књиге, јасно видимо да се Отац Без Слике симболично обрће у Слику Без Оца, оца који тај свијет пантократорски сабире и оличава, те да је цијела Братићева имагинативна скаска у маказама ове инверзије. Родно мјесто Братићеве прозе пулсира у срцу овога парадокса.

У свијету без оца, у свијету „гдје се и мртви уписују у књигу рођења“, Мајка је, и када се то одмах не види, и када је њен лик застрт, оно свевидеће око кроз које Дјечак прогледује и на чије се виђење ослања. Мајка је нека врста персонализованог колективног памћења које и доцније овјерава приповједачев увид. „Мајка је поузданија од матичара“, узвикује Братић. Чуварка куће и језика, мајка је живи медиј добре обичајне предаје, понекад и строге и опаке опомене. У причама се мајчин глас удваја у жамор гласова који притичу из предања и сјећања. Некада хумором обасјан, некада сатирично и гротескно искошен, то је депатетизован глас античког хора са гласовима Његошевог Кола помијешан. (Зато се у разговорима књижевним и иним, колико на Андрићеве и Толстојеве, Братић позива и на ријечи мајке Јоване / Тијане и то му лијепо пристаје.) Још је упечатљивије што жамор ових гласова разазнајемо у кланцима-јадиковцима тамо неке забити именоване као Биш, Богу иза леђа, али ипак не толико далеко да се и над том сиротињом не би вршила усрећитељска правда Шпира и шпироваца.

Па ипак, писац је сам себи предак. Има и других који су са лијепом раном на свијет дошли а не зову се Радослав Братић. „Убрзо, Београд ће постати тај други завичај и место одакле ћу с одстојања моћи да завирим у своје детињство.“ Да би са одстојања могло да завири у дјетињство, Сироче је прво прошло кроз чистилиште затвора, и то као нека врста добровољног робијаша – самом себи и затвореник и чувар. Научио је у тој кући необичној да ишчитава курзив жестоке људске патње на затворским зидовима утиснут. Записе из мртвог (билећког) дома. Да би са одстојања завирио у дјетињство, потом ће писац често силазити у подрум – није ли писање увијек помало силазак у подрум или пењање на таван – у доњи свијет, под земљу, међу жртве, у сјећање. А у тим силажењима присјећаће се како је изопштен и усамљен био и онда када је уз огњиште слушао – и нечујно, за себе коментарисао и преиначавао – оно што су причали они који су били ближе ватри, како је, такође сроднички примијетио Милисав Савић, истичући да се Шехерезада у Братићевим причама прерушила у Дјечака Који Прича Приче. И да се те приче не причају у царском двору, већ у сиротињској изби, а ко боље ослушне, не ни у изби и не наглас, већ пригушено, иза куће: „О, боже, чује ли ико један дјетињи глас цвиљења, како већ данима кука и пишти иза куће.“ Чујемо тај глас, између осталога, и зато што се издваја из колективног жамора и што евокативном жалобношћу, наративно самосвјесно, језички често чаробно, на епском фону лирски фабулира. Чујемо тај глас и вјерујемо му јер је патњом проточен и болом овјерен. Јер је овај бивши дјечак а потоњи писац „мрц који је устао“. Јер је ово сироче у „мртвој води окупано“. Јер је „возом са онога свијета допутовао“. Ко је у дјетињству, мученички, више пута умирао, кога су – јер је „чити отац“ – умјесто оца оплакали, тај канда има извјесно искуство смрти, па се, док прича, ипак радује што је међу нама. Тај мјестимично заносан ерос приповиједања у Братићевим причама је реализован и зато што писац није погружен у свијет који евоцира, што је дакле често изван, а понекад и изнад њега, и док га обликује и језички размјешта, онај који прича није сасвим ни у себи самом, већ малчице и изван себе: „Ах како је свијет тугом повезан.“ Шта је поезија до та меланхолична моћ преображења. Та моћ да нам у писању (читању) рани јади, патње и свакојаке трауме, на раздаљини, са одстојања, буду свјетлошћу окупане. Зато Братић и може рећи да је дјетињство његов истински духовни посјед, његов књижевни завичај. Дјетињство писањем продужено и – ма колико опоро – језиком просвијетљено и преображено у бајколике слике и надреалне призоре. И премда је Братићев хронотоп јасно лоциран, ти митски и историјски херцеговачки пејзажи призвани су из „окца времена“ садашњег и из урбане збиље и они се узајамно прожимају и огледају. У том је огледању и таквом пресликавању можда извор оне напетости који Братићеву кажу чини привлачном сваком ко је морално осјетљив. (Зато је у овој књизи Братићев херцеговачки, ијекавски „вијенац прича“ обгрљен двјема екавским – „Силазак у подрум“ и „Куда си пошао, Мојсије“ – са нескривеном наканом да се та напетост истакне и приповједачки лук затегне.)

Да та кажа не мора бити нужно рурална ни вазда у херцеговачке пејзаже потопљена, Братић је на узоран начин показао мајсторски испричаном и опсјенарски измистификованом биографијом Хорхеа Луиса Борхеса у причи „Куда си пошао, Мојсије“. На трагу Данила Киша и његове документарне фантастике – како је то већ разјаснио Јован Делић – Братић је, вишеструком игром огледала и двојника, замјењивањем мјеста писца и његових јунака, окретањем фикције у стварност, и обрнуто, комбиновањем постмодерних и архајских приповједачких поступака, удвајањем Шехерезаде са Борхесом, супериорно показао како може и друкчије да пише.

Ништа лакше него писати туђе приче. Окрећеш-преврћеш ријечи. На крају ставиш тачку.

Али зашто писати туђе ако ти је Бог дао да умијеш и можеш писати своје приче. Зима у Херцеговини – то је ко куга у Декамерону. У страху од живота, од бјелине снијега и папира, уз нешто сујевјерја, започнеш неку бајалицу, а краја нема…

[/restrictedarea] займ срочно без отказов и проверок деньга займзайм на карту без отказов круглосуточнозайм под залог птс