38 ЕМИЈА ЗА ЗЛО НА ПРЕСТОЛУ

После 68. доделе награде „Еми“

Пише Владислав Панов

„Игра престола“, светски телевизијски феномен број један, рекордно је „пожњела“ овогодишње „Емије“ и тако постала светски рекордер у овој престижној мегаутакмици

Шездесет осми пут је прошле недеље додељен такозвани ТВ Оскар, награда „Еми“, иза које поносно стоји Америчка академија за телевизијску уметност и науку. У скоро истоветном помпезном, китњастом и самохвалоспевном тону, на „спектакуларној“ свечаности, као и када се то ради приликом уручења Оскара, пред милионским гледалиштем издељене су статуице „Емија“ у бројним категоријама. Као и раније, и овога пута је то обављено у два дана пошто је један био резервисан за „техничке награде“. И када се све сабере, творци светског телевизијског феномена број један, серије „Игра престола“ рекордно су „пожњели“ ове награде. Не само да је другу годину заредом освојила „Еми“ у категорији најбоље драмске серије већ је у једногласју меродавних изгласана за такву и у разним другим категоријама, па је освајањем невероватних тридесет осам „Емија“ постала светски рекордер у броју признања додељених јој у једној сезони.

[restrictedarea]

Пандемија хваљења Свакако, није ово никакво изненађење. Пандемија безрезервног хваљења ове серије од свих и свакога и невероватна гледаност, оцењивања и процењивања што од публике што од критике, па, ето, и бројне награде које непрестано стижу на адресу њених твораца и актера, учинили су да „Игра престола“ превазиђе и најшире оквире онога што се сматра феноменом. Обарањем рекорда у гледаности, чак и у пиратском преузимању њених епизода на интернету, али и у легалном одељку уживања у њеним епизодама у сајбер-свету, ова брутална и истовремено, делује тако, универзално неодољива серија, доспела је на чело врхунске понуде прајм-тајма (ударни термини емитовања) у текућој америчкој телевизијској шеми. Тиме је пред најављене последње две сезоне ова серија уздигнута на недодирљиви пиједестал. Иза помаме која је прати крије се агресивни атак на морални код сваког од одушевљених гледалаца и намера да он опет буде прекомпонован и допуњен новим нијансама диктиране деградације. „Игра престола“ није наивна забава за масе. Она је тенденциозни изум људи коју комерцијалну индустрију забаве смишљено користе као врхунско промотивно средство за подметање, наметање и концентрисање идеја за масовно усвајање и конзумирање. У овом случају је њом начињен додатни уплив у разорено морално ткиво савременом човека. Учињено је то, мора се признати, субверзивно и на највишем могућем продукцијској (техничком), али и извођачком (уметничком) нивоу. Отуда је већина „Емија“ сасвим заслужена. Посебно у продукцијској подршци. На том је месту овај ХБО-ов спектакл без премца. У њега јесу увијене поменуте опасне поруке и идеје, као и настојање да се „ослобађање“ модерног становника наше цивилизације од свих стега назадног моралног кода из претходне епохе коначно доврши и трајно прекодира у вредности неолибералног размишљања и вредновања, али је све то уткано у врхунски професионални рад стваралачке екипе. Амбивалентни капацитет ове серије, дакле, љубитеље врхунске телевизијске забаве мора, отуда, да озбиљно провоцира, незгодно преиспитује и можда чак болно фрустрира.

Насилно заведени диктат свакојаке политичке коректности дошао је до изражаја и у категоријама које нису из неког разлога биле резервисане за „Игру престола“. Већ награђивани (али од оних који одлучују о „Златном глобусу“) времешни глумац Џефри Тембор добио је и свог другог„Емија“ за главну улогу у комичној серији „Транспарентност“, која описује судбину човека који је под старе дане одлучио да се прешалтује у даме. Уз огромну подршку моћног геј лобија ова серија доживљава хвалоспеве, добија средства и за четврту сезону, а, ето, и најважније награде, чак скоро сто њих. „Емија“ је добио и њен режисер.

Расна уравниловка Не треба сумњати да је испоштована и линија расне уравниловке под плаштом и за потребе „напредног Емија“. Пошто су филмски академици који одлучују о томе коме ваља дати Оскара почетком године сурово испрозивани јер међу номинованим, а још мање међу награђенима, није било довољно црнопуте расе, сада је ствар нешто повољнија. Осим бројних номинација за „афроамеричке“ глумце, добили су и неколико награда. Најпре је телевизијски филмски осврт на најсрамнији правни случај у историји америчког правосуђа, онај који се тиче суђења за двоструко убиство бившој спортској суперзвезди и повремено глумцу, тамнопутом О Џеј Симпсону, насловљен као „Народ против О Џеј Симпсона“, испраћен са чак пет „Емија“, а онда су на исту адресу упућена признања и неким од „афроамеричких“ глумаца, као, рецимо, Реџини Кинг за споредну ролу у серији „Амерички злочин“ (расно провокативна серија пошто настоји да продре у корене америчког црно-белог расизма) или Стерлинга Брауна за такође споредну улогу у поменутом „Народу против О Џеј Симпсона“. Занимљив је и избор лауреата у категорији главних рола. Благо расно изнијансирани били су освајачи у овим огранцима глумачког делања. Уместо да у центар пажње постави једну од најзанимљивијих, најоригиналнијих и најхрабријих серија америчке продукције последњих година, ако не и деценија, „Господин робот“, „Игра престола“ је добила предност. „Господин робот“ је тако од важних категорија успео да освоји само признање за најбољег глумца, захваљујући заиста изузетном Рамију Малеку, калифорнијском глумцу пореклом из Египта. У драмском сегменту се неочекивано истакла и америчка глумица украјинско-румунског порекла Татјана Маслани као звезда крими серије бизарног, прилично провокативног садржаја (клонирање људи, крађа идентитета, мноштво нијанси из асортимана теорија завере…) „Црно сироче“, коју може да гледа и наша публика.

Између успелог препознавања правих вредности, посебно истакнутом у номиновању најбољих глумаца, али и мини-серија, и онога што диригују „виши принципи“ и вредности наметнуте од стране политичке коректности, овогодишња је подела „Емија“ прошла ипак у знаку повлађивања овим потоњим „вредностима“. Слично, уосталом, као што се дешава и приликом додељивања осталих важних признања америчке индустрије забаве. Напредност у животним принципима и ставовима на којима инсистира Холивуд, као и сада, пре је тек поза, а права је мотивисаност за помодно ослобађање од стега назадности као и увек материјалне природе. Није никако случајно да се награде додељују управо најпрофитабилнијим производима. Од „Игре престола“ нема боље прилике за подршку забавној индустрији. Отуд ње у најиздашнијој форми и обиму. Зло у срцу тог избора је прави победник, а то је, авај, мало коме важно.

[/restrictedarea]