38 EMIJA ZA ZLO NA PRESTOLU

Posle 68. dodele nagrade „Emi“

Piše Vladislav Panov

„Igra prestola“, svetski televizijski fenomen broj jedan, rekordno je „požnjela“ ovogodišnje „Emije“ i tako postala svetski rekorder u ovoj prestižnoj megautakmici

Šezdeset osmi put je prošle nedelje dodeljen takozvani TV Oskar, nagrada „Emi“, iza koje ponosno stoji Američka akademija za televizijsku umetnost i nauku. U skoro istovetnom pompeznom, kitnjastom i samohvalospevnom tonu, na „spektakularnoj“ svečanosti, kao i kada se to radi prilikom uručenja Oskara, pred milionskim gledalištem izdeljene su statuice „Emija“ u brojnim kategorijama. Kao i ranije, i ovoga puta je to obavljeno u dva dana pošto je jedan bio rezervisan za „tehničke nagrade“. I kada se sve sabere, tvorci svetskog televizijskog fenomena broj jedan, serije „Igra prestola“ rekordno su „požnjeli“ ove nagrade. Ne samo da je drugu godinu zaredom osvojila „Emi“ u kategoriji najbolje dramske serije već je u jednoglasju merodavnih izglasana za takvu i u raznim drugim kategorijama, pa je osvajanjem neverovatnih trideset osam „Emija“ postala svetski rekorder u broju priznanja dodeljenih joj u jednoj sezoni.

[restrictedarea]

Pandemija hvaljenja Svakako, nije ovo nikakvo iznenađenje. Pandemija bezrezervnog hvaljenja ove serije od svih i svakoga i neverovatna gledanost, ocenjivanja i procenjivanja što od publike što od kritike, pa, eto, i brojne nagrade koje neprestano stižu na adresu njenih tvoraca i aktera, učinili su da „Igra prestola“ prevaziđe i najšire okvire onoga što se smatra fenomenom. Obaranjem rekorda u gledanosti, čak i u piratskom preuzimanju njenih epizoda na internetu, ali i u legalnom odeljku uživanja u njenim epizodama u sajber-svetu, ova brutalna i istovremeno, deluje tako, univerzalno neodoljiva serija, dospela je na čelo vrhunske ponude prajm-tajma (udarni termini emitovanja) u tekućoj američkoj televizijskoj šemi. Time je pred najavljene poslednje dve sezone ova serija uzdignuta na nedodirljivi pijedestal. Iza pomame koja je prati krije se agresivni atak na moralni kod svakog od oduševljenih gledalaca i namera da on opet bude prekomponovan i dopunjen novim nijansama diktirane degradacije. „Igra prestola“ nije naivna zabava za mase. Ona je tendenciozni izum ljudi koju komercijalnu industriju zabave smišljeno koriste kao vrhunsko promotivno sredstvo za podmetanje, nametanje i koncentrisanje ideja za masovno usvajanje i konzumiranje. U ovom slučaju je njom načinjen dodatni upliv u razoreno moralno tkivo savremenom čoveka. Učinjeno je to, mora se priznati, subverzivno i na najvišem mogućem produkcijskoj (tehničkom), ali i izvođačkom (umetničkom) nivou. Otuda je većina „Emija“ sasvim zaslužena. Posebno u produkcijskoj podršci. Na tom je mestu ovaj HBO-ov spektakl bez premca. U njega jesu uvijene pomenute opasne poruke i ideje, kao i nastojanje da se „oslobađanje“ modernog stanovnika naše civilizacije od svih stega nazadnog moralnog koda iz prethodne epohe konačno dovrši i trajno prekodira u vrednosti neoliberalnog razmišljanja i vrednovanja, ali je sve to utkano u vrhunski profesionalni rad stvaralačke ekipe. Ambivalentni kapacitet ove serije, dakle, ljubitelje vrhunske televizijske zabave mora, otuda, da ozbiljno provocira, nezgodno preispituje i možda čak bolno frustrira.

Nasilno zavedeni diktat svakojake političke korektnosti došao je do izražaja i u kategorijama koje nisu iz nekog razloga bile rezervisane za „Igru prestola“. Već nagrađivani (ali od onih koji odlučuju o „Zlatnom globusu“) vremešni glumac Džefri Tembor dobio je i svog drugog„Emija“ za glavnu ulogu u komičnoj seriji „Transparentnost“, koja opisuje sudbinu čoveka koji je pod stare dane odlučio da se prešaltuje u dame. Uz ogromnu podršku moćnog gej lobija ova serija doživljava hvalospeve, dobija sredstva i za četvrtu sezonu, a, eto, i najvažnije nagrade, čak skoro sto njih. „Emija“ je dobio i njen režiser.

Rasna uravnilovka Ne treba sumnjati da je ispoštovana i linija rasne uravnilovke pod plaštom i za potrebe „naprednog Emija“. Pošto su filmski akademici koji odlučuju o tome kome valja dati Oskara početkom godine surovo isprozivani jer među nominovanim, a još manje među nagrađenima, nije bilo dovoljno crnopute rase, sada je stvar nešto povoljnija. Osim brojnih nominacija za „afroameričke“ glumce, dobili su i nekoliko nagrada. Najpre je televizijski filmski osvrt na najsramniji pravni slučaj u istoriji američkog pravosuđa, onaj koji se tiče suđenja za dvostruko ubistvo bivšoj sportskoj superzvezdi i povremeno glumcu, tamnoputom O Džej Simpsonu, naslovljen kao „Narod protiv O Džej Simpsona“, ispraćen sa čak pet „Emija“, a onda su na istu adresu upućena priznanja i nekim od „afroameričkih“ glumaca, kao, recimo, Redžini King za sporednu rolu u seriji „Američki zločin“ (rasno provokativna serija pošto nastoji da prodre u korene američkog crno-belog rasizma) ili Sterlinga Brauna za takođe sporednu ulogu u pomenutom „Narodu protiv O Džej Simpsona“. Zanimljiv je i izbor laureata u kategoriji glavnih rola. Blago rasno iznijansirani bili su osvajači u ovim ograncima glumačkog delanja. Umesto da u centar pažnje postavi jednu od najzanimljivijih, najoriginalnijih i najhrabrijih serija američke produkcije poslednjih godina, ako ne i decenija, „Gospodin robot“, „Igra prestola“ je dobila prednost. „Gospodin robot“ je tako od važnih kategorija uspeo da osvoji samo priznanje za najboljeg glumca, zahvaljujući zaista izuzetnom Ramiju Maleku, kalifornijskom glumcu poreklom iz Egipta. U dramskom segmentu se neočekivano istakla i američka glumica ukrajinsko-rumunskog porekla Tatjana Maslani kao zvezda krimi serije bizarnog, prilično provokativnog sadržaja (kloniranje ljudi, krađa identiteta, mnoštvo nijansi iz asortimana teorija zavere…) „Crno siroče“, koju može da gleda i naša publika.

Između uspelog prepoznavanja pravih vrednosti, posebno istaknutom u nominovanju najboljih glumaca, ali i mini-serija, i onoga što diriguju „viši principi“ i vrednosti nametnute od strane političke korektnosti, ovogodišnja je podela „Emija“ prošla ipak u znaku povlađivanja ovim potonjim „vrednostima“. Slično, uostalom, kao što se dešava i prilikom dodeljivanja ostalih važnih priznanja američke industrije zabave. Naprednost u životnim principima i stavovima na kojima insistira Holivud, kao i sada, pre je tek poza, a prava je motivisanost za pomodno oslobađanje od stega nazadnosti kao i uvek materijalne prirode. Nije nikako slučajno da se nagrade dodeljuju upravo najprofitabilnijim proizvodima. Od „Igre prestola“ nema bolje prilike za podršku zabavnoj industriji. Otud nje u najizdašnijoj formi i obimu. Zlo u srcu tog izbora je pravi pobednik, a to je, avaj, malo kome važno.

[/restrictedarea]