SVETOZAR KOLJEVIĆ (1930–2016) – Jedan po jedan othode gospoda

Piše Rajko Petrov Nogo

Neko je rekao da bismo sve knjige najdubljeg srpskog samosaznanja mogli čitati kao nastavak Gorskog vijenca. Ali bismo mogli dodati i da je sve pre Vijenca – epska i lirska usmena klasika, monaška i dvorska književnost – pripremalo Njegoševo stožerno delo: ono što je pre Njegoša njemu vodi, ono posle njega, njegov je nastavak. U ovim koordinatama obdelavao je Svetozar Koljević, koji se iz svetskih književnih horizonata vraćao u srpsku književnost – da se potkrepi

Još dok smo živeli u Sarajevu, Svetozar Koljević nas je tešio da je Sarajevo divan grad – za brz beg iz njega na pet-šest najlepših obližnjih planina. Koljevićeve dvosmislice i doskočice često su bile simbolične.

Za vikende smo bežali na planine, dok taj sport ne počesmo upražnjavati preko Drine, i dok u ratu ne poče masovna bežanija našeg sveta – i u planine i preko Drine. Svetozar Koljević je jedno vreme ostao na svom Višnjiku u Sarajevu. Kako mu je bilo, samo on zna…

Naš mali kružok – Svetozar i Nikola Koljević, Novica Petković, i još poneko – izolovan i marginalizovan u Sarajevu, bio je prihvaćen u Beogradu. Tu smo objavljivali, tu su nas prijatelji pozivali na tribine, tu smo sarajevsku teskobu razgaljivali beogradskom slobodom, širinom i bliskim pripadništvom. U Sarajevu, naša porodična i književna prijateljevanja, krsne slave, praznici, povremeni odlasci u moj zavičaj, ponekad i zajednička letovanja, obilasci manastira, ta naša mala hodočašća, onda zajedničke lektire, šetnje i razgovori, sve je to učinilo da, tako zbijeni, intenzivno živimo u svojoj kulturi i veri. Izbegli smo, dakle, da više supstance ne bude u neprijateljstvima nego u našim ljubavima, kako bi to rekao Svetozarev i Nikolin Jejts. Mnogim Srbima je, izgleda, teško bilo živeti sa braćom i rođacima u istini – lakše im je, po navici, sa razbraćom, u laži i ketmanu… Naša pasivna rezistencija tamo je razumevana kao jeres. To što smo se tako držali, tek ćemo kasnije saznati, Srbi su primetili, pa i pominjali da je kakav-takav otpor tiraniji moguć. Naizmenični, čas politički, čas policijski pritisci, ishodili su da jedan po jedan othode gospoda. Mučno je bilo otići, a mučeništvo ostati.

U poslednje vreme pomrla je čitava jedna biblioteka najvećih. S kim ćemo živeti, Svetozare. Sa porodicom i sa knjigama.

Neko je rekao da bismo sve knjige najdubljeg srpskog samosaznanja mogli čitati kao nastavak Gorskog vijenca. Ali bismo mogli dodati i da je sve pre Vijenca – epska i lirska usmena klasika, monaška i dvorska književnost – pripremalo Njegoševo stožerno delo: ono što je pre Njegoša njemu vodi, ono posle njega, njegov je nastavak. U ovim koordinatama obdelavao je Svetozar Koljević, koji se iz svetskih književnih horizonata vraćao u srpsku književnost – da se potkrepi. I da o njoj piše kao o postojbini lepote i smisla. Vraćao se u postojbinu svoga jezika u kojoj „mrtvi razgovaraju sa živima, a živi sa nerođenima“. U Koljevićevom osvetljenju, merena svetskim merilima, srpska književnost, na njenim vrhuncima, ukazivala nam se kao ono najbolje i najveće što imamo. Svetozar Koljević nas je učio da ne budemo provincijalci, ne samo u prostoru već, što je još važnije, ni u vremenu. I još nas je učio da je život značajan, jer je simboličan.

Ko je čitao fundamentalne Koljevićeve knjige Naš junački ep (1974) i Postanje epa (1998) taj je mogao razabrati da su u formulama narodnog pesničkog izraza pohranjeni snovi, čežnje i izbezumljenja brojnih generacija, koje su se služile zajedničkim semantičkim i sintaksičkim kodom. I mogao je golim okom videti kako ponornički izranjaju drevni oblici usmene folklorne kulture u novijoj književnosti, to jest kako se pesnički jezik iznova rađa iz sopstvenog pepela, i kako takav jezik ima „slonovsko pamćenje“. I kod Njegoša i kod Andrića, recimo, a oni i jesu, kako Koljević ubedljivo piše, naša slobodarska i epska vertikala. Nije slučajno što je ovaj svetski putnik na svoje puteve nosio Na Drini ćupriju i u hotelskim sobama čitao gde mu se knjiga otvori. Otadžbina je tako putovala s njim.

Ali što je najlepše i najuzbudljivije Koljević je, uprkos ogromnoj erudiciji, ili baš zahvaljujući njoj, pisao jednostavno i pronicljivo, pulsirajuće živo, pa u njegovim tekstovima sve pršti od životnih i živopisnih paradoksa, a nekad i od samih ovejanih suština. Tako je Gorski vijenac, recimo, u Koljevićevom čitanju izložen svakojakim kontaminacijama i prodornim subverzijama, i time, oplevljen od jednoumnosti, još jednom primaknut svetskim pesničkim vrhuncima. Svetozar Koljević piše tako da je katkada njegov tekst zanimljiviji od onoga o čemu piše. To je redak trijumf inteligencije. A to, možda, dolazi i otuda što nikad ne gubi kompas, jer nigde ni ne očekuje „da sunce izađe na zapadu“. Koljević je kao Krajišnik baštinio i Kočića i Ćopića, pa je katkad pisao, kako je lepo primetio jedan pesnik, onako „kako je mogao pisati i David Štrbac, da je imao prilike da studira i diplomira na Kembridžu“. Samo sa snažnim kulturnim patriotizmom može se uspešno braniti kulturni i nacionalni integritet. On se u Sarajevu, između ostalog, branio ekavicom, kojom su, uprkos pritiscima, govorili i pisali braća Koljevići.

Uz to je Svetozar Koljević, ovamo u izbeglištvu, kao i tamo u tiraniji, izdržao sve strašne životne udarce, sav užas naše ubrzane istorije, gde se, evo, ni na grobljima ne možemo okupiti.

Okupljao je Svetozar po svetu rasejanu porodicu i brinuo o ovoj u Novom Sadu i Beogradu, neumorno i pribrano radio i objavljivao knjigu za knjigom, bez ijednog dana bolovanja, nikoga i ničim ne opterećujući. To je mogao samo snažan um, svetla pamet.

A šta je sve u mome životu i životu moje porodice značio Svetozar Koljević, nije ni mesto ni vreme da govorim već da sinovski ćutim.

Znam da je pokušavao, a katkad i uspevao, da se ophrve samštini i tugi za počivšom i blagorodnom Ksenijom, najčešće zabavljen oko troje male unučadi.

Na godišnjicu Bekanine smrti stigli su ćerka i zet iz Amerike, okupila se porodica iz Novog Sada i Beograda, obišli Bekanin grob, prošetali i, na Svetozarevu želju, zajednički se slikali; onda je Svetozar, radosno-tužan, jer je sa Bekanom nekada gledao tenis, seo da gleda naše momke; jednom-dvaput duboko uzdahnuo, i umro – smrću pravednika.

Onaj u čijoj je to nadležnosti okončao je njegove ovozemne poslove i dane. Jer su ovozemni poslovi bili uglavnom posvršavani.

Jedan po jedan othode gospoda.

Zbogom, Svetozare.

U Novom Sadu, 1. juna 2016

Izgovoreno na sahrani akademika Svetozara Koljevića   

foto: www.anurs.org zaйm na kartu onlaйn zaйm bez otkaza na kartuzaйm laйmonlaйn zaйm bez otkaza