СВЕТОЗАР КОЉЕВИЋ (1930–2016) – Један по један отходе господа

Светозар Кољевић 2Пише Рајко Петров Ного

Неко је рекао да бисмо све књиге најдубљег српског самосазнања могли читати као наставак Горског вијенца. Али бисмо могли додати и да је све пре Вијенца – епска и лирска усмена класика, монашка и дворска књижевност – припремало Његошево стожерно дело: оно што је пре Његоша њему води, оно после њега, његов је наставак. У овим координатама обделавао је Светозар Кољевић, који се из светских књижевних хоризоната враћао у српску књижевност – да се поткрепи

Још док смо живели у Сарајеву, Светозар Кољевић нас је тешио да је Сарајево диван град – за брз бег из њега на пет-шест најлепших оближњих планина. Кољевићеве двосмислице и доскочице често су биле симболичне.

За викенде смо бежали на планине, док тај спорт не почесмо упражњавати преко Дрине, и док у рату не поче масовна бежанија нашег света – и у планине и преко Дрине. Светозар Кољевић је једно време остао на свом Вишњику у Сарајеву. Како му је било, само он зна…

Наш мали кружок – Светозар и Никола Кољевић, Новица Петковић, и још понеко – изолован и маргинализован у Сарајеву, био је прихваћен у Београду. Ту смо објављивали, ту су нас пријатељи позивали на трибине, ту смо сарајевску тескобу разгаљивали београдском слободом, ширином и блиским припадништвом. У Сарајеву, наша породична и књижевна пријатељевања, крсне славе, празници, повремени одласци у мој завичај, понекад и заједничка летовања, обиласци манастира, та наша мала ходочашћа, онда заједничке лектире, шетње и разговори, све је то учинило да, тако збијени, интензивно живимо у својој култури и вери. Избегли смо, дакле, да више супстанце не буде у непријатељствима него у нашим љубавима, како би то рекао Светозарев и Николин Јејтс. Многим Србима је, изгледа, тешко било живети са браћом и рођацима у истини – лакше им је, по навици, са разбраћом, у лажи и кетману… Наша пасивна резистенција тамо је разумевана као јерес. То што смо се тако држали, тек ћемо касније сазнати, Срби су приметили, па и помињали да је какав-такав отпор тиранији могућ. Наизменични, час политички, час полицијски притисци, исходили су да један по један отходе господа. Мучно је било отићи, а мучеништво остати.

У последње време помрла је читава једна библиотека највећих. С ким ћемо живети, Светозаре. Са породицом и са књигама.

Неко је рекао да бисмо све књиге најдубљег српског самосазнања могли читати као наставак Горског вијенца. Али бисмо могли додати и да је све пре Вијенца – епска и лирска усмена класика, монашка и дворска књижевност – припремало Његошево стожерно дело: оно што је пре Његоша њему води, оно после њега, његов је наставак. У овим координатама обделавао је Светозар Кољевић, који се из светских књижевних хоризоната враћао у српску књижевност – да се поткрепи. И да о њој пише као о постојбини лепоте и смисла. Враћао се у постојбину свога језика у којој „мртви разговарају са живима, а живи са нерођенима“. У Кољевићевом осветљењу, мерена светским мерилима, српска књижевност, на њеним врхунцима, указивала нам се као оно најбоље и највеће што имамо. Светозар Кољевић нас је учио да не будемо провинцијалци, не само у простору већ, што је још важније, ни у времену. И још нас је учио да је живот значајан, јер је симболичан.

Ко је читао фундаменталне Кољевићеве књиге Наш јуначки еп (1974) и Постање епа (1998) тај је могао разабрати да су у формулама народног песничког израза похрањени снови, чежње и избезумљења бројних генерација, које су се служиле заједничким семантичким и синтаксичким кодом. И могао је голим оком видети како понорнички израњају древни облици усмене фолклорне културе у новијој књижевности, то јест како се песнички језик изнова рађа из сопственог пепела, и како такав језик има „слоновско памћење“. И код Његоша и код Андрића, рецимо, а они и јесу, како Кољевић убедљиво пише, наша слободарска и епска вертикала. Није случајно што је овај светски путник на своје путеве носио На Дрини ћуприју и у хотелским собама читао где му се књига отвори. Отаџбина је тако путовала с њим.

Али што је најлепше и најузбудљивије Кољевић је, упркос огромној ерудицији, или баш захваљујући њој, писао једноставно и проницљиво, пулсирајуће живо, па у његовим текстовима све пршти од животних и живописних парадокса, а некад и од самих овејаних суштина. Тако је Горски вијенац, рецимо, у Кољевићевом читању изложен свакојаким контаминацијама и продорним субверзијама, и тиме, оплевљен од једноумности, још једном примакнут светским песничким врхунцима. Светозар Кољевић пише тако да је каткада његов текст занимљивији од онога о чему пише. То је редак тријумф интелигенције. А то, можда, долази и отуда што никад не губи компас, јер нигде ни не очекује „да сунце изађе на западу“. Кољевић је као Крајишник баштинио и Кочића и Ћопића, па је каткад писао, како је лепо приметио један песник, онако „како је могао писати и Давид Штрбац, да је имао прилике да студира и дипломира на Кембриџу“. Само са снажним културним патриотизмом може се успешно бранити културни и национални интегритет. Он се у Сарајеву, између осталог, бранио екавицом, којом су, упркос притисцима, говорили и писали браћа Кољевићи.

Уз то је Светозар Кољевић, овамо у избеглиштву, као и тамо у тиранији, издржао све страшне животне ударце, сав ужас наше убрзане историје, где се, ево, ни на гробљима не можемо окупити.

Окупљао је Светозар по свету расејану породицу и бринуо о овој у Новом Саду и Београду, неуморно и прибрано радио и објављивао књигу за књигом, без иједног дана боловања, никога и ничим не оптерећујући. То је могао само снажан ум, светла памет.

А шта је све у моме животу и животу моје породице значио Светозар Кољевић, није ни место ни време да говорим већ да синовски ћутим.

Знам да је покушавао, а каткад и успевао, да се опхрве самштини и туги за почившом и благородном Ксенијом, најчешће забављен око троје мале унучади.

На годишњицу Беканине смрти стигли су ћерка и зет из Америке, окупила се породица из Новог Сада и Београда, обишли Беканин гроб, прошетали и, на Светозареву жељу, заједнички се сликали; онда је Светозар, радосно-тужан, јер је са Беканом некада гледао тенис, сео да гледа наше момке; једном-двапут дубоко уздахнуо, и умро – смрћу праведника.

Онај у чијој је то надлежности окончао је његове овоземне послове и дане. Јер су овоземни послови били углавном посвршавани.

Један по један отходе господа.

Збогом, Светозаре.

У Новом Саду, 1. јуна 2016

Изговорено на сахрани академика Светозара Кољевића   

foto: www.anurs.org займ на карту онлайн займ без отказа на картузайм лаймонлайн займ без отказа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *