Неко је рекао да бисмо све књиге најдубљег српског самосазнања могли читати као наставак Горског вијенца. Али бисмо могли додати и да је све пре Вијенца – епска и лирска усмена класика, монашка и дворска књижевност – припремало Његошево стожерно дело: оно што је пре Његоша њему води, оно после њега, његов је наставак. У овим координатама обделавао је Светозар Кољевић, који се из светских књижевних хоризоната враћао у српску књижевност – да се поткрепи
Још док смо живели у Сарајеву, Светозар Кољевић нас је тешио да је Сарајево диван град – за брз бег из њега на пет-шест најлепших оближњих планина. Кољевићеве двосмислице и доскочице често су биле симболичне.
За викенде смо бежали на планине, док тај спорт не почесмо упражњавати преко Дрине, и док у рату не поче масовна бежанија нашег света – и у планине и преко Дрине. Светозар Кољевић је једно време остао на свом Вишњику у Сарајеву. Како му је било, само он зна…
Наш мали кружок – Светозар и Никола Кољевић, Новица Петковић, и још понеко – изолован и маргинализован у Сарајеву, био је прихваћен у Београду. Ту смо објављивали, ту су нас пријатељи позивали на трибине, ту смо сарајевску тескобу разгаљивали београдском слободом, ширином и блиским припадништвом. У Сарајеву, наша породична и књижевна пријатељевања, крсне славе, празници, повремени одласци у мој завичај, понекад и заједничка летовања, обиласци манастира, та наша мала ходочашћа, онда заједничке лектире, шетње и разговори, све је то учинило да, тако збијени, интензивно живимо у својој култури и вери. Избегли смо, дакле, да више супстанце не буде у непријатељствима него у нашим љубавима, како би то рекао Светозарев и Николин Јејтс. Многим Србима је, изгледа, тешко било живети са браћом и рођацима у истини – лакше им је, по навици, са разбраћом, у лажи и кетману… Наша пасивна резистенција тамо је разумевана као јерес. То што смо се тако држали, тек ћемо касније сазнати, Срби су приметили, па и помињали да је какав-такав отпор тиранији могућ. Наизменични, час политички, час полицијски притисци, исходили су да један по један отходе господа. Мучно је било отићи, а мучеништво остати.
У последње време помрла је читава једна библиотека највећих. С ким ћемо живети, Светозаре. Са породицом и са књигама.
Неко је рекао да бисмо све књиге најдубљег српског самосазнања могли читати као наставак Горског вијенца. Али бисмо могли додати и да је све пре Вијенца – епска и лирска усмена класика, монашка и дворска књижевност – припремало Његошево стожерно дело: оно што је пре Његоша њему води, оно после њега, његов је наставак. У овим координатама обделавао је Светозар Кољевић, који се из светских књижевних хоризоната враћао у српску књижевност – да се поткрепи. И да о њој пише као о постојбини лепоте и смисла. Враћао се у постојбину свога језика у којој „мртви разговарају са живима, а живи са нерођенима“. У Кољевићевом осветљењу, мерена светским мерилима, српска књижевност, на њеним врхунцима, указивала нам се као оно најбоље и највеће што имамо. Светозар Кољевић нас је учио да не будемо провинцијалци, не само у простору већ, што је још важније, ни у времену. И још нас је учио да је живот значајан, јер је симболичан.
Ко је читао фундаменталне Кољевићеве књиге Наш јуначки еп (1974) и Постање епа (1998) тај је могао разабрати да су у формулама народног песничког израза похрањени снови, чежње и избезумљења бројних генерација, које су се служиле заједничким семантичким и синтаксичким кодом. И могао је голим оком видети како понорнички израњају древни облици усмене фолклорне културе у новијој књижевности, то јест како се песнички језик изнова рађа из сопственог пепела, и како такав језик има „слоновско памћење“. И код Његоша и код Андрића, рецимо, а они и јесу, како Кољевић убедљиво пише, наша слободарска и епска вертикала. Није случајно што је овај светски путник на своје путеве носио На Дрини ћуприју и у хотелским собама читао где му се књига отвори. Отаџбина је тако путовала с њим.
Али што је најлепше и најузбудљивије Кољевић је, упркос огромној ерудицији, или баш захваљујући њој, писао једноставно и проницљиво, пулсирајуће живо, па у његовим текстовима све пршти од животних и живописних парадокса, а некад и од самих овејаних суштина. Тако је Горски вијенац, рецимо, у Кољевићевом читању изложен свакојаким контаминацијама и продорним субверзијама, и тиме, оплевљен од једноумности, још једном примакнут светским песничким врхунцима. Светозар Кољевић пише тако да је каткада његов текст занимљивији од онога о чему пише. То је редак тријумф интелигенције. А то, можда, долази и отуда што никад не губи компас, јер нигде ни не очекује „да сунце изађе на западу“. Кољевић је као Крајишник баштинио и Кочића и Ћопића, па је каткад писао, како је лепо приметио један песник, онако „како је могао писати и Давид Штрбац, да је имао прилике да студира и дипломира на Кембриџу“. Само са снажним културним патриотизмом може се успешно бранити културни и национални интегритет. Он се у Сарајеву, између осталог, бранио екавицом, којом су, упркос притисцима, говорили и писали браћа Кољевићи.
Уз то је Светозар Кољевић, овамо у избеглиштву, као и тамо у тиранији, издржао све страшне животне ударце, сав ужас наше убрзане историје, где се, ево, ни на гробљима не можемо окупити.
Окупљао је Светозар по свету расејану породицу и бринуо о овој у Новом Саду и Београду, неуморно и прибрано радио и објављивао књигу за књигом, без иједног дана боловања, никога и ничим не оптерећујући. То је могао само снажан ум, светла памет.
А шта је све у моме животу и животу моје породице значио Светозар Кољевић, није ни место ни време да говорим већ да синовски ћутим.
Знам да је покушавао, а каткад и успевао, да се опхрве самштини и туги за почившом и благородном Ксенијом, најчешће забављен око троје мале унучади.
На годишњицу Беканине смрти стигли су ћерка и зет из Америке, окупила се породица из Новог Сада и Београда, обишли Беканин гроб, прошетали и, на Светозареву жељу, заједнички се сликали; онда је Светозар, радосно-тужан, јер је са Беканом некада гледао тенис, сео да гледа наше момке; једном-двапут дубоко уздахнуо, и умро – смрћу праведника.
Онај у чијој је то надлежности окончао је његове овоземне послове и дане. Јер су овоземни послови били углавном посвршавани.
Један по један отходе господа.
Збогом, Светозаре.
У Новом Саду, 1. јуна 2016
Изговорено на сахрани академика Светозара Кољевића
foto: www.anurs.org займ на карту онлайн займ без отказа на картузайм лаймонлайн займ без отказа