Мора ли ИМТ под лед?

Пише Милош Милојевић

Иако ИМТ иде ка свом тужном крају, његови некадашњи генерални руководиоци сматрају да би, уз одговарајућу друштвену помоћ и подршку, био могућ опоравак овог предузећа. Они тврде да је реч о заправо здравом производном погону који је нерационално гасити „због рачуноводствених трикова државних органа“, и подсећају да не би био први пут да држава отпише позамашан део дугова ако за то постоји економско оправдање!

Нагорели натпис изнад фабричке капије – како сведоче познаваоци невеселих прилика у ИМТ-у, последица домишљатости једног од ретких преосталих запослених у некадашњем индустријском гиганту који је покушао да се огреје на радном месту – мало је, али речито сведочанство о деиндустријализацији српске привреде. Процесу који претходних неколико година улази у своју завршну фазу. „Индустрија машина и трактора“, фабрички комплекс од 150.000 квадрата који се простире на преосталих 36 хектара (од почетних 62) примамљиве новобеоградске земље, од 22. септембра 2015. године налази се у стечају. После три неенергично спроведена покушаја приватизације по свој прилици ће доћи до гашења ове производне делатности у Србији започете 1957. године. Да ли је овај исход био неминован? Бардови српске металопрерађивачке индустрије, некадашњи генерални директори предузећа ИМТ Радослав Радовић (1970– 1986) и Љубомир Стевановић (1986– 1994), као и сервисни инжењер ИМТ-а Часлав Ивановић (1966– 2006), сматрају да о – како сада изгледа – неизбежном суноврату није смело да буде ни говора.

[restrictedarea]

Славна прошлост

Изградња машина имала је у послератној Југославији не само практичну већ, може се рећи, и идеолошку вредност. Овладати техничким достигнућима која би била замајац развоја целокупног друштва био је прворазредни технолошки подухват, као и политички чин. У аграрној земљи, којом су доминирали мањи, једва рентабилни поседи, стање пољопривредне технике је било очајно. У социјалистичкој Југославији први трактори су произведени још у првим послератним годинама, али је реч о врло малим серијама.

Радослав Радовић, некадашњи генерални директор и градитељ новог ИМТ-а, у разговору за „Печат“ подсећа да је прави бум југословенска производња трактора доживела тек када је половином педесетих држава купила на Западу неколико техничких лиценци којима је планирано да се значајно побољшају домети ондашње југословенске индустрије. Једна од тих лиценци односила се на производњу трактора – први примерке ИМТ је произвео већ 1956. године по лиценци МФ.

Седамдесете године донеле су велики успон ове фабрике. Радовић појашњава да је још неколико југословенских погона било одређено за тракторску производњу, али да ниједан није успео да одржи рентабилном ову привредну грану. Насупрот њима ИМТ тих година доживљава велике пословне успехе. Радовић тада успева да изгради нови фабрички комплекс – нови ИМТ, односно оно што се данас подразумева под ИМТ-ом – за свега осамнаест месеци. Ондашња штампа извештавала је како је фабрички комплекс сазидан брже од викендице!

ИМТ је највећи део своје производње оријентисао на домаће тржиште – широм Југославије њихови трактори постали су саставни део сеоских пејзажа. Према подацима хрватског Завода за статистику 31. децембра 2014. у власништву хрватских пољопривредника налазило се још увек 103.000 трактора овог произвођача. Укупно је произведено 750.000 трактора, као и бројне прикључне машине. Фабрика је сарађивала са водећим светским произвођачима трактора, а имала је знатне успехе и на иностраном тржишту – укључујући и захтевно тржиште Сједињених Америчких Држава. Крајем 80-их ИМТ је био највећи европски произвођач трактора и пољопривредних машина изван Совјетског Савеза. Уз ове комерцијалне успехе ишли су и успеси у социјалном збрињавању запослених. Ранији генерални директори наводе да је годишње куповано око 80 станова за раднике ИМТ-а, а да су решења социјалних питања постигнута у овом систему заинтересовала и многе високе стране званичнике.

 

Године посустајања

Слично многим привредним гранама, и производња пољопривредних машина почиње да посустаје под притиском ембарга из 1992. године. Љубомир Стевановић, некадашњи генерални директор ИМТ-а, наводи да се фабрика ни тада није стрмоглавила у дужничке проблеме. Кашљуцање које је тада почело постало је озбиљно тек 1999. када се књиже први дугови.

После 2000. године они нагло расту, али, како Стевановић објашњава, највећа дуговања некадашњег гиганта су према држави и комуналним предузећима. Свега 12,5 одсто односи се на комерцијална дуговања. Иако се дуг до 2013. попео на вртоглавих 172 милиона евра, његов највећи део су заправо кумулативне камате. Најпривлачнија имовина ИМТ-а је распродавана после 2000. године – 20 хектара земље, одмаралиште на Дивчибарама и све оно што се лако и брзо могло уклопити у нови економски модел без индустрије у својој стратешкој визији.

(Не)искрена помоћ

У оваквим фискалним приликама ИМТ је у јавној свести углавном навођен као једно од 502 проблематична предузећа која никако не могу да се приватизују. Та предузећа су пежоративно називана гробарима српске привреде, иако је, како Часлав Ивановић наводи, реч о привредним постројењима која су практично изградила српско друштво претходних неколико деценија.

Када је ИМТ подржављен 2013. године, очекивања су била прилично оптимистична. На Машинском факултету у Београду израђен је пројекат „ИМТ Србија“, који је подразумевао, између осталог, значајно подизање производње у овој фабрици. Председник Скупштине ИМТ-а Бранислав Ивковић рекао је тада да ће се број радника повећати са 804 на преко 1.000, а да ће ИМТ током 2013. произвести 1.500 трактора. Наредне године би производња скочила на 5.000 трактора, а до 2018. на 15.000 уз профит од 17,5 милиона евра. Горан Кнежевић, тадашњи министар у Влади Србије, означио је ове планове као амбициозне, али реалне.

Нажалост, ништа од поменутог није остварено. Иако је држава обећавала помоћ – према Ивковићевом плану било је потребно негде између 1,7 и 1,8 милиона месечно у првом периоду – она је била недовољна. Дато је свега између два и три милиона евра и то за плаћање дугова, а не за обнову производње.

Наредни план за обнову везује се за имена Радослава Радовића и Љубомира Стевановића и 2014. године. Њих двојица су 2013. именовани у Надзорни одбор ИМТ-а. Радовић је у интервјуу за Нови магазин из јануара 2014. изјавио да би после две године управљања фабриком могао да врати власнику – држави Србији – једно профитабилно предузеће. Радовић и Стевановић нису у опоравак ИМТ-а донели само своје огромно искуство већ и контакте у свету машинске индустрије. Неколико покушаја да се ИМТ приватизује у сарадњи са угледним произвођачима из Индије и Кине није успело јер српске власти нису биле предусретљиве. Због изостанка обртних средстава и ИМТ и бројна предузећа са неправедно озлоглашене листе од 500 фирми су годинама таворила. То је додатно умањило њихову вредност и подстакло лобирање, односно оправдање и у јавности прихватање идеје о њиховом гашењу.

 

Алтернатива постоји

Иако ИМТ иде ка свом тужном крају, његови некадашњи генерални руководиоци сматрају да има наде за опоравак предузећа. Да је реч о заправо здравом производном погону који је нерационално гасити због рачуноводствених трикова државних органа. Свакако да не би био први пут да држава отпише позамашан део дугова ако за то постоји економско оправдање. Радовић и Стевановић сматрају да би ИМТ могао да стане на ноге, а да би прве резултате дао већ кроз шест месеци. Могуће је наћи страног партнера, а производни капацитети су у техничком и технолошком смислу на задовољавајућем нивоу. Љубомир Стевановић наводи да је око 700 машина потребно за обнову производње и да су оне већ у фабричким халама – губици услед неконтролисаног крчмљења имовине предузећа су занемарљиви. Производња ИМТ трактора може се обновити и на неком другом месту како би се избегла критика да у градској зони ради једно велико индустријско предузеће – мада сличних примера има широм Европе и САД.

Бардови српског машинства не крију да ИМТ има и извесних потешкоћа – наиме, нема адекватног мотора који би могла да произведе домаћа индустрија јер је „Индустрија мотора“ у Раковици у извесном технолошком заостатку. Али и за ово има решења – увоз мотора савремене градње што је ИМТ практиковао са успехом и у прошлости.

Српској пољопривредној механизацији је потребна обнова. Многа газдинства користе тракторе и прикључне машине старе и по више деценија. То тржиште од више десетина хиљада машина у наредном периоду могао би да задовољи домаћи произвођач – у супротном пољопривредници који располажу знатнијим средствима окренуће се страним произвођачима. Наведимо још једном речи Радослава Радовића: „За деаграризацију посустале пољопривреде у Србији потребна је квалитетна мотика. Зашто та мотика не би и даље био препознатљиви црвени четвороточкаш произведен у ИМТ-овим постројењима?“

[/restrictedarea]