Mora li IMT pod led?

Piše Miloš Milojević

Iako IMT ide ka svom tužnom kraju, njegovi nekadašnji generalni rukovodioci smatraju da bi, uz odgovarajuću društvenu pomoć i podršku, bio moguć oporavak ovog preduzeća. Oni tvrde da je reč o zapravo zdravom proizvodnom pogonu koji je neracionalno gasiti „zbog računovodstvenih trikova državnih organa“, i podsećaju da ne bi bio prvi put da država otpiše pozamašan deo dugova ako za to postoji ekonomsko opravdanje!

Nagoreli natpis iznad fabričke kapije – kako svedoče poznavaoci neveselih prilika u IMT-u, posledica domišljatosti jednog od retkih preostalih zaposlenih u nekadašnjem industrijskom gigantu koji je pokušao da se ogreje na radnom mestu – malo je, ali rečito svedočanstvo o deindustrijalizaciji srpske privrede. Procesu koji prethodnih nekoliko godina ulazi u svoju završnu fazu. „Industrija mašina i traktora“, fabrički kompleks od 150.000 kvadrata koji se prostire na preostalih 36 hektara (od početnih 62) primamljive novobeogradske zemlje, od 22. septembra 2015. godine nalazi se u stečaju. Posle tri neenergično sprovedena pokušaja privatizacije po svoj prilici će doći do gašenja ove proizvodne delatnosti u Srbiji započete 1957. godine. Da li je ovaj ishod bio neminovan? Bardovi srpske metaloprerađivačke industrije, nekadašnji generalni direktori preduzeća IMT Radoslav Radović (1970– 1986) i Ljubomir Stevanović (1986– 1994), kao i servisni inženjer IMT-a Časlav Ivanović (1966– 2006), smatraju da o – kako sada izgleda – neizbežnom sunovratu nije smelo da bude ni govora.

[restrictedarea]

Slavna prošlost

Izgradnja mašina imala je u posleratnoj Jugoslaviji ne samo praktičnu već, može se reći, i ideološku vrednost. Ovladati tehničkim dostignućima koja bi bila zamajac razvoja celokupnog društva bio je prvorazredni tehnološki poduhvat, kao i politički čin. U agrarnoj zemlji, kojom su dominirali manji, jedva rentabilni posedi, stanje poljoprivredne tehnike je bilo očajno. U socijalističkoj Jugoslaviji prvi traktori su proizvedeni još u prvim posleratnim godinama, ali je reč o vrlo malim serijama.

Radoslav Radović, nekadašnji generalni direktor i graditelj novog IMT-a, u razgovoru za „Pečat“ podseća da je pravi bum jugoslovenska proizvodnja traktora doživela tek kada je polovinom pedesetih država kupila na Zapadu nekoliko tehničkih licenci kojima je planirano da se značajno poboljšaju dometi ondašnje jugoslovenske industrije. Jedna od tih licenci odnosila se na proizvodnju traktora – prvi primerke IMT je proizveo već 1956. godine po licenci MF.

Sedamdesete godine donele su veliki uspon ove fabrike. Radović pojašnjava da je još nekoliko jugoslovenskih pogona bilo određeno za traktorsku proizvodnju, ali da nijedan nije uspeo da održi rentabilnom ovu privrednu granu. Nasuprot njima IMT tih godina doživljava velike poslovne uspehe. Radović tada uspeva da izgradi novi fabrički kompleks – novi IMT, odnosno ono što se danas podrazumeva pod IMT-om – za svega osamnaest meseci. Ondašnja štampa izveštavala je kako je fabrički kompleks sazidan brže od vikendice!

IMT je najveći deo svoje proizvodnje orijentisao na domaće tržište – širom Jugoslavije njihovi traktori postali su sastavni deo seoskih pejzaža. Prema podacima hrvatskog Zavoda za statistiku 31. decembra 2014. u vlasništvu hrvatskih poljoprivrednika nalazilo se još uvek 103.000 traktora ovog proizvođača. Ukupno je proizvedeno 750.000 traktora, kao i brojne priključne mašine. Fabrika je sarađivala sa vodećim svetskim proizvođačima traktora, a imala je znatne uspehe i na inostranom tržištu – uključujući i zahtevno tržište Sjedinjenih Američkih Država. Krajem 80-ih IMT je bio najveći evropski proizvođač traktora i poljoprivrednih mašina izvan Sovjetskog Saveza. Uz ove komercijalne uspehe išli su i uspesi u socijalnom zbrinjavanju zaposlenih. Raniji generalni direktori navode da je godišnje kupovano oko 80 stanova za radnike IMT-a, a da su rešenja socijalnih pitanja postignuta u ovom sistemu zainteresovala i mnoge visoke strane zvaničnike.

 

Godine posustajanja

Slično mnogim privrednim granama, i proizvodnja poljoprivrednih mašina počinje da posustaje pod pritiskom embarga iz 1992. godine. Ljubomir Stevanović, nekadašnji generalni direktor IMT-a, navodi da se fabrika ni tada nije strmoglavila u dužničke probleme. Kašljucanje koje je tada počelo postalo je ozbiljno tek 1999. kada se knjiže prvi dugovi.

Posle 2000. godine oni naglo rastu, ali, kako Stevanović objašnjava, najveća dugovanja nekadašnjeg giganta su prema državi i komunalnim preduzećima. Svega 12,5 odsto odnosi se na komercijalna dugovanja. Iako se dug do 2013. popeo na vrtoglavih 172 miliona evra, njegov najveći deo su zapravo kumulativne kamate. Najprivlačnija imovina IMT-a je rasprodavana posle 2000. godine – 20 hektara zemlje, odmaralište na Divčibarama i sve ono što se lako i brzo moglo uklopiti u novi ekonomski model bez industrije u svojoj strateškoj viziji.

(Ne)iskrena pomoć

U ovakvim fiskalnim prilikama IMT je u javnoj svesti uglavnom navođen kao jedno od 502 problematična preduzeća koja nikako ne mogu da se privatizuju. Ta preduzeća su pežorativno nazivana grobarima srpske privrede, iako je, kako Časlav Ivanović navodi, reč o privrednim postrojenjima koja su praktično izgradila srpsko društvo prethodnih nekoliko decenija.

Kada je IMT podržavljen 2013. godine, očekivanja su bila prilično optimistična. Na Mašinskom fakultetu u Beogradu izrađen je projekat „IMT Srbija“, koji je podrazumevao, između ostalog, značajno podizanje proizvodnje u ovoj fabrici. Predsednik Skupštine IMT-a Branislav Ivković rekao je tada da će se broj radnika povećati sa 804 na preko 1.000, a da će IMT tokom 2013. proizvesti 1.500 traktora. Naredne godine bi proizvodnja skočila na 5.000 traktora, a do 2018. na 15.000 uz profit od 17,5 miliona evra. Goran Knežević, tadašnji ministar u Vladi Srbije, označio je ove planove kao ambiciozne, ali realne.

Nažalost, ništa od pomenutog nije ostvareno. Iako je država obećavala pomoć – prema Ivkovićevom planu bilo je potrebno negde između 1,7 i 1,8 miliona mesečno u prvom periodu – ona je bila nedovoljna. Dato je svega između dva i tri miliona evra i to za plaćanje dugova, a ne za obnovu proizvodnje.

Naredni plan za obnovu vezuje se za imena Radoslava Radovića i Ljubomira Stevanovića i 2014. godine. Njih dvojica su 2013. imenovani u Nadzorni odbor IMT-a. Radović je u intervjuu za Novi magazin iz januara 2014. izjavio da bi posle dve godine upravljanja fabrikom mogao da vrati vlasniku – državi Srbiji – jedno profitabilno preduzeće. Radović i Stevanović nisu u oporavak IMT-a doneli samo svoje ogromno iskustvo već i kontakte u svetu mašinske industrije. Nekoliko pokušaja da se IMT privatizuje u saradnji sa uglednim proizvođačima iz Indije i Kine nije uspelo jer srpske vlasti nisu bile predusretljive. Zbog izostanka obrtnih sredstava i IMT i brojna preduzeća sa nepravedno ozloglašene liste od 500 firmi su godinama tavorila. To je dodatno umanjilo njihovu vrednost i podstaklo lobiranje, odnosno opravdanje i u javnosti prihvatanje ideje o njihovom gašenju.

 

Alternativa postoji

Iako IMT ide ka svom tužnom kraju, njegovi nekadašnji generalni rukovodioci smatraju da ima nade za oporavak preduzeća. Da je reč o zapravo zdravom proizvodnom pogonu koji je neracionalno gasiti zbog računovodstvenih trikova državnih organa. Svakako da ne bi bio prvi put da država otpiše pozamašan deo dugova ako za to postoji ekonomsko opravdanje. Radović i Stevanović smatraju da bi IMT mogao da stane na noge, a da bi prve rezultate dao već kroz šest meseci. Moguće je naći stranog partnera, a proizvodni kapaciteti su u tehničkom i tehnološkom smislu na zadovoljavajućem nivou. Ljubomir Stevanović navodi da je oko 700 mašina potrebno za obnovu proizvodnje i da su one već u fabričkim halama – gubici usled nekontrolisanog krčmljenja imovine preduzeća su zanemarljivi. Proizvodnja IMT traktora može se obnoviti i na nekom drugom mestu kako bi se izbegla kritika da u gradskoj zoni radi jedno veliko industrijsko preduzeće – mada sličnih primera ima širom Evrope i SAD.

Bardovi srpskog mašinstva ne kriju da IMT ima i izvesnih poteškoća – naime, nema adekvatnog motora koji bi mogla da proizvede domaća industrija jer je „Industrija motora“ u Rakovici u izvesnom tehnološkom zaostatku. Ali i za ovo ima rešenja – uvoz motora savremene gradnje što je IMT praktikovao sa uspehom i u prošlosti.

Srpskoj poljoprivrednoj mehanizaciji je potrebna obnova. Mnoga gazdinstva koriste traktore i priključne mašine stare i po više decenija. To tržište od više desetina hiljada mašina u narednom periodu mogao bi da zadovolji domaći proizvođač – u suprotnom poljoprivrednici koji raspolažu znatnijim sredstvima okrenuće se stranim proizvođačima. Navedimo još jednom reči Radoslava Radovića: „Za deagrarizaciju posustale poljoprivrede u Srbiji potrebna je kvalitetna motika. Zašto ta motika ne bi i dalje bio prepoznatljivi crveni četvorotočkaš proizveden u IMT-ovim postrojenjima?“

[/restrictedarea]