УЛОГА ПРЕТВОРЕНА У ЖИВОТ

Брана Црнчевић (1933−2011)

Брана ЦрнчевићИз збирке прича Књига задушница – књиге кроз коју „промичу сени пишчевих познаника и пријатеља“, међу којима су и Борислав Михајловић Михиз, Слободан Пенезић Крцун, Зоран Радмиловић, Милош Црњански, Бранко Пешић, Душко Радовић, Милован Ђилас, Брана Петровић, Александар Лека Ранковић… и још десетак других знаменитих и славних људи једног доба – објављујемо причу коју је аутор посветио Зорану Радмиловићу

Пише Брана Црнчевић

Проводећи дане у бифеу „Атељеа 212“ имао сам осећање да сам залутао на седељку белогардејског племства утонулог у сећања о изгубљеној Русији. Личили су на племиће који су, колико јуче, водили други, лепши живот, а сад су бачени у ово. Изненада би се потиштеност која се могла опипати руком као чаша претварала у веселе ругалице себи и другима.

Видео сам то безброј пута. Био сам члан „Бифеа 212“, а то је била привилегија и чин. Бифе „Атељеа 212“ имао је своју масонску ложу, свој Крунски савет, свој ЦК, био је држава у држави.

Титула првака бифеа препуштана је оном ко је тог дана био у форми. Ту се вотка такмичила са вискијем, вино са ракијом, дар са даром и дух са духом. Свако је свакоме и свакој давао шлагворт и нико се, погођен успешном ругалицом, није љутио на стрелца.

Уживао сам увек кад Радмиловић прихвати улогу првака бифеа. Ту је прерађивао и дописивао Радована Трећег, све док се Радован није у њега претворио. Никада, и нигде у свету, није се догодило да изузетни глумац преиначи комад ваљаног писца служећи слави оба аутора. Јемчим за то. Знам оба Радована, и оног којег је створио Душан Ковачевић и оног којег је играо Зоран Радмиловић.

Кад би преузели улогу првака бифеа бриљирали су и Слободан Алигрудић, Пера Краљ, Данило Стојковић, Бора Тодоровић, Драган Николић и други, али нико то није радио као Зоран Радмиловић кад му је до игре.

[restrictedarea]

Умео је да претвори у весело гледалиште чак и глумце с којима игра у истој представи. Гледаоци који су имали срећу да гледају Зорана као краља Ибија док је у подели била невероватна Маја Чучковић још се сећају како је Мају док слуша и гледа Зорана нападао смех неиздржак. Док се Маја смеје, Краљ Иби се претварао у журку у којој учествују сви, и глумци и гледаоци и позоришни критичари. А шта је Зоран тек радио играјући Радована! Искусни глумци добијали су изненада, нигде забележене, шлагворте, помагао им је само дух „Бифеа 212“ да уз Зорана сјајно играју у увек другачијој представи.

„Позориште је мој живот“, рекао је не један велики глумац одговарајући на глупо питање шта је за њега позориште. „Ја сам извођач глумачких радова“, говорио је Зоран ругајући се свему. Радмиловић је своје глумачке радове изводио свугде и на сваком месту. Позориште дакле није било његов живот, сам живот је био његово позориште. Играо је све у свом животу и играо се својим животом до краја.

Претворио се у споменик испред „Атељеа 212“, у једну тешку столицу у „Српској кафани“ у којој је често столовао, у различите ЦД-е у којима живе Радован и Иби, и књиге у којима станују успомене оних који су га волели.

Мало ли је?!

За Књигу задушница бирам оне успомене на Зорана које, верујем, доказују да је живот био његово позориште.

Задесио сам се у бифеу „Атељеа 212“ кад је непоновљива Мира Траиловић јавила да ће Радован Трећи те вечери бити отказан. У авионској хаварији погинуо је председник владе Џемал Биједић. Радмиловић, Михиз и ја, свратили смо у „Српску“. Локали смо, наравно. Доцније нам се прикључио и Драган Николић. У Београд су стизали званичници из БиХ на већ заказану комеморацију. Ево неколико званичника и у „Српској“. Сви су говорили у пола гласа, свако је свакоме изјављивао саучешће, и одједном је Радмиловић почео да чинодејствује. Напунивши очи сузама пресретао је људе и изјављивао им је саучешће. Михиз је први наслутио да се Зоран претвара у Радована. Чекао је шлагворт. И добио га је. Неко га је, сад свеједно ко, замолио да се смири, и да је живот, ето, чудан и пролазан. „Како да се смирим, кад ми је погинула Кардељ“, рекао је Зоран. Чувши да Зоран Кардељево име помиње у женском роду, Михиз ми је дошапнуо да ће нас похапсити. Радмиловић чека и добија шлагворт. „Није погинуо Кардељ, погинуо је Џемо Биједић“, рекао му је неко. И ето метаморфозе. Зоран је пљеснуо рукама, на лицу му се појавио онај неодољиви осмех. „Добро је“, рекао је смејући се, „уплашио сам да је погинула Кардељ, Кардељ ми је обећала стан.“

Вратио се за сто раздраган, као човек који је чуо добру вест. Распитивао се за појединости хаварије. „Стари је био лукавији“, објашњавао нам је гласно, „он је имао оног вучјака који је скочио пред метак, и спасао му живот. Ови су остали без вучјака. Свако би морао да има свог вучјака, у аутомобилу, на броду и у авиону. Мекше је кад паднеш на вучјака. Маршалу се то не би могло догодити, он је поред себе увек имао вучјака.“

Кафана је ћулила уши и постала опрезна као уплашени човек. „Није, значи, погинула Кардељ, то је добро“, говорио је Радмиловић, ,да је погинула Кардељ, остадох ја без кључева.“

Михиз је, схвативши да је Радмиловића населио Радован замолио Драгана Николића да Зорана отпрати до куће. „Ухапсиће га негде, идиоти ће га убити од батина“, рекао је Михиз.

Ко је могао спречити Радована Трећег да те ноћи не лудује по престоници? Гага Николић је доцније испричао да је Зоран преко кафане „Бриони“ дубоко после поноћи стигао кући. Свугде је причао о Старом и пожртвованом вучјаку, о Џеми и Кардељу који му је обећала стан.

Ако се данас каквом осетљивом манијаку причини да умањујем Радмиловићеву славу вулгарном причом о Џеминој трагичној смрти, осетљиви манијак није у праву. Зоран се сваки дан ругао свачијој смрти, посебно својој. Знајући да га једе непреболка, играо је Радована Трећег под неподношљивим боловима. Био је триста пута Радован, а последњих педесет представа играли су он, живот и смрт заједно. Свака ноћ му је могла бити опроштајна.

Зоран РадмиловићРадмиловић је своје глумачке радове изводио свугде и на сваком месту. Једном смо Зоран, Михиз и ја, столовали у „Српској“ у којој је неколико официра, пилота, нешто славило. Седели су породично, са супругама. Препознали су Радмиловића и наздравили му дижући чаше. И све је одмах претворено у позориште.

„Немој да ми неко седи у кафани без дозволе за излаз, војска мора да се држи реда“, добацио им је Зоран дижући чашу. И миц по миц, ето Зорана за официрским столом. Испитивао их је докле имају излаз и да ли су заиста пилоти. Михиз ме је послао да вратим Зорана за наш сто. Позван за сто од капетана који је постао мајор, прикључио сам им се.

И ето позоришта.

„Јесте ли ви ловци или бомбардери“, упитао је Зоран пилоте.

„Седите са три ловца и два бомбардера“, рекла је супруга слављеника.

„Жене да се не мешају у наше официрске и ратне приче“, рекао је Радмиловић праћен смехом. „Да л’ су бомбардери опремљени бомбама, и где и шта бомбардују? И шта раде ловци, где и кога лове?“

Мир је, кажу официри. Ловци не лове, бомбардери не бомбардују. Друга је ствар рат. Тад свако ради свој посао. Значи, џабалебарите, пита Зоран. Михиз са своје осматрачнице прислушкује разговор и слути да можемо забрљати. „Има да се ради“, каже Зоран. Поверава им да у Београду повремено живи један тип који га нервира. „Не нервира само мене, и Брану зајебава, и деда Михиза, и пола Београда. Ви бисте могли да нам помогнете.“ „Како“, питају насмејани официри. „Да се бомбардер опреми бомбама, предлаже Зоран претворен у Радована, „и да у пратњи два ловца, одлети на ту адресу, да свршимо посао.“ Ја се слажем са Зораном, али кажем да би посао био сигурније обављен кад би употребили два бомбардера и једног ловца. Радмиловић се слаже. Сад Михиз долази по обојицу. Наговарају га да седне, а он стоји поред стола. „Имамо договор“, каже Радмиловићу и мени. „Добро“, каже неодољиви Радмиловић узнемиреном Михизу устајући, „ако сутра имате излаз, да се нађемо овде тачно у пет, даћу вам име и адресу, и да завршимо ствар.“

Кад су официри отишли из „Српске“ Михиз се разгоропадио. Те овакви смо, те онакви смо. „Војска није за зајебавање“, рекао је Михиз. Зоран се смејуљи.

„Грешиш, деда“, рекао је, „мало је фалило да пристану. Ако се сутра тачно у пет појаве, обавићемо ствар до краја.“

Следећег дана смо из бифеа „Атељеа“ свако мало слали курире у „Српску“ да виде да ли у кафани седе пет пилота. У шест је у Зорану прорадио Радован.

„Не можеш, пријатељу, никоме више да верујеш. Ето, чак ни пилоти не држе реч. Погрешили смо, требало је јуче да им тутнемо адресу.“

Михиз се прикључио зајебавању.

„Не брините, господо, та адреса ће, кад-тад бити бомбардована.“

То се, под нешто измењеним околностима, доцније и догодило.

Често размишљам о томе какве би данас глумачке радове изводио ненадмашни Радмиловић. О његовој позоришној слави брину пријатељи, глумци, позоришни критичари и друга уметничка братија. Пред смрт је требало да одигра Батлера у мом позоришном комаду Сребрни свећњаци у режији Љубомира Драшкића. Муци ме је наговорио да питам Зорана зашто не долази на пробе. Седели смо у кафани „Каленић“. „Готов сам, пријатељу“, рекао је Радмиловић, „умирем на ногама. Играм Радована и лутам градом опраштајући се од људи, кућа, дрвећа, неба и кафана. Не могу себе да преварим пробама новог комада. Хајде да одиграмо још једном извођаче глумачких и писачких радова. Наручићемо две флаше вискија. Дудлаћемо сваки своју флашу да видимо ко ће први заплакати.“

Био сам бржи.

То га је обрадовало. Седели смо као два кретена и локали виски ругајући се животу и смрти.

И још се нисмо растали. Радмиловић понекад искрсне ноћу у некој сачуваној телевизијској драми, или филму, а ја га гледам неутешан. Сећам се живота који је претворио у позориште.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.