ULOGA PRETVORENA U ŽIVOT

Brana Crnčević (1933−2011)

Iz zbirke priča Knjiga zadušnica – knjige kroz koju „promiču seni piščevih poznanika i prijatelja“, među kojima su i Borislav Mihajlović Mihiz, Slobodan Penezić Krcun, Zoran Radmilović, Miloš Crnjanski, Branko Pešić, Duško Radović, Milovan Đilas, Brana Petrović, Aleksandar Leka Ranković… i još desetak drugih znamenitih i slavnih ljudi jednog doba – objavljujemo priču koju je autor posvetio Zoranu Radmiloviću

Piše Brana Crnčević

Provodeći dane u bifeu „Ateljea 212“ imao sam osećanje da sam zalutao na sedeljku belogardejskog plemstva utonulog u sećanja o izgubljenoj Rusiji. Ličili su na plemiće koji su, koliko juče, vodili drugi, lepši život, a sad su bačeni u ovo. Iznenada bi se potištenost koja se mogla opipati rukom kao čaša pretvarala u vesele rugalice sebi i drugima.

Video sam to bezbroj puta. Bio sam član „Bifea 212“, a to je bila privilegija i čin. Bife „Ateljea 212“ imao je svoju masonsku ložu, svoj Krunski savet, svoj CK, bio je država u državi.

Titula prvaka bifea prepuštana je onom ko je tog dana bio u formi. Tu se votka takmičila sa viskijem, vino sa rakijom, dar sa darom i duh sa duhom. Svako je svakome i svakoj davao šlagvort i niko se, pogođen uspešnom rugalicom, nije ljutio na strelca.

Uživao sam uvek kad Radmilović prihvati ulogu prvaka bifea. Tu je prerađivao i dopisivao Radovana Trećeg, sve dok se Radovan nije u njega pretvorio. Nikada, i nigde u svetu, nije se dogodilo da izuzetni glumac preinači komad valjanog pisca služeći slavi oba autora. Jemčim za to. Znam oba Radovana, i onog kojeg je stvorio Dušan Kovačević i onog kojeg je igrao Zoran Radmilović.

Kad bi preuzeli ulogu prvaka bifea briljirali su i Slobodan Aligrudić, Pera Kralj, Danilo Stojković, Bora Todorović, Dragan Nikolić i drugi, ali niko to nije radio kao Zoran Radmilović kad mu je do igre.

[restrictedarea]

Umeo je da pretvori u veselo gledalište čak i glumce s kojima igra u istoj predstavi. Gledaoci koji su imali sreću da gledaju Zorana kao kralja Ibija dok je u podeli bila neverovatna Maja Čučković još se sećaju kako je Maju dok sluša i gleda Zorana napadao smeh neizdržak. Dok se Maja smeje, Kralj Ibi se pretvarao u žurku u kojoj učestvuju svi, i glumci i gledaoci i pozorišni kritičari. A šta je Zoran tek radio igrajući Radovana! Iskusni glumci dobijali su iznenada, nigde zabeležene, šlagvorte, pomagao im je samo duh „Bifea 212“ da uz Zorana sjajno igraju u uvek drugačijoj predstavi.

„Pozorište je moj život“, rekao je ne jedan veliki glumac odgovarajući na glupo pitanje šta je za njega pozorište. „Ja sam izvođač glumačkih radova“, govorio je Zoran rugajući se svemu. Radmilović je svoje glumačke radove izvodio svugde i na svakom mestu. Pozorište dakle nije bilo njegov život, sam život je bio njegovo pozorište. Igrao je sve u svom životu i igrao se svojim životom do kraja.

Pretvorio se u spomenik ispred „Ateljea 212“, u jednu tešku stolicu u „Srpskoj kafani“ u kojoj je često stolovao, u različite CD-e u kojima žive Radovan i Ibi, i knjige u kojima stanuju uspomene onih koji su ga voleli.

Malo li je?!

Za Knjigu zadušnica biram one uspomene na Zorana koje, verujem, dokazuju da je život bio njegovo pozorište.

Zadesio sam se u bifeu „Ateljea 212“ kad je neponovljiva Mira Trailović javila da će Radovan Treći te večeri biti otkazan. U avionskoj havariji poginuo je predsednik vlade Džemal Bijedić. Radmilović, Mihiz i ja, svratili smo u „Srpsku“. Lokali smo, naravno. Docnije nam se priključio i Dragan Nikolić. U Beograd su stizali zvaničnici iz BiH na već zakazanu komemoraciju. Evo nekoliko zvaničnika i u „Srpskoj“. Svi su govorili u pola glasa, svako je svakome izjavljivao saučešće, i odjednom je Radmilović počeo da činodejstvuje. Napunivši oči suzama presretao je ljude i izjavljivao im je saučešće. Mihiz je prvi naslutio da se Zoran pretvara u Radovana. Čekao je šlagvort. I dobio ga je. Neko ga je, sad svejedno ko, zamolio da se smiri, i da je život, eto, čudan i prolazan. „Kako da se smirim, kad mi je poginula Kardelj“, rekao je Zoran. Čuvši da Zoran Kardeljevo ime pominje u ženskom rodu, Mihiz mi je došapnuo da će nas pohapsiti. Radmilović čeka i dobija šlagvort. „Nije poginuo Kardelj, poginuo je Džemo Bijedić“, rekao mu je neko. I eto metamorfoze. Zoran je pljesnuo rukama, na licu mu se pojavio onaj neodoljivi osmeh. „Dobro je“, rekao je smejući se, „uplašio sam da je poginula Kardelj, Kardelj mi je obećala stan.“

Vratio se za sto razdragan, kao čovek koji je čuo dobru vest. Raspitivao se za pojedinosti havarije. „Stari je bio lukaviji“, objašnjavao nam je glasno, „on je imao onog vučjaka koji je skočio pred metak, i spasao mu život. Ovi su ostali bez vučjaka. Svako bi morao da ima svog vučjaka, u automobilu, na brodu i u avionu. Mekše je kad padneš na vučjaka. Maršalu se to ne bi moglo dogoditi, on je pored sebe uvek imao vučjaka.“

Kafana je ćulila uši i postala oprezna kao uplašeni čovek. „Nije, znači, poginula Kardelj, to je dobro“, govorio je Radmilović, ,da je poginula Kardelj, ostadoh ja bez ključeva.“

Mihiz je, shvativši da je Radmilovića naselio Radovan zamolio Dragana Nikolića da Zorana otprati do kuće. „Uhapsiće ga negde, idioti će ga ubiti od batina“, rekao je Mihiz.

Ko je mogao sprečiti Radovana Trećeg da te noći ne luduje po prestonici? Gaga Nikolić je docnije ispričao da je Zoran preko kafane „Brioni“ duboko posle ponoći stigao kući. Svugde je pričao o Starom i požrtvovanom vučjaku, o Džemi i Kardelju koji mu je obećala stan.

Ako se danas kakvom osetljivom manijaku pričini da umanjujem Radmilovićevu slavu vulgarnom pričom o Džeminoj tragičnoj smrti, osetljivi manijak nije u pravu. Zoran se svaki dan rugao svačijoj smrti, posebno svojoj. Znajući da ga jede neprebolka, igrao je Radovana Trećeg pod nepodnošljivim bolovima. Bio je trista puta Radovan, a poslednjih pedeset predstava igrali su on, život i smrt zajedno. Svaka noć mu je mogla biti oproštajna.

Radmilović je svoje glumačke radove izvodio svugde i na svakom mestu. Jednom smo Zoran, Mihiz i ja, stolovali u „Srpskoj“ u kojoj je nekoliko oficira, pilota, nešto slavilo. Sedeli su porodično, sa suprugama. Prepoznali su Radmilovića i nazdravili mu dižući čaše. I sve je odmah pretvoreno u pozorište.

„Nemoj da mi neko sedi u kafani bez dozvole za izlaz, vojska mora da se drži reda“, dobacio im je Zoran dižući čašu. I mic po mic, eto Zorana za oficirskim stolom. Ispitivao ih je dokle imaju izlaz i da li su zaista piloti. Mihiz me je poslao da vratim Zorana za naš sto. Pozvan za sto od kapetana koji je postao major, priključio sam im se.

I eto pozorišta.

„Jeste li vi lovci ili bombarderi“, upitao je Zoran pilote.

„Sedite sa tri lovca i dva bombardera“, rekla je supruga slavljenika.

„Žene da se ne mešaju u naše oficirske i ratne priče“, rekao je Radmilović praćen smehom. „Da l’ su bombarderi opremljeni bombama, i gde i šta bombarduju? I šta rade lovci, gde i koga love?“

Mir je, kažu oficiri. Lovci ne love, bombarderi ne bombarduju. Druga je stvar rat. Tad svako radi svoj posao. Znači, džabalebarite, pita Zoran. Mihiz sa svoje osmatračnice prisluškuje razgovor i sluti da možemo zabrljati. „Ima da se radi“, kaže Zoran. Poverava im da u Beogradu povremeno živi jedan tip koji ga nervira. „Ne nervira samo mene, i Branu zajebava, i deda Mihiza, i pola Beograda. Vi biste mogli da nam pomognete.“ „Kako“, pitaju nasmejani oficiri. „Da se bombarder opremi bombama, predlaže Zoran pretvoren u Radovana, „i da u pratnji dva lovca, odleti na tu adresu, da svršimo posao.“ Ja se slažem sa Zoranom, ali kažem da bi posao bio sigurnije obavljen kad bi upotrebili dva bombardera i jednog lovca. Radmilović se slaže. Sad Mihiz dolazi po obojicu. Nagovaraju ga da sedne, a on stoji pored stola. „Imamo dogovor“, kaže Radmiloviću i meni. „Dobro“, kaže neodoljivi Radmilović uznemirenom Mihizu ustajući, „ako sutra imate izlaz, da se nađemo ovde tačno u pet, daću vam ime i adresu, i da završimo stvar.“

Kad su oficiri otišli iz „Srpske“ Mihiz se razgoropadio. Te ovakvi smo, te onakvi smo. „Vojska nije za zajebavanje“, rekao je Mihiz. Zoran se smejulji.

„Grešiš, deda“, rekao je, „malo je falilo da pristanu. Ako se sutra tačno u pet pojave, obavićemo stvar do kraja.“

Sledećeg dana smo iz bifea „Ateljea“ svako malo slali kurire u „Srpsku“ da vide da li u kafani sede pet pilota. U šest je u Zoranu proradio Radovan.

„Ne možeš, prijatelju, nikome više da veruješ. Eto, čak ni piloti ne drže reč. Pogrešili smo, trebalo je juče da im tutnemo adresu.“

Mihiz se priključio zajebavanju.

„Ne brinite, gospodo, ta adresa će, kad-tad biti bombardovana.“

To se, pod nešto izmenjenim okolnostima, docnije i dogodilo.

Često razmišljam o tome kakve bi danas glumačke radove izvodio nenadmašni Radmilović. O njegovoj pozorišnoj slavi brinu prijatelji, glumci, pozorišni kritičari i druga umetnička bratija. Pred smrt je trebalo da odigra Batlera u mom pozorišnom komadu Srebrni svećnjaci u režiji Ljubomira Draškića. Muci me je nagovorio da pitam Zorana zašto ne dolazi na probe. Sedeli smo u kafani „Kalenić“. „Gotov sam, prijatelju“, rekao je Radmilović, „umirem na nogama. Igram Radovana i lutam gradom opraštajući se od ljudi, kuća, drveća, neba i kafana. Ne mogu sebe da prevarim probama novog komada. Hajde da odigramo još jednom izvođače glumačkih i pisačkih radova. Naručićemo dve flaše viskija. Dudlaćemo svaki svoju flašu da vidimo ko će prvi zaplakati.“

Bio sam brži.

To ga je obradovalo. Sedeli smo kao dva kretena i lokali viski rugajući se životu i smrti.

I još se nismo rastali. Radmilović ponekad iskrsne noću u nekoj sačuvanoj televizijskoj drami, ili filmu, a ja ga gledam neutešan. Sećam se života koji je pretvorio u pozorište.

[/restrictedarea]