Судски рат Москве и Кијева

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Иако украјински рат против устаника са истока земље посустаје, број тужби, условно речено, између Петра Порошенка и Владимира Путина расте, при чему је вредност спорова достигла фантастичну суму од сто милијарди долара

Потражња три милијарде долара које је Русија својевремено позајмила Украјини, а чији је рок за враћање одавно прошао, добиће епилог на лондонском суду. Истовремено, Украјина тужи Русију због наводне „анексије“ Крима судовима у Стокхолму и Хагу, и као компензацију тражи 63 милијарде долара. Русија, опет, од Украјине потражује 32 милијарде долара за неплаћени гас, што све заједно премашује 100 милијарди долара. Но овим списак није окончан. Има још најмање 50 спорова које судови тек треба да реше, али је тренутна сума око које се две државе туже мања од првопоменутих 100 милијарди долара.

„Ово је нова фаза сукоба“, оценила је политички аналитичар Отилија Данд, специјалиста за Централну и Источну Европу из бриселске компаније Тенео интелиџенс. Одлазак са фронта у суднице гарантује да ће односи две земље и даље бити компликовани. Судски поступци ће трајати годинама, а трошкови ће износити више милиона долара, при чему нема гаранција да ће тужиоци добити тражени новац.

[restrictedarea]

СТРУКТУРА ДУГА Русија, на пример, тужи Украјину, како смо већ напоменули, за невраћене три милијарде долара које јој је дала као кредит, а у облику европских обвезница, у децембру 2013. године, два месеца пре насилног свргавања тадашњег председника Виктора Јануковича, након чега је и дошло до повратка Крима у састав Русије. Москва је, потом, одбила да реструктуира дуг, што је тражила нова револуционарна влада Украјине прошле године. Овај поступак Москве довео је Украјину до границе банкрота, принудивши је да се обрати Међународном монетарном фонду за помоћ. Приватни инвеститори, на челу са Френклин Темплтон, некако су се сагласили да помере рокове исплате кредита ММФ-у и тако пружили краткорочну помоћ, али је камата порасла на 20 одсто.

Истовремено, представник руске владе је саопштио да ће Русија ићи до краја када је у питању украјински дуг, јер сматра да Кијев нема шансе да добије спор. Заменик министра финансија Руске Федерације Сергеј Сторчак саопштио је, на пример, руским медијима да је украјинска власт ставила мораториј на отплату дугова, што није било изненађење. Изненађење је да су украјински правници и влада помешали суверене обавезе државе и обавезе према корпорацијама. Шеф Комитета Државне думе за економску политику Анатолиј Аксаков овим поводом казао је да је украјински мораториј на отплату дугова незаконит будући да нарушава међународно право, те ће Москва сигурно добити спор.

После ових изјава огласила се министарка финансија Украјине Наталија Јареско рекавши да је Украјина спремна да преговара о дугу с Русијом, и да се нада вансудском поравнању. Премијер Украјине Арсениј Јацењук пак има другачије мишљење и инсистира на судском процесу, јер овај дуг сматра комерцијалним. Али према правилима Међународног фонда ова тврдња је неоснована пошто кредит није дат по тржишним већ нетржишним условима (са веома малом каматом). У овом случају Русију заступа једна њујоршка адвокатска канцеларија, која осим враћања дуга тражи и 75 милиона долара на име судских и других трошкова. Стручњак ове адвокатске куће Николас Пикок верује да ће се на пресуду чекати од шест месеци до две године.

 

ТУЖБА ЗА „АНЕКСИЈУ КРИМА“ С друге стране, украјински председник Порошенко је, у једној јануарској емисији на државној телевизији, рекао да ће Кијев врло брзо предати тужбу Међународном суду у Хагу против Русије због „анексије“ Крима, који је по површини већи од Белгије. Министарство правде Украјине је, са своје стране, навело да ће тражити компензацију од 37 милијарди долара. На тему Крима, односно Донбаса треба знати да је руска војна база у Севастопољу, у том моменту се налазила на територији Украјине, била размештена на основу међународног уговора, то јест на основу договора две државе. Што се тиче „анексије“ Крима, сам појам „анексија“ је пропагандистички, дакле правно неважан. У међународном праву анексија је акт директне агресије уколико војска друге државе упадне на њену територију. Према томе, тешко је присаједињење Крима Русији назвати „анексијом“.

Овакве тужбе се пред међународним судовима не решавају брзо, истиче извршни директор лондонске адвокатске куће Слени адвајзорс Питер Грифин. Суд је, наводи Грифин, идеално место за разрешење питања о законитости повратка Крима у састав Русије. Но осим Крима још је много других спорова две земље, али ова пресуда ће утицати да и друге државе (не)пођу овим путем.

Осим поменутих, ту је и тужба украјинског државног предузеће Нафтогаз Украјине суду у Стокхолму, у којој се од Газпрома тражи одштета од 26 милијарди долара. Нафтогаз тврди да је компанија претплатила гас и да није добила новац за транзит. Прва пресуда очекује се средином ове године. Нафтогаз је такође ангажовао западне адвокате. Тужба против Газпрома има, између осталог, за циљ да судски обавеже ову компанију да Украјини доставља гас по привилегованим, а не тржишним ценама. Наиме, руским економистима и политичарима је јасно да Украјина није економски самостална држава, јер 30 одсто робне размене одлази на Русију. Украјина такође не може да формира државни буџет без олакшица за куповину руског гаса. Међутим, чуди начин на који Украјина жели да оствари своје циљеве. Сукоб с Русијом је економско самоубиство, па ипак две владе Украјине (Јушченкова и Порошенкова) упорно иду овим путем. Тиме спор око гаса није завршен. Наиме, и руски Газпром тужио је украјински Нафтогаз Украјине јуна 2014. године Стокхолмском суду за неплаћање гаса и отказ уговора о обавезној куповини руског гаса. Прошлог месеца представник Газпрома је изјавио да потражује од Украјине 32 милијарде долара.

У тужење су се укључиле и банке. Тако је украјинска државна банка Ошћадбанк јануара 2016. године предала суду у Стокхолму тужбу против Русије због губитка имовине на Криму. Председник Ошћадбанке Андреј Пишни изјавио је, тим поводом, да траже одштету од 15 милијарди гривни и додао да процес може трајати до четири године.

И друге украјинске компаније тужиле су руске компаније попут Укрнафта, Приватбанк, Аеродрома Бељбек, све поводом губитака на Криму. Адвокати су махом из једне њујоршке канцеларије. Саме по себи тужбе могу бити и неосноване. У делу тужби Русија не узима чак ни учешће, јер се тужитељи позивају на „Двострани инвестициони уговор Украјине и Русије из 1998. године“, пошто тај уговор не може бити основа за судски процес.

УТЕМЕЉЕНОСТ ТУЖБИ Заменик директора Института Заједнице независних држава Владимир Жарихин рекао је да неки спорови неће доћи до суда. „Неки предмети имају перспективу, а неки не. Тренутно се чини да је Украјина оштећенија страна, међутим квалитет тих претензија је различит. Део украјинских тужби има чисто политичку мотивацију. Наравно, не треба мислити да ће Русија добити све своје тужбе против Украјине, али сигурно је да је наша заснованост тужби за нијансу већа.“ Прво што „упада у очи“ су бројке, које, када је Украјина у питању, немају смисла. Вишеструко су „пренадуване“. Друго, да би сви ти судски спорови почели, потребно је уплатити немали новац судовима и адвокатским кућама. Питање је хоће ли га Украјина имати и хтети уплатити, јер су њене тужбе подигнуте ради имиџа и имају политички карактер, наводи Жарихин.

Директор Руског института инструмената политичке анализе Александр Шпунт сматра да украјинске тужбе немају шанси на успех. На пример, када је у питању Газпром постоје ни од кога оспоравани међународни уговори, и уколико се нека од тачака наруши – иде се на суд. Украјинска страна се овде позива на политички став да не може да одговара за оно што је потписала претходна влада („не признајемо дугове Јануковича“). Но Јанукович није узимао новац за себе, већ за државу и у њено име. Овде је, дакле, међународно право јасно.

Да је професор Шпунт у праву, потврдила је и сама Украјина, која је недавно учинила важан корак – признала је легитимност претходних влада, па и Јануковичеве. То што је именовано као„Обојена револуција“ или „Револуција на Мајдану“ са правног аспекта се није десило. Континуитет постоји. Да није тако, Украјина би била избачена из међународног финансијског система. Према томе, тврдње да су Јанукович и Тимошенкова били лоши и радили против интереса државе немају правни основ, наводи портал „Свободнаја преса“. Украјинци ће зато гледати да отежу судски процес покушајима да се државни дугови прикажу као комерцијални.

Такође, други део украјинских тужби нема правни карактер, истиче професор Шпунт. На пример, цена гаса. Украјина тврди да је цена постигнута корупцијом ондашњих украјинских политичара. То, дакле, нису правни аргументи. Уговори су потписани са корупцијом или без ње. За суд то није битна чињеница. Дакле, то су више пропагандни кораци да би актуелна влада своје претензије и неосноване жалбе учинила основаним. Постоји и други моменат, тврди Шпунт: украјински политичари на ове тужбе троше државни, а не свој новац. При чему је циљ тужби да се сакрију реалне тужбе које се подижу или се најављују против њих самих, при чему постоје и материјални докази.

[/restrictedarea]