Sudski rat Moskve i Kijeva

Piše ZORAN MILOŠEVIĆ

Iako ukrajinski rat protiv ustanika sa istoka zemlje posustaje, broj tužbi, uslovno rečeno, između Petra Porošenka i Vladimira Putina raste, pri čemu je vrednost sporova dostigla fantastičnu sumu od sto milijardi dolara

Potražnja tri milijarde dolara koje je Rusija svojevremeno pozajmila Ukrajini, a čiji je rok za vraćanje odavno prošao, dobiće epilog na londonskom sudu. Istovremeno, Ukrajina tuži Rusiju zbog navodne „aneksije“ Krima sudovima u Stokholmu i Hagu, i kao kompenzaciju traži 63 milijarde dolara. Rusija, opet, od Ukrajine potražuje 32 milijarde dolara za neplaćeni gas, što sve zajedno premašuje 100 milijardi dolara. No ovim spisak nije okončan. Ima još najmanje 50 sporova koje sudovi tek treba da reše, ali je trenutna suma oko koje se dve države tuže manja od prvopomenutih 100 milijardi dolara.

„Ovo je nova faza sukoba“, ocenila je politički analitičar Otilija Dand, specijalista za Centralnu i Istočnu Evropu iz briselske kompanije Teneo intelidžens. Odlazak sa fronta u sudnice garantuje da će odnosi dve zemlje i dalje biti komplikovani. Sudski postupci će trajati godinama, a troškovi će iznositi više miliona dolara, pri čemu nema garancija da će tužioci dobiti traženi novac.

[restrictedarea]

STRUKTURA DUGA Rusija, na primer, tuži Ukrajinu, kako smo već napomenuli, za nevraćene tri milijarde dolara koje joj je dala kao kredit, a u obliku evropskih obveznica, u decembru 2013. godine, dva meseca pre nasilnog svrgavanja tadašnjeg predsednika Viktora Janukoviča, nakon čega je i došlo do povratka Krima u sastav Rusije. Moskva je, potom, odbila da restruktuira dug, što je tražila nova revolucionarna vlada Ukrajine prošle godine. Ovaj postupak Moskve doveo je Ukrajinu do granice bankrota, prinudivši je da se obrati Međunarodnom monetarnom fondu za pomoć. Privatni investitori, na čelu sa Frenklin Templton, nekako su se saglasili da pomere rokove isplate kredita MMF-u i tako pružili kratkoročnu pomoć, ali je kamata porasla na 20 odsto.

Istovremeno, predstavnik ruske vlade je saopštio da će Rusija ići do kraja kada je u pitanju ukrajinski dug, jer smatra da Kijev nema šanse da dobije spor. Zamenik ministra finansija Ruske Federacije Sergej Storčak saopštio je, na primer, ruskim medijima da je ukrajinska vlast stavila moratorij na otplatu dugova, što nije bilo iznenađenje. Iznenađenje je da su ukrajinski pravnici i vlada pomešali suverene obaveze države i obaveze prema korporacijama. Šef Komiteta Državne dume za ekonomsku politiku Anatolij Aksakov ovim povodom kazao je da je ukrajinski moratorij na otplatu dugova nezakonit budući da narušava međunarodno pravo, te će Moskva sigurno dobiti spor.

Posle ovih izjava oglasila se ministarka finansija Ukrajine Natalija Jaresko rekavši da je Ukrajina spremna da pregovara o dugu s Rusijom, i da se nada vansudskom poravnanju. Premijer Ukrajine Arsenij Jacenjuk pak ima drugačije mišljenje i insistira na sudskom procesu, jer ovaj dug smatra komercijalnim. Ali prema pravilima Međunarodnog fonda ova tvrdnja je neosnovana pošto kredit nije dat po tržišnim već netržišnim uslovima (sa veoma malom kamatom). U ovom slučaju Rusiju zastupa jedna njujorška advokatska kancelarija, koja osim vraćanja duga traži i 75 miliona dolara na ime sudskih i drugih troškova. Stručnjak ove advokatske kuće Nikolas Pikok veruje da će se na presudu čekati od šest meseci do dve godine.

 

TUŽBA ZA „ANEKSIJU KRIMA“ S druge strane, ukrajinski predsednik Porošenko je, u jednoj januarskoj emisiji na državnoj televiziji, rekao da će Kijev vrlo brzo predati tužbu Međunarodnom sudu u Hagu protiv Rusije zbog „aneksije“ Krima, koji je po površini veći od Belgije. Ministarstvo pravde Ukrajine je, sa svoje strane, navelo da će tražiti kompenzaciju od 37 milijardi dolara. Na temu Krima, odnosno Donbasa treba znati da je ruska vojna baza u Sevastopolju, u tom momentu se nalazila na teritoriji Ukrajine, bila razmeštena na osnovu međunarodnog ugovora, to jest na osnovu dogovora dve države. Što se tiče „aneksije“ Krima, sam pojam „aneksija“ je propagandistički, dakle pravno nevažan. U međunarodnom pravu aneksija je akt direktne agresije ukoliko vojska druge države upadne na njenu teritoriju. Prema tome, teško je prisajedinjenje Krima Rusiji nazvati „aneksijom“.

Ovakve tužbe se pred međunarodnim sudovima ne rešavaju brzo, ističe izvršni direktor londonske advokatske kuće Sleni advajzors Piter Grifin. Sud je, navodi Grifin, idealno mesto za razrešenje pitanja o zakonitosti povratka Krima u sastav Rusije. No osim Krima još je mnogo drugih sporova dve zemlje, ali ova presuda će uticati da i druge države (ne)pođu ovim putem.

Osim pomenutih, tu je i tužba ukrajinskog državnog preduzeće Naftogaz Ukrajine sudu u Stokholmu, u kojoj se od Gazproma traži odšteta od 26 milijardi dolara. Naftogaz tvrdi da je kompanija pretplatila gas i da nije dobila novac za tranzit. Prva presuda očekuje se sredinom ove godine. Naftogaz je takođe angažovao zapadne advokate. Tužba protiv Gazproma ima, između ostalog, za cilj da sudski obaveže ovu kompaniju da Ukrajini dostavlja gas po privilegovanim, a ne tržišnim cenama. Naime, ruskim ekonomistima i političarima je jasno da Ukrajina nije ekonomski samostalna država, jer 30 odsto robne razmene odlazi na Rusiju. Ukrajina takođe ne može da formira državni budžet bez olakšica za kupovinu ruskog gasa. Međutim, čudi način na koji Ukrajina želi da ostvari svoje ciljeve. Sukob s Rusijom je ekonomsko samoubistvo, pa ipak dve vlade Ukrajine (Juščenkova i Porošenkova) uporno idu ovim putem. Time spor oko gasa nije završen. Naime, i ruski Gazprom tužio je ukrajinski Naftogaz Ukrajine juna 2014. godine Stokholmskom sudu za neplaćanje gasa i otkaz ugovora o obaveznoj kupovini ruskog gasa. Prošlog meseca predstavnik Gazproma je izjavio da potražuje od Ukrajine 32 milijarde dolara.

U tuženje su se uključile i banke. Tako je ukrajinska državna banka Ošćadbank januara 2016. godine predala sudu u Stokholmu tužbu protiv Rusije zbog gubitka imovine na Krimu. Predsednik Ošćadbanke Andrej Pišni izjavio je, tim povodom, da traže odštetu od 15 milijardi grivni i dodao da proces može trajati do četiri godine.

I druge ukrajinske kompanije tužile su ruske kompanije poput Ukrnafta, Privatbank, Aerodroma Beljbek, sve povodom gubitaka na Krimu. Advokati su mahom iz jedne njujorške kancelarije. Same po sebi tužbe mogu biti i neosnovane. U delu tužbi Rusija ne uzima čak ni učešće, jer se tužitelji pozivaju na „Dvostrani investicioni ugovor Ukrajine i Rusije iz 1998. godine“, pošto taj ugovor ne može biti osnova za sudski proces.

UTEMELJENOST TUŽBI Zamenik direktora Instituta Zajednice nezavisnih država Vladimir Žarihin rekao je da neki sporovi neće doći do suda. „Neki predmeti imaju perspektivu, a neki ne. Trenutno se čini da je Ukrajina oštećenija strana, međutim kvalitet tih pretenzija je različit. Deo ukrajinskih tužbi ima čisto političku motivaciju. Naravno, ne treba misliti da će Rusija dobiti sve svoje tužbe protiv Ukrajine, ali sigurno je da je naša zasnovanost tužbi za nijansu veća.“ Prvo što „upada u oči“ su brojke, koje, kada je Ukrajina u pitanju, nemaju smisla. Višestruko su „prenaduvane“. Drugo, da bi svi ti sudski sporovi počeli, potrebno je uplatiti nemali novac sudovima i advokatskim kućama. Pitanje je hoće li ga Ukrajina imati i hteti uplatiti, jer su njene tužbe podignute radi imidža i imaju politički karakter, navodi Žarihin.

Direktor Ruskog instituta instrumenata političke analize Aleksandr Špunt smatra da ukrajinske tužbe nemaju šansi na uspeh. Na primer, kada je u pitanju Gazprom postoje ni od koga osporavani međunarodni ugovori, i ukoliko se neka od tačaka naruši – ide se na sud. Ukrajinska strana se ovde poziva na politički stav da ne može da odgovara za ono što je potpisala prethodna vlada („ne priznajemo dugove Janukoviča“). No Janukovič nije uzimao novac za sebe, već za državu i u njeno ime. Ovde je, dakle, međunarodno pravo jasno.

Da je profesor Špunt u pravu, potvrdila je i sama Ukrajina, koja je nedavno učinila važan korak – priznala je legitimnost prethodnih vlada, pa i Janukovičeve. To što je imenovano kao„Obojena revolucija“ ili „Revolucija na Majdanu“ sa pravnog aspekta se nije desilo. Kontinuitet postoji. Da nije tako, Ukrajina bi bila izbačena iz međunarodnog finansijskog sistema. Prema tome, tvrdnje da su Janukovič i Timošenkova bili loši i radili protiv interesa države nemaju pravni osnov, navodi portal „Svobodnaja presa“. Ukrajinci će zato gledati da otežu sudski proces pokušajima da se državni dugovi prikažu kao komercijalni.

Takođe, drugi deo ukrajinskih tužbi nema pravni karakter, ističe profesor Špunt. Na primer, cena gasa. Ukrajina tvrdi da je cena postignuta korupcijom ondašnjih ukrajinskih političara. To, dakle, nisu pravni argumenti. Ugovori su potpisani sa korupcijom ili bez nje. Za sud to nije bitna činjenica. Dakle, to su više propagandni koraci da bi aktuelna vlada svoje pretenzije i neosnovane žalbe učinila osnovanim. Postoji i drugi momenat, tvrdi Špunt: ukrajinski političari na ove tužbe troše državni, a ne svoj novac. Pri čemu je cilj tužbi da se sakriju realne tužbe koje se podižu ili se najavljuju protiv njih samih, pri čemu postoje i materijalni dokazi.

[/restrictedarea]