Дах „породичног“ хладног рата

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Нова „жаришта“ и оштре поделе у европској фамилији, овога пута на исток и запад, и страх од „путинизације европске политике“: Из бриселске (и берлинске) визуре нова власт (ултра) конзервативаца у Пољској кренула је стазом којом је увелико одмакао (политички провокативни) мађарски премијер Виктор Орбан

Ионако уздрмана драматичним кризама, од оне (евро)финансијске и дужничке, преко британског референдумског (ултимативног) изазова, до ове (досад најтеже) мигрантске, Европска унија се суочава са још једним „кризним жариштем“ и дахом „породичног“ хладног рата: европској фамилији изнова прети, поводом мађарског и, посебно, оног актуелнијег и „опаснијег“, пољског „случаја“, реска подела на исток и запад. С непредвидивим последицама.

Доскора узоран и хваљен члан европске фамилије, уз то економски веома просперитетан, Пољска је, наједном, после изборног тријумфа ултраконзервативаца у октобру прошле године – странка „Правда и праведност“, коју предводи  Јарослав Качински, освојила је апсолутну већину у националном парламенту – из бриселске визуре, кренула стазом којом је већ увелико одмакао (политички провокативни) мађарски премијер Виктор Орбан.

НЕМАЧКИ „КОМПЛОТ“ Држан у тајности, сусрет Качинског и Орбана у једном месташцу на граници између Пољске и Словачке изазвао је узбуну, не само у Бриселу, и означен је као (готово) заверенички пакт и атак који угрожава основе на којима почива европска интеграција: Орбан и Качински су оптужени за успостављање аутократске, „дириговане демократије“, и „путинизацију европске политике“.

Иако су критике стигле са више звучних европских (бриселских) адреса, званична Варшава је чињеницу да су у тим оптужбама била (посебно) гласна два Немаца на „привременом раду“ у Бриселу и Стразбуру, комесар у Европској комисији (конзервативац) Гинтер Отингер и председник Европског парламента (социјалдемократа) Мартин Шулц, доживела као „немачки комплот“ и (нову) „немачку агресију“.

Био је то још један доказ да у веома деликатним, и веома компликованим немачко-пољским односима, с неугаслим траумама из времена Другог светског рата, који је и започео нацистичком агресијом на Пољску, мала вербална варница може да изазове велики политички пожар.

Сећам се, а боравио сам у то време у Берлину као стални дописник „Политике“, како су Пољаци бурно и јетко реаговали на немачко-руски договор о изградњи „Северног тока“, из којег је Пољска била искључена, па тиме и на великом финансијском губитку, пошто су цеви гасовода, полагане дном Балтичког мора, директно повезивале руско и немачко тле.

Споразум између Владимира Путина и (тадашњег немачког канцелара) Герхарда Шредера упоређиван је с фамозним пактом, и споразумом, између Стаљина и Хитлера, који су потписали њихови шефови дипломатија Молотов и Рибентроп, с трагичним последицама за потом подељену и раскомадану Пољску.

[restrictedarea]

СПУШТАЊЕ ТЕМПЕРАТУРЕ И овом приликом су узавреле страсти, па је, у усијаној атмосфери, недужно „страдала“ и немачка канцеларка. У једном пољском листу Ангели Меркел су, фотомонтажом, „обукли“ нацистичку униформу, иако су се и она и шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер упадљиво трудили да „спусте температуру“. Управо због осећања кривице и одговорности за злочине Хитлероваца почињене у Пољској, над Пољацима и Јеврејима (Варшавски гето), Пољска је, посебно након оног чувеног Брантовог клечања („да би Немци могли опет усправно да ходају“), макар у симболичном смислу, у самом врху политичких приоритета свих (потоњих) немачких канцелара.

Владин представник за штампу поновио је минулих дана неколико пута констатацију да су „Немци и Пољаци пријатељи и партнери“ и да је интерес Берлина да гради и даље, у дијалогу с новом пољском владом, кад год је, и где год је то могуће, веома блиске односе. Следила је и умирујућа порука суседима на Одри да Берлин не коментарише појединачне законске мере „једне демократски изабране владе“, а да ли су те мере у складу са европским правом, то ће проверавати Европска комисија, као надлежни „чувар европских споразума“.

Мото владе у Берлину био је да се, бар за сада, овим поводом не улази у „медијске обрачуне“, а немачки министар спољних послова остао је при констатацији коју је изрекао приликом посете његовог пољског колеге Витолда Вашчиковског Берлину крајем минуле године да су немачко-пољски односи „драгоценост коју треба помно чувати“.

 

УВОЂЕЊЕ НАДЗОРА Шта је толико наљутило нову власт у Варшави у изјавама двојице Немаца, комесара Европске комисије Отингера и председника Европског парламента Шулца, који, у интерпретацији званичног Берлина, с обзиром на њихове функције, не говоре „у немачко име“?

Уверен да оно што у овом часу предузима пољска влада, и што изазива масовне протесте и у самој Пољској, подрива темеље правне државе и принципе на које се Пољска, приликом преговора са Бриселом, и пријемом у Европску унију, чврсто обавезала, комесар Отингер, надлежан и за медије, споменуо је казнене мере: могућност стављања Пољске под принудну „правну експертизу“, у надзор од стране Комисије. С консеквенцама које би, потом, у случају да се Варшава „оглуши“ о захтеве Брисела, могле да уследе – од ускраћивања права гласа у телима ЕУ до увођења (економских) санкција. У том контексту, као опомена, споменут је податак да је Варшава највише профитирала, посебно у изградњи ауто-путева, захваљујући издашним бриселским субвенцијама (у 2014. готово петнаест милијарди евра) које би, ето, могле да пресахну.

ЗАКЛЕТИ РУСОФОБ Оптужбе председника Европског парламента Мартина Шулца тицале су се начина на који почиње да функционише нова конзервативна власт у Варшави. Шулц је то, у негативној интонацији, сажео у флоскулу која се на западу учестало употребљава после драматичних догађаја, подстакнутих управо с те стране, у Украјини, о „путинизацији европске политике“. Најпре на примеру Мађарске, с премијером Виктором Орбаном, и сада Пољске, с Јарославом Качинским. Ако се у првом, мађарском случају, може макар условно говорити да је руски председник Путин могући узор Орбану, у случају Качинског то је сасвим искључено: лидер пољске владајуће странке је огорчени и заклети русофоб!

То неупоредиво поређење с Путином изазвало је, очигледно, додатни гнев у врху нове пољске власти. Шеф дипломатије Вашчиковски позвао је, демонстративно, немачког амбасадора у Варшави, тражећи објашњење за „антипољске изјаве“ немачких политичара. У саопштењу после сусрета та демонстративност је ублажена формулацијом да је у питању била корисна размена мишљења. То дипломатско ретуширање није, међутим, зауставило лавину кључајућег гнева.

Изјаве немачких политичара су интерпретиране као недопустиво мешање у унутрашње ствари Пољске и чак као агресија. Пољски министар одбране Антони Маћеревић ставља нагласак, кад се осврће на реаговања појединих немачких политичара, управо на ту (прејаку) реч. Он ускраћује Немцима право да држе лекције Пољацима и да им објашњавају „шта је то слобода“.

НЕМАЧКИ ВЕТО И сам велики русофоб, највећи „јастреб“ у новој пољској влади има, очигледно, и додатни разлог за љутњу кад су у питању Немци: Берлин, каже министар, прави грдне проблеме Пољској стављањем вета, да се не би „иритирала Москва“, на ширење „НАТО инфраструктуре“ (база) на посткомунистичке чланице алијансе, ка руским границама.

Нас може затрпати лавина агресора, запомаже Пољак, уверен да ће се све променити, и да ће отпасти немачки вето, већ на самиту западног војног савеза почетком јула у Варшави: нова пољска власт рачуна са успостављањем НАТО, или (боље) чисто америчких војних база и постављање (такође америчког) антиракетног штита на својој територији.

У нескривеној русофобији, министар Маћеревић посеже за теоријом завере: тврди да бивши пољски председник Лех Качински, брат близанац Јарослава, садашње неприкосновене личности, иако без формалне државне функције (само је „обични посланик“ и шеф владајуће странке) у Варшави, није страдао у авионској несрећи 2010. код Смоленска грешком пилота – авион је промашио писту и запалио се у оближњој шуми – већ су га, ето, „убили Руси“.

Заменик министра одбране Бартош Ковнацки не заостаје за својим шефом: коментаришући „антипољске изјаве“ немачких политичара, каже да то говоре људи чији „дедови и очеви имају крв милиона Пољака на својим рукама“.

ПОТРЗАЊЕ РЕПАРАЦИЈА Сам Јарослав Качински, по уверењу Брисела и Берлина, идејни творац прописа који обуздавају моћ и самосталност независних институција, пре свега Уставног суда и слободу медија, остаје непоколебљив. Њега, по мишљењу немачких медија, више плаши све снажнији талас протеста у пољским градовима, покренут у одбрану демократије, правне државе и медијских слобода, него притисци извана.

Ништа нас, каже пркосно, неће скренути с нашег пута. Никакви притисци и оптужбе. Посебно ако и кад „долазе из немачких уста“. Још крајем децембра упозорио је да га „стране критике“ на нови курс пољске владе подсећају на 1956. и 1968, на совјетску интервенцију у Мађарској и Чехословачкој.

Нама заиста није потребна, наглашава Качински, никаква немачка помоћ кад се ради о демократији. Немачка, међутим, много, чак веома много, дугује Пољској, али у моралном и у економском смислу. Потрже опет, за Немце крајње неугодно, питање репарација. Понавља становиште да Пољска 1953. године (на Лондонској конференцији) није одустала од (немачких) репарација. Седамдесет година после Другог светског рата случај са репарацијама није окончан. Правно је, упозорава, и даље актуелан.

 

МРТВА ТИШИНА Лидерима Европске уније велики проблем у евентуалном успостављању директног контакта с Качинским праве две ствари. Држи се, тврде немачки медији, веома повучено и готово нико минулих недеља није био у прилици да с њим разговара. Постоји и протоколарна тешкоћа: Качински не обавља ниједну државну функцију, па би, како се чује, било „неуобичајено“ да немачка канцеларка Ангела Меркел и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер званично траже разговор с њим.

Мртва тишина се, очигледно, ипак прекида. Ни званичној Варшави није, подсећа се у Берлину, у интересу да озбиљно, и дугорочно, „отвара фронт“ према Немцима и да се нађе у крајње неповољном положају између две моћне силе, Немачке с једне, и Русије с друге стране.

У канцеларкин уред стигао је, после дугог ћутања, телефонски позив из Варшаве: договорен је, према писању „Шпигла“, сусрет у Берлину између Ангеле Меркел и пољске премијерке Беате Шидло. Шидлова је, иначе, јетко упозорила „оне у Бриселу“ да би било боље да се баве решавањем  великих проблема који потресају Европску унију, спомињући посебно мигрантску кризу, уместо да, недопустиво, „стављају под надзор“ њену земљу.

[/restrictedarea]